Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Ustupanje korišćenja prava na osnovu ugovora

Nosilac prava na patent, uzorak, model ili žig moze da ustupi samo pravo privrednog iskoršćavanja zaštićenog prava zainteresovanom licu, za određeno vreme i za određenu teritoriju. U tom slučaju, nosilac prava zadržava za sebeostala imovinska ovlašćenja – pravo ličnog iskorišćavanja zaštićenog prava, pravo da zabrani drugim licima da koriste njegovo prava i pravo raspolaganja zaštićenim pravom.
Kao i kod prenosa prava, nosilac prava i zainteresovano lice mogu zaključivati ugovor o pristupanju korišćenja prava ili samoupravni sporazum o ustupanju korišćenja prava ili samoupravni sporazum o ustupanju korišćenja parava, zavisno od toga da li su oni fizička ili pravna lica. Ako su obe strane pravna lica, društvena preduzeća, oni će zaključiti sporazum o ustupanju korišćenja patenta, uzorka, modela ili žiga, ako je međutim reč o privatnim preduzećima u privatnoj ili mešovitoj svojini način prenosaje ugovor. Nezavisno od toga da li je način ustupanja ugovor ili sporazum, mrimenjivaće se ista pravna pravila.
Ustupanje korišćcenja prava industrijske svojine može da bude isključiv predmet jednog ugovora između nosiocac prava i zainteresovanog lica. Takve ugovore nazivamo ugovorima o licenci. Međutim, ustupanje korišćenja zaštićenih prava može da bude pedmet i drugih ugovora – ugovora o transferu tehnologije, ugovora o ulaganju sredstava stranih lica u srske firme, ugovora u dugoročnoj proizvodnji i kooperaciji itd. Kod ovih ugovora, ustupanje patenata, modela, uzorakaili žiga nije isključiv predmet ugovora već jedan od elemenata ugovora, zajedno sa investicionom opremom, pružanjem tehničke pomoći, ulaganjem sredstava itd.
Ugovor o licenci
Ugovor o licenci je dvostrano obavezan, teretan ugovor, kojim se davalac licence obavezuje da ustupu pravo privrednog iskorišćavanja patenta, znaka razlikovanja ili know-how-a, dok se korisnik licence obavezuje da će iskorišćavati predmet licence na ugovoreni način i da će davaocu licence platiti određenu nadoknadu.
U našem pravu ugovor o licenci posebno regulišu dva zakonska proposa: Zakon o pronalascima, tehničkim unapređenjima i znacima razlikovanja od 1981. godine i 1990. godine (čl.132. do 138) i Zakon o obligacionim odnosima od 1978. godine (glava XV). Zakon od 1981. god, naročito reguliše javno-pravni aspekt licenci, dok se Zakonom o obligacionim odnosima regulišu imovinsko-pravna pitanja u vezi sa ugovorom o licenci. Donošenjem ovih propisa, materija ugovora o licenci je, prvi put u istoriji jugoslovenskog zakonodavstva, dobila odgovarajuće pravne okvire.Pored ova dva zakona, na ugovore o licenci se prienjuju i pojedini propisiiz drugih zakona kao što su Zakon u ulaganju stranih lica u srpske organizacije (preduzeća) ili Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju.

Pojam ugovora o licenci

Ugovor o licenci je specifičan ugovor prava industrijske svojine, jer isključivo premenjuje na odnose koji imaju za predmet ustupanje korišćenja prava industrijske svojine. On predstavalja osnovni način pravnog prometa patenata, znakova razlikovanja i know-how-a. Licenca se daleko više koristi kada je reč o prometu prava industrijske svojine od ugovora u prenosu (cesiji) prava, jer kod prava industrijske svojine, pravo privrednog iskorišćavanja je mnogo značajnije od prava svojine.
Nosilac patenta, modela, uzorka ili žigaa (kao i imalac know-how-a) može da ima nekoliko razloga za zaključivanje ugovora o licenci.
U zemljama gde su sredstva za proizvodnju u društvenoj svojini, a učešće indiviualnog sektora marginalno, ustupanje korišćenja prava industrijske svojine putem ugovora o licenci je jedini način privrednog iskorišćavanja zaštićenog prava za za nosioca prava kje ji fizičko lice. Nosilac zadržava ostala ovlašćenja koja mu po zakonu pripadaju a na osnovu zaključenog ugovora o licencidoja materijalnu nadoknadu kojom pokriva troškove naučno-istraživačkog rada i ostvaruje određeni prihod na osnovu tog rada.
U mnogim zemljama, kao i u našoj, predviđene su određene sankcije protiv nosioca koje ne upotrebljaca svoje pravo ili ga ne ustupi drugom licu na korišćenje. Zaključivanjem ugovora o licenci nosilac prava izbegava primenu mera koje imaju za cilj da ograniče (obavezna licenca) ili oduzmu (poništenje patenta ili žiga zbog nekorišćenja) zaštićeno pravo.
Zaključivanje ugovora o licenci ima mnogo prednosti i za korisnika licence.5 On nabavlja deficitaro tehnološko znanje, kojem ne raspolaže a potrebno mu je (know-how) ili pravo privrednog iskorišćavanja nekog zaštićenog prava (patenta, znaka razlikovanja), koje inače ne bi smeo da upotrebljava pre isteka pravne zaštite ovih prava. Naučno istraživačka delatnost zahteva velika i dugogodišnja materijalna i ljudska ulaganja za koja mnogi privredni subjekti nemaju mogućnost. Za njih ne može da bude ekonomski celishodnije nabavljanje prava privrednog iskorišćavanja tuđih rezultata naučno-istraživačkog rada. Naravno, isključiva orijentacija na licence bez stvaranja sopstvene naučno-tehnološke baze vodi u odnos zavisnosti. Ovaj odnos postaje naročito opasan u zemljama u razvoju gde se veliki broj nacionalnih preduzeća isključivo oslanja na uvezene licence i tako produžava tehnološko-industrijsku zavisnostnacionalne privrede od inostranstva. Međutim, u u uslovima ravnopravne naučno-tehnološke razmene, „ugovor o licenci predstavlja koristan pravni instrument u organizaciji najšire difuzije tehničkih informacija kako unutar granica jedne zemlje tako i na planu regionalne i međunarodne saradnje“.
Promet prava industrijske svojine putem ugovora o licenci je naročito značajan u okviru međunarodne razmene dobara i usluga. Na osnovu njega, patenti se privredno iskorišćavaju u raznim zemljam, roba obeležena poznatim žigovima postaje konkurentna na stranim tržištima (pod uslovom zadovoljavajućeg kvaliteta), povećava se produktivnostu proizvodnji i privredna konkurencija između privrednih subjekataitd. Zbog toga, neki autori smatraju da je mesto licence u privrednom životu između izvoznih poslova i direktnih investicija u inostranstvu.
Pravna priroda ugovora o licenci
Zakon od 1981. god. ne daje definiciju ugovora o licenci. Zakon o obligacionim odnosima, predviđa da se „ugovorom o licenci obavezuje davalac licence da sticaocu licence“ ustupi, u celini ili delimično pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva patenta., uzorka, modela ili žiga, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu“ (čl. 686).
Po shvatanju jednog dela doktrine, ugovor o licenci je jedna varijanta ugovora o zakupu, te na njega treba da se primene pravneodredbe koje važe za zakup. Neki smatraju da ako se pravila koja važe za prodaju mogu primeniti i na cesiju, onda se pravila koja regulišu ugovor o zakupu mogu primeniti na ugovor o licenci.
Po drugom shvatanju, licenca predstavlja odricanje nosioca prava od svog monopola, odnosno od prava da zabrani trećim licima (korisniku licence) da upotrebljava pravo čiji je on nosilac. Shodno tome, nosilac ima pasivnu obavezu nečinjenja ii uzdržavanja od činjenja.