Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Tržište se definiše kao ukupnost odnosa ponude i tražnje koji se na odrednom prostoru i u određeno vreme ispoljavaju povodom razmene roba i usluga.Tržište vrši četiri osnovne funkcije: 1) funkciju povezivanja osamostaljenih robnih proizvođača, 2) funkciju usklađivanja ponude i tražnje ( alokativna funkcija ), 3)funkciju raspodele ( distributivna funkcija ), 4) funkciju regulatora privrednih kretanja ( alokativno-selektibna funkcija ).
Razvoj društvene podele rada doveo je do specijalizacije, osamostaljivanja i diferencijacije proizvođača. Međutim, da bi nabavili neophodne inpute za proces proizvodnje, ili da bi realizovali svoju robu, proizvodači su nužno upućeni jedni na druge i na razmenu svojih proizvoda na tržištu. Povezivanje osamostaljenih proizvođača realizuje se kroz kupoprodajne transakcije na tržištu.
Svakodnevnom razmenom robe na tržištu, ostvaruje se proces svođenja različitih individualnih radnih vremena na društveno potrebno radno vreme, a ono se, u zavisnosti od odnosa ponude i tražnje, svodi na društveno priznato radno vreme čiji je izraz tržišna cena. U zavisnosti od toga da li tržišne cene rastu ili opadaju, ponuda i tražnja se menjaju sa težnjom da se uravnoteže. To stalno usklađivanj ponude i tražnje, u stvari, predstavlja mehanizam stalnih korekcija u rasporedu ukupnog društvenog fonda rada na različite dlatnosti.
Kroz mehanizam formiranja tržišnih cena, tržište u isto vreme ostvaruje i proces primarne raspode nacionalnog dohodka, čime se vrši i definisanje cena faktora proizvodnje, na osnovu čega se vlasnicima tih faktora obezbeđuje učešće u raspodeli nacionalnog dohodka. Učešćem svakog pojedinačnog proizvođača u raspodeli nacionalnog dohodka, određena je i valičina njegovog prihoda.
Privredni subjekti na osnovu signala koje svakodnevno emituj tržište u vezi sa uslovima i mogućnostima privređivanja donose svoje poslovne odluke. Njihove samostalne odluke moraju imati relevantnu tržišnu argumentaciju. Da bi ostvarili svoje ciljeve, odnosno maksimirali proflt, proizvođači svoju proizvodnju ( vrstu proizvoda i sl. ) moraju da prilagodavaju zahtevima i kriterijuma tržišta kroz stalne promene, usavršavanja i preorijentaciju u proizvodnju. Na taj način tržište vrši tzv. Alokativno-selektivnu funkciju ili funkciju regulatora privrednih kretanja.
Tržište se može klasifikovati na osnovu nekoliko kriterijuma: Sa stanovništva prostorne lokacije razmene postoji lokalno ( pijace, samousluge, klasične prodavnice u gradovima i nasljima ), regionalno ( zaokružena ekonomsko-teritorijalna celina ), nacionalno ( prostor jedne zemlje ) i međunarodno tržište ( ekonomske transakcije između različitih zemalja ) Sa stanovništva predmeta kupoprodaje postoje sledeće vrste tržišta: tržište robe i usluga, tržište faktora proizvodnje ( kapital, rad, zemlja ), tržište novca i hartija od vrednosti. Tržište roba i usluga dalje se može podeliti na tržište sredstava za proizvodnju i tržište srdstava za ličnu potrošnju.
Prema količini robe koja se kupuje i prodaje, razlikujemo tržište na veliko i tržište na malo. Prema tipu tržišnih veza, odnosno tipu konkurencije učesnika u razmeni, razlikujemo potpuno konkurentna tržišta, potpuno monopolistička tržišta, tržišta ograničene ili nepotpune konkurencije. Prema uslovima razmene razlikuje se slobodno (tržišni partneri su potpuno slobodni i samostalni u vezi sa uslovima kupoprodajnih odnosa ) i vezana tržišta ( postoji mogućnost da država svojim propisima reguliše odredene uslove razmene-cene, kvaliteta određenih proizvoda, standarde ).

Tržišni subjekt

Osnovni tržišni subjekt jeste preduzeće koje predstavlja organizacionu jedinicu kao deo cele privrede u kome se obavlja proces proizvodnje materijalnih dobara ili vrše određene usluge, a kao takvo uvek ima isti cilj ponašanja koji je u toku svoje privredne aktivnosti želi da ostvari.
Kod privatnih preduzeća osnovni cilj poslovanja predstavlja ostvarivanje što većeg profita. Kod javnih preduzeća, cilj poslovanja preduzeća nije uslovljen težnjom za ostvarivanje što većeg profita, već ostvarivanje nekih neekonomskih ciljeva.
Rezultate svoga rada preduzeće iznosi na tržište, pa su prinudena da svoje ponašanje prilagode kako to pravila tržišnog ponašanja zahtevaju. Svojim tržišnim poslovanjem, svako preduzeće teži da ostvari svoj cilj tj. koji je postavio vlasnik preduzeća.
Morfologija tržišta

Pom morfologijom ili strukturom tržišta podrazumeva se ukupnost faktora koji determinišu kvantitet i kvalitet ponude i tražnje odnosno ukupnost uslova u kojima se formiraju konkretni razmenski odnosi. Osnovni elementi strukture tržišta su:
koncentracija i veličina ponude koja je određena proizvodnjom, diferenciiranošću proizvođača i sl.
Faktori na strani tražnje - broj kupaca, veličina njihovog dohodka, raspodela nacionalnog dohodka i sl.
Diferenciranost proizvoda
Mogućnost ulaska novih prodavaca i kupaca na tržište
5)Razni egzogeni faktori - reklama, propaganda, politički faktori i sl.
Ekstremni primer tržišne strukture jeste slobodna konkurencija ili monopol.

Tržišne konkurencije

Na tržištu, ponuda i tražnja ispoljavaju svoje delovanje posredstvom konkurencije. Odnosno, na tržištu se, između subjekata privredne aktivnosti, kupaca i prodavaca, a sve to u cilju postizanja maksimalne ekonomske koristi od razmene, odvija jedan oblik ekonomskog takmičenja koje se naziva konkurencijom. Vrste i tip mehanizma tržišta uslovljavaju i tip konkurencije. Položaj na tržištu može biti različit, kako na strani ponude, tako i na strani tražnje.
Monopol je potpuno suprotno tržišno stanje u odnosu na slobodne konkurencije. Ovakvo tržišno stanje se može javiti kao posledica prirodnih uslova ( isključiva mogućnost raspolaganja nekim dobrom ), zatim putem delovanja konkurencije između proizvođača kada dolazi do propadanja slabijih subjekata i koncentracije ponude u rukama jednog proizvodača, odnosno monopol može nastati udruživanjem većeg broja manjih nezavisnih proizvođača. U slučaju monopola jedan prodavac se suočava na tržištu sa velikim brojem kupaca. U slučaju kada se jedan kupac nalazi naspram velikog broja prodavaca, takvo tržišno stanje se naziva monopson. Za razliku od slobodne konkurencije, kada je tržišna cena bila data veličina, na čiju visinu nije mogao da utiče nijedan privredni subjekt, u slučaju postojanja monopola imamo da jedan proizvođač određuje cenu. Naravno, pri određivanju cene svojih proizvoda monopolista mora uzimati u obzir platežnu sposobnost svojih kupaca, odnosno mora pratiti kretanje tražnje. Prema tome, monopolista će uvek odrediti onu tržišnu cenu i onaj obim proizvodnje koji mu maksimiziraju proflt ( u slobodnoj konkurenciji monopolista je mogao da odredi samo obim proizvodnje koji mu za datu cenu maksimizira profit ). U uslovima monopola tržišna cena je viša nego u uslovima slobodne konkurencije, a ponuđena količina proizvoda manja nego u slučaju slobodne konkurencije.
Između potpune konkurencije i monopola postoji veliki broj prelaznih oblika tržišnih stanja koji odgovaraju realnom privrednom životu.