Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Makroekonomija potiče od grčkih reči macros (veliki) i oikonomia (privreda), što znači da proučava ekonomske agregatne veličine.

Makroekonomija proučava ekonomsko ponašanje na nivou ekonomije kao celine, ne ulazeći u indvidualne ekonomske transakcije. Fokus je na ekonomskim agregatima, tj. agregiranim (sumiranim, zbrojenim) individualnim transakcijama svih pojedinačnih učesnika u ekonomskom životu.

Ključni agregati su: nacionalni dohodak i proizvodnja;komponente agregatne tražnje (potrošnja svih domainstava u nacionalnoj ekonomiji, ukupne investicije svih institucionalnih sektora, tj. pojedinaca i preduzeća, ukupan uvoz i izvoz svih proizvoda i usluga koji su predmet međunarodne razmjene; potrošnja države);prosečni nivo cena, odnosno promene prosečnog nivoa cena (inflacija); uticaj mera ekonomskih politika (fiskalna, monetarna) na ove agregate, itd.

U tom smislu makroekonomija se bavi izučavanjem pojava, procesa i problema, kao što su: bruto proizvod, društveni proizvod, nacionalni dohodak, potrošnja, štednja, investicije, ekonomski rast, spoljnotrgovinska razmena, društvena reprodukcija, platni bilans, ciklična kretanja privrede, budžet, fiskalna i monetarna politika, agregatna tražnja i ponuda, zaposlenost, inflacija itd.

Kroz istoriju se javljao veliki broj škola i mišljenja o makroekonomskoj nauci.

Najznačajnije škole ekonomske misli su:
•Škola pretkapitalističke ekonomske misli
•Škola klasične ekonomske misli
•Marginalizam
•Kejnsova makroekonomska politika
•Savremena postkejnsijanska makroekonomska analiza
•Neokejnsijanstvo-monetarizam
•Savremeni monetarizam

Škola pretkapitalističke ekonomske misli

Osnovni predstavnici ove škole su merkantilisti i fiziokrati.

Merkantilizam

Merkantilisti su prvi ekonomski mislioci sa koliko-toliko zaokruženim i konzistentnim ekonomskim učenjem. Skoro sve razvijene evropske države, u razdoblju od XV do XVII veka, imale su svoje predstavnike merkantilističke ekonomske misli. Njihovi teorijski stavovi bili su uslovljeni ekonomskim prilikama tog doba. To je vreme početka razvoja tehnologije i naoružanja, razvoja medjunarodne trgovine i formiranja svetskog tržišta i značajne uloge trgovinskog kapitala. Najpoznatiji merkantilistički pisci su Italijan Antonio Sera, Francuz Antoan Monkretjen i Englez Tomas Mun.

Osnovni teorijski principi merkantilističkog ekonomskog učenja su:
1) bogatstvo jedne države izražava se u novcu, odnosno u plemenitim metalima;
2) ukoliko u zemlji nema rudnika zlata i srebra, do novca se dolazi jedino putem spoljne trgovine, a to znači da
3) izvoz roba dovodi do priliva novca u zemlju čime se povećava bogatstvo države, a uvoz dovodi do odliva novca čime se smanjuje bogatstvo države.

Iz ovih teorijskih principa proizlazi shvatanje merkantilista o značajnoj ulozi države u privrednom životu. Država direktno interveniše u oblasti spoljnotrgovinske razmene. Po shvatanju ranih merkantilista, ta intervencija treba da ide i do zabrane uvoza robe. Rani merkantilizam je poznat kao monetarni sistem ili bulionizam. On traje do kraja XVI veka i zalaže se za sistem novčanog bilansa u spoljnoj trgovini.Razvijeni merkantilizam se javlja u XVII veku. On se zalaže za princip trgovinskog bilansa u spoljnoj trgovini.

Država ne treba da ide do zabrane uvoza robe, ali mora da obezbedi pozitivan spoljnotrgovinski bilans. To znači da država treba da interveniše i u oblasti proizvodnje. Struktura proizvodnje u zemlji mora da odgovara potrebama spoljnjeg tržišta.

Fiziokratizam

Fiziokratizam, kao homogena škola ekonomske misli, javlja se medju francuskim ekonomistima u XVIII veku.

To je škola čije se učenje uglavnom svodi na stavove francuskog ekonomiste Fransoa Kenea. Ostali fiziokrati: Mirabo, Dipon, De Nemura, Mersije da la Revijer, Bodo i drugi, uglavnom su popularisali Keneove ideje.

Pojam „fiziokrati“ i fiziokratska škola potiče od grčke reči „fiziokratija“. Fiziokratija znači vladavina prirode.

Prirodni poredak je zasnovan na nepromenljivim prirodnim zakonima. Kao takav, on je najbolji i najracionalniji. Radi toga, po ugledu na njega, treba ustanoviti i poredak u društvu i privredi.