Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Svet u kome danas mi živimo potrešen je velikom ekonomskom krizom koja se ogleda u svim segmentima današnjeg društva. Svetska ekonomska kriza koja danas potresa sve zemlje i ekonomije tih zemalja znamo kako, gde i kada je nastala i zašto, ali ne znamo kad će se ona i sa kakvim posledicama završiti po naše društvo. Svet su i ranije potresale ekonomske krize, setimo se samo 1929. godine kada je kriza potresla Evropu, a zatim se preselila u SAD i izazvala krah berze u SAD-ma.

Sedamdesetih godina prošlog veka, svet se suočio sa još jednom velikom ekonomskom krizom. Posledice ove krize su bile napuštanje kejnsijanskog fiskalnog regulisanje tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca. Odbacuje se državni intervencionizam u korist tržišnog liberalizma. Napušta se socijalna politika i odbacuje „država blagostanja“. Napadaju se sindikati i organizovano tržište rada. U kejnsijanskoj teoriji najamnina je faktor tražnje, a u monetarističkoj doktrini to je faktor proizvodnje i trošak.

Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su:
•prekomerna uloga države,
•ekspanzija budžetskih programa,
•deficiti budžeta,
•eskalacija novčane mase, što je sve prouzrokovalo inflaciju.

Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane mase. Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski prihodi izuzetno brzo rasli. Najvažniji uzročnik je uključivanje sve većeg broja programa koji se finansiraju iz budžeta, u prvom redu programa socijalnog staranja koji ugrožavaju konkurentsku situaciju na tržištu rada. Nezaposlenost, po mišljenju M. Fridmana, tvorca i utemeljivača monetarizma, nije uvećana zbog monetarne restrikcije, već naprotiv, prekomerna uloga države i uvećanje njenih rashoda ugrozilo je konkurentsku strukturu privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbežni korak morala da dovede i do rasta nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta po njegovom mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla iz kejnsijanske politike vodjene od tridesetih godina.

Monetaristi na inflaciju gledaju i smatraju je monetarnim fenomenom. Smatraju da se sa rastom novčane mase povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost. Monetarizam ne prihvata dugoročni trade-off izmedju inflacije i nezaposlenosti. Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i posebno u usponu radničkih sindikata. Zbog razgranatih državnih programa rastu rashodi koji se pokrivaju sve većim prihodima i poreskim opterećenjima. Ti rashodi su glavni izvor rasta monetarne mase i inflacije.

Monetarističku politiku najviše interesuju monetarni sektor i stabilnost cena. Zalažu se za visoke kamate koje su izazvale mnoga bankrotstva. Mnogo manje se bave realnim sektorom, problemima zaposlenosti i konkurentske pozicije privrede, a kada je u pitanju javni sektor, zalažu se za denacionalizaciju.

Finansijske inovacije koje su poslednjih decenija nastajale i širile se u svetskim ekonomijama, menjale su način upravljanja finansijama širom sveta. Ove promene uticale su na profile, oblike i način rada finansijskih institucija, kao i na ubrzanu deregulaciju, konsolidaciju i internacionalizaciju njihovog poslovanja, jačanje konkurentnosti i veću upotrebu informacionih tehnologija. Menjanjem prirode i delokruga poslovanja finansijskih institucija, kreirano je novo poslovno okruženje sa izmenjenim značajem i kanalima uticaja pojedinih institucija i instrumenata na razvoj savremenog finansijskog sistema.

U ekonomskoj istoriji zemalja sa razvijenom tržišnom privredom, kao jedan od veoma bitnih faktora koji u velikoj meri determiniše razvoj finansijskog sistema, a posebno finansijskog tržišta kao njegovog osnovnog elementa, izdvojila se snažna i nezavisna centralna banka. Stvaranjem i stalnim unapređivanjem pravnog, institucionalnog i tehnološkog ambijenta za operativno sprovođenje mera monetarne politike, savremena centralna banka pored održavanja monetarne ravnoteže, treba da doprinese i uspostavljanju finansijskog sistema koji je sposoban da u realnom vremenu, i uz najniže transakcione troškove, omogući realizaciju osnovnih ciljeva moderne centralne banke. Takođe, kroz povećanje nivoa sigurnosti bankarskog i ukupnog finansijskog sistema, ona treba da deluje i u pravcu jačanja tržišnih elemenata monetarnog regulisanja i poverenja investitora u finansijski sistem te zemlje.

Sve navedeno, centralna banka realizuje sprovođenjem odgovarajućih monetarnih operacija. Pojam "moneterne operacije" odnosi se na sprovođenje monetarne politike utvrđene od strane centralne banke. Pod ovim širokim kišobranom, monetarne vlasti treba da odrede ciljeve kojima treba težiti, kao i strategiju i vrstu instrumenata koje treba koristiti u realizaciji postavljenih ciljeva. Za većinu zemalja konačni, dugoročni cilj monetarne politike jeste niska i stabilna inflacija. Međutim, iz operativnih razloga, kao kratkoročni cilj te politike, centralna banka najčešće utvrđuje postizanje nekog konkretnog nivoa kamatnih stopa, rezervi komercijalnih banaka ili deviznog kursa. Drugim rečima, da bi se dugoročni cilj monetarne politike postigao i održao, nadležni organi centralne banke treba da utvrde ciljeve u odnosu na koje se može procenjivati efikasnost sprovođenja monetarne politike, kao i da izaberu i dizajniraju instrumente te politike koji će biti korišćeni za postizanje tih ciljeva.

Kada je reč o instrumentima monetarnog regulisanja, centralni bankari u razvijenim tržišnim privredama smatraju da su najefikasniji instrumenti monetarne politike (na dugi rok)oni koji na najbolji način dopunjavaju delovanje tržišnog sistema. To je i razlog zbog čega se indirektni i tržišno zasnovani instrumenti preferiraju u odnosu na administrativne kontrole. Identifikacija transmisionih kanala i izbor ciljnih varijabli omogućava centralnoj banci da utvrdi najefikasniji skup instrumenata monetarne politike kao i izbor početka njegove primene. U tom smislu, centralna banka mora jasno utvrditi uloge pojedinih varijabli u procesu kreiranja i sprovođenja monetarne politike, i u skladu sa izabranom strategijom monetarne politike mora dizajnirati svoje instrumente tako da njihova upotreba sprovođenje mera monetarne politike učini najefikasnijim.