Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Savremeni svet je već uveliko suočen sa potrebom globalne, zajedničke odgovornosti za razvoj u skladu sa potrebama ljudi i prirode, a na osnovu mogućnosti koje se pružaju, radi očuvanja planete Zemlje i njene predaje budućim generacijama na prihvatljiv način. Postoje jaki moralni razlozi da današnja generacija ostavi potomstvu u nasleđe ništa manje šansi za razvoj, no što ih ona ima sada. Ovo rezonovanje je zasnovano na fundamentalnom principu moralne pravde, kojim se ističe podjednako pravo svakog čoveka na najšire osnovne slobode, koje ne protivureče slobodi drugih. Pravo sadašnje generacije na iskorišćavanje resursa i zdravu životnu sredinu, ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama.

Strategija održivog razvoja definiše održiv razvoj kao ciljno-orijentisan, dugoročan (kontinuiran), sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni) na svim nivoima. Održivi razvoj je orijentisan ka izradi modela koji na kvalitetan način zadovoljavaju društveno-ekonomske potrebe i interese građana, a istovremeno eliminišu ili značajno smanjuju uticaje koji predstavljaju pretnju ili štetu po životnu sredinu i prirodne resurse. Dugoročni koncept održivog razvoja podrazumeva stalni ekonomski rast koji, osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, većeg učešća čistijih tehnologija i inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života, uz smanjenje nivoa zagađenja na nivo apsorpcionog kapaciteta činilaca životne sredine, sprečavanje budućih zagađenja i očuvanje biodiverziteta. Otvaranje novih radnih mesta i smanjenje stope nezaposlenosti, kao i smanjenje rodnih i drugih nejednakosti, podsticanje zapošljavanja mladih i lica sa invaliditetom, kao i lica iz marginalizovanih grupa, predstavljaju jedan od ključnih izazova održivog razvoja.

Održivi razvoj podrazumeva i usklađivanje različitih razvojnih aspekata, kao i suprotstavljenih motiva sadržanih u pojedinim sektorskim programima. Svrsishodno rešavanje takvih konflikata zahteva određeni nivo političke volje i opredeljenosti. Ključne pretpostavke neophodne za prihvatanje i primenu koncepta održivog razvoja privrede i društva, kao i za njegovu uspešnu realizaciju jesu odgovarajuće vođstvo, široka politička, socijalna i medijska podrška, kao i društveni konsenzus o neophodnosti prihvatanja tog koncepta. Pri tome, jaka politička volja, posvećenost vlade i podrška javnosti predstavljaju najneposrednije faktore uspeha. Jedna od osnovnih karakteristika održivog razvoja je veće uključivanje javnosti u procese donošenja odluka o problemima životne sredine Za kvalitetno uključivanje javnosti nije dovoljna samo deklarativna opredeljenost vlasti, već su neophodni posebni podsticaji, pre svega kroz podršku informisanju i edukaciji, kako bi javnost objektivno mogla da utiče na ishod za koji je zainteresovana.

Cilj Strategije održivog razvoja Republike Srbije je da dovede do ravnoteže tri ključne dimenzije, odnosno tri stuba održivog razvoja:
•održivog ekonomskog rasta i privrednog i tehnološkog razvoja,
•održivog razvoja društva, na bazi socijalne ravnoteže,
•zaštite životne sredine uz racionalno raspolaganje prirodnim resursima, stvarajući jednu koherentnu celinu, podržanu odgovarajućim institucionalnim okvirom.

Strategija održivog razvoja Srbije značajno doprinosi usklađivanju eventualnih konfliktnih ciljeva različitih aspekata društveno-ekonomskog razvoja, prevazilaženju jaza između procesa utvrđivanja sektorskih politika, kao i uspostavljanju sistema uzajamnih prednosti. To je ostvareno kroz strukturisan i participativni proces izrade Strategije, odnosno kroz učešće svih ključnih društvenih grupa.

Krajem 1989. god i u toku 1990. god. u svim bivšim socijalističkim zemljama Evrope otpočeo je proces tranzicije tržišne privrede. Ove privrede su do tada funkcionisale kao centralno-planske privrede u kojima su državni planski organi regulisali funkcionisanje privrede. U ovim privredama, koje danas nose naziv privrede u tranziciji, čiji su lideri Centralno-Evropske privrede posebno Slovenija, Mađarska, Poljska i Slovačka, se sada pokušava uvesti tržišna privreda. Ona praktično znači demonstriranje mehanizma u kojima je država vršila kanalisanje resursa i zamenu tog mehanizma sistemom alokacije u kome to vrše hiljade i hiljade privrednih subjekata samostalno.

Ključni korak u procesu tranzicije je je PRIVATIZACIJA. U zemljama tržišne privrede pojam privatizacije vezuje se za izlaganje prodaji državnih preduzeća. Radi se o prodaji cele firme, njenog dela ili kontrolnog paketa akcija. Sva dosadašnja iskustva pokazuju da nema uspešne tržišne privrede bez dominacije tržišne svojine. Zato se u bivšim socijalističkim zemljama, u kojima je preko 90% svojine bilo u različitim oblicima državnog i društvenog vlasništva, moraju sprovesti sveobuhvatni procesi tranzicije. Bez privatizacije nema procesa tranzicije u tržišnu privredu. Ne sme se zaboraviti da se proces privatizacije odvija u uslovima procesa globalizacije svetske ekonomije i da je to proces koji ozbiljno utiče na konkurentske pozicije i najrazvijenijih zemalja u svetskoj privredi s jedne strane, a na drugoj strani postoji globalna konkurencija među zemljama koje nastoje da privuku inostrani kapital.