Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Феномен приватизације у свету постаје актуелан већ у 50 – им годинама xx века. Већ су се тада појавили први примери делимичне или потпуне приватизације тадашњих друштвених и државних предузећа. Последњих година, међутим, паралелно са јачањем процеса глобализације, она постаје све актуелнија, тако да је данас тешко наћи земљу у којој се о приватизацији макар не расправља. Она све више обухвата оне секторе који су по својој природи увек били јавни, као што су здравство, образовање, комуналне службе, телекомуникације, енергетика ...

Када су у питању земље бившег социјалистичког режима, прича о приватиззацији, транзицији и реформама уопште у њима је присутна већ више од деценију и по. Она се десила не зато што је неко у тим земљама донео одлуку да му се свиђа приватизација, да му се свиђа транзиција, него зато што је то била нужност због разних историјских, политичких, економских, социјалних околности, које су се десиле на крају једне епохе. Упитан шта је најбољи програм промена за Источну Европу нобеловац Милтон Фридман је, 1991. године одговорио да се тај програм може сажети у три речи: приватизација, приватизација, приватизација.

У Србији је усвајањем федералног Закона о друштвеном капиталу из 1989. године, прихваћена неминовност напуштања тзв. – договорне – и изградња тржишне економије. А онда су се закони мењали, наводно набоље, али велике најаве темељне реконструкције домаће економије и организационо – технолошког реструктуирања у правцу здраве и ефикасније тржишне привреде никада нису остварене. Питање приватизације је било сувише идеологизовано и исполитизовано. После низа неуспелих покушаја, након политичких промена 2000. године, опет смо се нашли на почетку овог веома важног процеса.

Модели приватизације у земљама у транзицији

Оно што су све Владе земаља у транзицији јако добро предпоставиле, то је да не постоји један идеалан, универзалан модел (образац, концепт) за спровођење приватизације, тако да је углавном коришћена комбинација следећех модела:

1.Продај акција субјектима изван предузећа;
2.Подела и распродаја акција менаџерима и запосленима;
3.Подела ваучера (бонова) одраслом становништву;
4.Враћање имовине бившим власницима (денационализација, реприватизација, реституција);
5.Продаја предузећа општинама, осигуравајућим друштвима и фондовима.

Искуство спроведених реформи показује да слепо пресликавање модела, без уважавања многих социо – економских, културних и традиционалних специфичности има ограничене резултате. Свака земља мора тражити свој пут. Добар пример су земље Источне Азије које су уселе да пронађу начин да се створи један добар микс локалних обичаја и западних институција. Резултат тога је био њихов брз економски развој. Али, оно што већина Влада у земљама у транзицији није предпоставила, па ни наша, то је да сама комбинација модела није довољна за успешну приватизацију и да морају бити испуњене још многе претпоставке, пре свега строга контрола комплетногпроцеса од стране државе.

Карактеристике модела приватизације у Србији пре усвајања закона о приватизацији из 2001. године

У савременим привредама постоје два доминантна облика економских система. На једној страни функционише приватна тржишна привреда, док се на другој страни налази државна привреда у процесу транзиције ка модерној тржишној привреди. И једна и друга привреда су у стварности мешовите привреде у којима приватног сектора постоји и државни (јавни) са значајном интервенцијом државе у макроекономским односима.