Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

На тржишту, понуда и тражења испољавају своје деловање посредством конкуренције. Односно, на тржишту се, између субјеката привредне активности, купаца и продаваца, а у циљу постизања одређене, тј. максималне економске користи од размене, одвија један облик економског такмичења које се назива конкуренцијом.
При анализи облика конкуренције у теорији се обично наводе два екстремна случаја:
1. Потпуна конкуренција
2- Монополистичка конкуренција
Између оца два основна теоријска облика јављају се многи прелазни обливи ограничене и непотпуне конкуренције.
Основне карактеристике слободне конкуренције су:
1.Постоји обиље рове и факто апорипроизводње и њихова потпуна мобилност;
2.Нову продавци и купци могу се несметано укључити у разменске односе, односно не постоје баријере за улазак или излазак из гране у било ком виду (финансијска организација, техничка ограничења, држава исл.)
3.Атомизираност понуда и тражње (и на страни понуда и на страни тражње постоје веома велики број привредних субјеката);
4.Искључена је могућност удруживања или договарања тржишних партнера;
5.Искључен је утицај државе;
6.Претпоставка је да постоји хомогеност рове;
Са друге стране монопол је потпуно супротно тржиште од тржишта слободне конкуренције где се:
1. Понуда и тражња одређује само једним учесником у размени:
2. не постоји могућност неограниченог уласка у дату грану;
3. тржишну цену одређује монополиста;
4. јавља се асиметричност у информисању тржишних субјеката

Производни инпут-фактори

Производни инпути се различито класифицирају. У зависности о томе да ли се производни инпути користе директно из природе, као што су вода, зрак, земља и слично, или су претходно били предмет људске активности, инпути се деле на слободне и економске.
Ако се као критеријuм узме утицај инпута на производни капацитет, онда се они деле на фиксне и варијабилне. Инпути које није једноставно мењати у зависности од промене обима производње спадају у категорију фиксних инпута. То су грађевине, машине, високоспецијализирана радна снага и сл. За разлику од фиксних варијабилни инпути се мењају с растом или падом обима производње, а то су најчешће сировине и репроматеријали, енергија, једноставна радна снага и сл. Према специфичности производње, инпути могу бити општи, односно они који су примерени за све процесе производње (земља, зграде и сл.) и специјални који су карактеристични само за одређену врсту производње. Производне инпуте, карактеристичне за сваки производни процес класична економска теорија дели у три групе и то: земља, рад и капитал. Новији приступ подели производних инпута укључују поред споменута три и подузетништво, организацију, знање, технологију, информације и образовање. Имајући тај приступ у виду, можемо се опредјелити за сљедећу поделу производних инпута, и то:

1. примарни производни инпути: рад, земља и капитал
2. изведени производни инпути: подузетништво и информације

Закон оскудности производних инпута један је од фундаменталних појмова економије, како то наглашава А. Самуелсон. Овај закон се исказује кроз несклад између потреба производње за производним инпутима и могућности задовољавања тих потреба. Фактори производње нису неограничени дар природе који се може трошити неконтролисано. Када би се могле производити неограничене количине сваког добра и тиме задовољиле све људске потребе, онда би се изгубио економски смисао производње кроз губљење интереса у ефикасном кориштењу рада, средстава и капитала. Када би свако имао онолико колико би му требало, онда не би било ни категорије расподјеле добара међу људима, не би било интереса за рад, односно не би се уопће градио економски однос.
Пошто су фактори производње оскудни, економско умијеће сваког друштва је у томе како из расположивих инпута одабрази оне који ће осигурати највеће производне ефекте и најпотпуније задовољитит потребе становништва а да се до краја осигура рационалан однос у кориштењу тих фактора.

Рад у процесу производње

Рад је неизоставан дио сваког производног процеса. Он омогућава „активност“ и осталих фактора производње који су без рада бескорисни елементи. Рад је уствари човекова активност према природи у смислу да је, користећи се одговарајућим средствима рада прилагоди својим потребама производећи одговарајућа материјална добра.
У радном процесу покрећу се физички и умни потенцијали људи. Стављајући у покрет те потенцијале; човјек троши своје умне и физичке способности, прилагођавајући материју природе сврси задовољавања својих и потреба ширег друштва.

С обзиром на посебан значај рада као инпута производње сувремена економска теорија поклања значајну пажњу квалитети људског фактора. Израз тог квалитета објашњава се теоријом људског капитала Која се почела систематски израђивати од средине прошлог века. Суштина теорије људског капитала могла би се исказати као скупност свих расположивих особина (умних и физичких) с којима располаже људски производни инпут.Утицај на природу, у смислу да човек сталним дјеловањем на природу исту временом мијења и обликује, прилагођавајући је прије свега, својим потребама. Изглед земље и њених садржаја је битно измењен.