+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Maturski radovi (/Forum-maturski-radovi)
+--- Tema: Nike buba - biznis plan (/Thread-nike-buba-biznis-plan)
Nike buba - biznis plan - Vesnica - 06-05-2010 12:52 AM
Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Istrazivanje kompanije Nike je radjeno u Novom Sadu pomocu ankete. U anketiranju je ucestvovalo 3000 gradjanja nasumicno izabranih i oni su odgovarali na postavljana pitanja koja cemo navesti u daljem tekstu. Istrazivanje je radjeno u septembru 2008. godine a sve u svrhu ispitivanja potreba potencijalnih kupaca i karakteristika koji su za njih presudne pri kupovini sportske opreme (kvalitet, cijena, dostupnost proizvoda, prodajni prostori, prodavci, rekalama...). Dobijene rezultate cemo prestaviti tabelarno i graficki. Anketa je bila anonimna s’ tim sto su ispitanici imali opciju da ostave svoju e-mail adresu na kraju ankete ako su zeljeli da ih kompanija Nike obavjestava o novim kolekcijama svojih proizvoda koji stizu u prodajne prostore u navedenom gradu.
NIKE “Just do it”-nastanak i razvoj
Mnogi autori uzimaju kompaniju NIKE kao primer uspešnog sprovođenja inovativnih ideja ili pak kao primer jedne uspešne marketing industrije.
S druge strane, brojni kritičari osuđuju način na koji je NIKE izbio na lidersku poziciju proizvođača sportske opreme, misleći pre svega na uslove rada u istočnoazijskim fabrikama.
2 x US$500... I igra je počela
Koliko može čudno zvučati ni iz čega stvoriti nešto ili, konkretnije, od 500 dolara obrtati po par milijardi?
Čuda po nekima ne postoje. Verujući da ništa nije nemoguće, Filip Najt i Bil Bauerman upustili su se u avanturu ostvarivanja svojih ideja.
Filip, student računovodstva na Univerzitetu Oregon, bio je ujedno i atletičar, srednjoprugaš. Orijentacija ka sportu i boravak u toj branši omogućili su mu da otkrije potencijalno tržište za ''US-designed'' patike.
Njegov trener, Bil Bauerman, bio je voljan da mu pomogne kao svom učeniku u poslovnim zamislima i tako su zajedno uložili po 500 dolara u malu ortačku firmu Blue Ribbon Sports davne 1964. godine.
Sa početnim kapitalom od 1.000 dolara (današnja vrednost tog ulaganja bi bila, grubo rečeno, oko $6.000) u narednom periodu radili su na razradi svojih ideja, traženju novih, istraživanju tražnje i sklapanju mnogih korisnih kontakata. Do kraja 1964. godine, prodajući ''Tigar'' patike iz Japana na američkom tržištu ostvarili su prihod u iznosu od 8.000 američkih dolara, 1965. prihod je bio $20.000, a 1969. blizu $300.000.
Sam početak nije bio nimalo naivan. Trebalo je umeti prodati nabavljene patike iz Japana, a sreća u tom poduhvatu uvek je dobro došli saveznik. Šta je radio Najt?
Posećivao je razne sportske događaje, prvenstveno atletske, ali nije i prisutvovao na njima. Više je bio kraj svojih kola koja su mu služila kao neka vrsta tezge.
Te 1964. godine BRS je prodao 1.300 pari patika (čini se da to preprodavcima iz Kameničke neće poći za rukom, ali avaj, ne treba nikog potcenjivati).
Naredne godine, iz Adidasa im je došao Džef Džonson koji se savršeno uklopio u viziju koju su gajili Najt i Bauerman.
Zahvaljujući njegovoj odbojnosti prema ulozi prodavca, on je bio zadužen uglavnom za istraživanje tržišta.
Provodio je dosta vremena sa sportistima od kojih je pokupio ključna znanja o njihovim potrebama, što je značajno opredelilo dizajn proizvoda i marketing strategiju BRS-a.
Blue Ribbon Sports ubrzo više nije služio samo za preprodaju patika. Ambicije Fila Najta da se upusti u samu proizvodnju ''US-designed'' patika bližile su se ostvarenju. Po dolasku Džonsona usledio je period novih pobeda, period pun inovacija.
Inovacije – ključ uspeha?
Prosto je neverovatno koliko stvari, objekata i situacija nam se nalazi na dohvat ruke, a mi to ne umemo da vidimo i prepoznamo kao potencijalno uspešnu inovaciju.
Dugo je trebalo i samom Bauermanu da dođe do ''mekih'' patika koje su svojom lakoćom, udobnošću i drugim karakteristikama opčinile stopala mnogih potrošača.
A do ideje je došao sasvim slučajno, boraveći u kuhinji gde mu je sprava za pravljenje ''bakinih kolača'' otvorila oči. Bauerman je toj napravi promenio namenu i počeo da je koristi u sasvim druge svrhe. Pomoću nje je oblikovao gumu i pravio izbrazdane đonove.
Novi dizajn patika, uz novi tip đona, doneo je prihode od 2 miliona dolara 1971. godine, a dve godine kasnije prihodi su se uvećali skoro 2,5 puta (možda je to jedan od pokazatelja da muškarac ne treba da beži od kuhinje).
Džon Džeferson je iste 1971. godine, postao tvorac novog imena Blue Ribbon Sports-a. Inspiracija je bila grčka boginja pobede, a kompanija je dobila ime Nike (Najki) po njoj.
Te iste godine Nike je dobio svoj logotip, tzv. swoosh koji spada među prva tri najprepoznatljivija simbola nekog brenda. Swoosh simboliše krilo boginje Nike, a osmislila ga je Kerolajn Dejvidson, koja je nastavila uspešnu saradnju sa Filipom Najtom u daljem životu kompanije.
Nike svake godine izbacuje nešto novo, uvodeći promene u proizvodima ili tehnologijama. Cilj je uvek biti predvodnik u korišćenju novina. Vodeći se tim orijentirom, ako se pogleda u istoriju ove kompanije, može se videti da je u tome bila veoma uspešna.
Nike teži da stalno radi na poboljšanjima opreme koju proizvodi, sa posebnim akcentom na sportske patike.
Godine 1985., izbacivši na tržište patike s vazdušnim đonom (Air Jordan) opet su učinili pravu stvar. Tada su već ostvarivani prihodi i od milijardu dolara. Međutim, tu nije smeo biti kraj.
Najt je bio svestan da žeđ za inovacijama i kontinualnim istraživanjima i razvojem proizvoda ne sme da se utoli. Šteta što je rečenica ''papir nije dovoljan da zabeleži sve njihove uspešne poteze'' postala kliše, ali zaista bi mogla da se primeni u ovom slučaju.
Najnoviji produkt mašte doživeće uskoro svoju realizaciju na tržištu. U saradnji sa kompanijom Apple došlo se do nike+ patika koje ''pričaju'', sa iPod-om, beležeći podatke o vremenu, pretrčanoj dužini, sagorelim kalorijama. ''Ali, to nije sve...'', kako bi rekli u TeleShop-u. Ima li kraja inovacijama?!
Pored inoviranja, Nike posebnu pažnju posvećuje sponzorstvima kao načinu da poveća učešće na tržištu. Najuspešniji potez koji je napravljen u tom polju smatra se angažman Majkla Džordana devedesetih godina kao promotera najki sportske opreme.
Danas se ova kompanija može naći u svim porama sportskog društva. Nike nije više samo Nike. Akvizicijom je preuzeo Cole Haan, Bauer, Hurley i Converse.
Borba za lidersku poziciju na tržištu ne jenjava, a prva i najopasnija pretnja su Adidas i Reebok (koji danas predstavljaju jednu kompaniju).
Just stop it!
Devedesetih godina prošlog veka Nike je nakon izuzetnog razvoja postao predmet svojevrsnog bojkota i negativne kampanje. Kompanija je doživljavala udarce od CBS News-a, The New York Times-a, USA Today-a, Wall Street Journal-a, AP-a, Reuters-a, i to s razlogom.
Doduše, možda je senzacionalnost priče uzela primat nad objektivnošću, ali svakako je istina da su činjenice govorile u korist kritičara.
Još 1975. godine, kada je proizvodnja iz Japana zbog sve viših nadnica premeštena u Tajvan i Koreju gde je cena radne snage bila izuzetno niska, Nike je uspeo da drastično snizi svoje troškove proizvodnje i da se više fokusira na ulaganje u razvoj proizvoda i marketing.
Što se tiče same kompanije, napravljen je izuzetan potez koji neki smatraju revolucionarnim za to vreme.
Međutim, širenje proizvodnih pogona u istočnoazijske i latinoameričke zemlje sa veoma niskim nadnicama, iza sebe su krili dozu neetičnosti i nehumanosti u poslovanju.
Ovo ne samo zbog toga što je Nike isplaćivao nadnice niže od minimalnih, već i zbog samih uslova u kojima su radnici radili, a povrh svega zbog zapošljavanja dece i dužine radnog vremena.
Nekako se fabrike u Vijetnamu izdvajaju posebno kad je o ovom slučaju reč. Fizičko i
Istrazivanje kompanije Nike je radjeno u Novom Sadu pomocu ankete. U anketiranju je ucestvovalo 3000 gradjanja nasumicno izabranih i oni su odgovarali na postavljana pitanja koja cemo navesti u daljem tekstu. Istrazivanje je radjeno u septembru 2008. godine a sve u svrhu ispitivanja potreba potencijalnih kupaca i karakteristika koji su za njih presudne pri kupovini sportske opreme (kvalitet, cijena, dostupnost proizvoda, prodajni prostori, prodavci, rekalama...). Dobijene rezultate cemo prestaviti tabelarno i graficki. Anketa je bila anonimna s’ tim sto su ispitanici imali opciju da ostave svoju e-mail adresu na kraju ankete ako su zeljeli da ih kompanija Nike obavjestava o novim kolekcijama svojih proizvoda koji stizu u prodajne prostore u navedenom gradu.
NIKE “Just do it”-nastanak i razvoj
Mnogi autori uzimaju kompaniju NIKE kao primer uspešnog sprovođenja inovativnih ideja ili pak kao primer jedne uspešne marketing industrije.
S druge strane, brojni kritičari osuđuju način na koji je NIKE izbio na lidersku poziciju proizvođača sportske opreme, misleći pre svega na uslove rada u istočnoazijskim fabrikama.
2 x US$500... I igra je počela
Koliko može čudno zvučati ni iz čega stvoriti nešto ili, konkretnije, od 500 dolara obrtati po par milijardi?
Čuda po nekima ne postoje. Verujući da ništa nije nemoguće, Filip Najt i Bil Bauerman upustili su se u avanturu ostvarivanja svojih ideja.
Filip, student računovodstva na Univerzitetu Oregon, bio je ujedno i atletičar, srednjoprugaš. Orijentacija ka sportu i boravak u toj branši omogućili su mu da otkrije potencijalno tržište za ''US-designed'' patike.
Njegov trener, Bil Bauerman, bio je voljan da mu pomogne kao svom učeniku u poslovnim zamislima i tako su zajedno uložili po 500 dolara u malu ortačku firmu Blue Ribbon Sports davne 1964. godine.
Sa početnim kapitalom od 1.000 dolara (današnja vrednost tog ulaganja bi bila, grubo rečeno, oko $6.000) u narednom periodu radili su na razradi svojih ideja, traženju novih, istraživanju tražnje i sklapanju mnogih korisnih kontakata. Do kraja 1964. godine, prodajući ''Tigar'' patike iz Japana na američkom tržištu ostvarili su prihod u iznosu od 8.000 američkih dolara, 1965. prihod je bio $20.000, a 1969. blizu $300.000.
Sam početak nije bio nimalo naivan. Trebalo je umeti prodati nabavljene patike iz Japana, a sreća u tom poduhvatu uvek je dobro došli saveznik. Šta je radio Najt?
Posećivao je razne sportske događaje, prvenstveno atletske, ali nije i prisutvovao na njima. Više je bio kraj svojih kola koja su mu služila kao neka vrsta tezge.
Te 1964. godine BRS je prodao 1.300 pari patika (čini se da to preprodavcima iz Kameničke neće poći za rukom, ali avaj, ne treba nikog potcenjivati).
Naredne godine, iz Adidasa im je došao Džef Džonson koji se savršeno uklopio u viziju koju su gajili Najt i Bauerman.
Zahvaljujući njegovoj odbojnosti prema ulozi prodavca, on je bio zadužen uglavnom za istraživanje tržišta.
Provodio je dosta vremena sa sportistima od kojih je pokupio ključna znanja o njihovim potrebama, što je značajno opredelilo dizajn proizvoda i marketing strategiju BRS-a.
Blue Ribbon Sports ubrzo više nije služio samo za preprodaju patika. Ambicije Fila Najta da se upusti u samu proizvodnju ''US-designed'' patika bližile su se ostvarenju. Po dolasku Džonsona usledio je period novih pobeda, period pun inovacija.
Inovacije – ključ uspeha?
Prosto je neverovatno koliko stvari, objekata i situacija nam se nalazi na dohvat ruke, a mi to ne umemo da vidimo i prepoznamo kao potencijalno uspešnu inovaciju.
Dugo je trebalo i samom Bauermanu da dođe do ''mekih'' patika koje su svojom lakoćom, udobnošću i drugim karakteristikama opčinile stopala mnogih potrošača.
A do ideje je došao sasvim slučajno, boraveći u kuhinji gde mu je sprava za pravljenje ''bakinih kolača'' otvorila oči. Bauerman je toj napravi promenio namenu i počeo da je koristi u sasvim druge svrhe. Pomoću nje je oblikovao gumu i pravio izbrazdane đonove.
Novi dizajn patika, uz novi tip đona, doneo je prihode od 2 miliona dolara 1971. godine, a dve godine kasnije prihodi su se uvećali skoro 2,5 puta (možda je to jedan od pokazatelja da muškarac ne treba da beži od kuhinje).
Džon Džeferson je iste 1971. godine, postao tvorac novog imena Blue Ribbon Sports-a. Inspiracija je bila grčka boginja pobede, a kompanija je dobila ime Nike (Najki) po njoj.
Te iste godine Nike je dobio svoj logotip, tzv. swoosh koji spada među prva tri najprepoznatljivija simbola nekog brenda. Swoosh simboliše krilo boginje Nike, a osmislila ga je Kerolajn Dejvidson, koja je nastavila uspešnu saradnju sa Filipom Najtom u daljem životu kompanije.
Nike svake godine izbacuje nešto novo, uvodeći promene u proizvodima ili tehnologijama. Cilj je uvek biti predvodnik u korišćenju novina. Vodeći se tim orijentirom, ako se pogleda u istoriju ove kompanije, može se videti da je u tome bila veoma uspešna.
Nike teži da stalno radi na poboljšanjima opreme koju proizvodi, sa posebnim akcentom na sportske patike.
Godine 1985., izbacivši na tržište patike s vazdušnim đonom (Air Jordan) opet su učinili pravu stvar. Tada su već ostvarivani prihodi i od milijardu dolara. Međutim, tu nije smeo biti kraj.
Najt je bio svestan da žeđ za inovacijama i kontinualnim istraživanjima i razvojem proizvoda ne sme da se utoli. Šteta što je rečenica ''papir nije dovoljan da zabeleži sve njihove uspešne poteze'' postala kliše, ali zaista bi mogla da se primeni u ovom slučaju.
Najnoviji produkt mašte doživeće uskoro svoju realizaciju na tržištu. U saradnji sa kompanijom Apple došlo se do nike+ patika koje ''pričaju'', sa iPod-om, beležeći podatke o vremenu, pretrčanoj dužini, sagorelim kalorijama. ''Ali, to nije sve...'', kako bi rekli u TeleShop-u. Ima li kraja inovacijama?!
Pored inoviranja, Nike posebnu pažnju posvećuje sponzorstvima kao načinu da poveća učešće na tržištu. Najuspešniji potez koji je napravljen u tom polju smatra se angažman Majkla Džordana devedesetih godina kao promotera najki sportske opreme.
Danas se ova kompanija može naći u svim porama sportskog društva. Nike nije više samo Nike. Akvizicijom je preuzeo Cole Haan, Bauer, Hurley i Converse.
Borba za lidersku poziciju na tržištu ne jenjava, a prva i najopasnija pretnja su Adidas i Reebok (koji danas predstavljaju jednu kompaniju).
Just stop it!
Devedesetih godina prošlog veka Nike je nakon izuzetnog razvoja postao predmet svojevrsnog bojkota i negativne kampanje. Kompanija je doživljavala udarce od CBS News-a, The New York Times-a, USA Today-a, Wall Street Journal-a, AP-a, Reuters-a, i to s razlogom.
Doduše, možda je senzacionalnost priče uzela primat nad objektivnošću, ali svakako je istina da su činjenice govorile u korist kritičara.
Još 1975. godine, kada je proizvodnja iz Japana zbog sve viših nadnica premeštena u Tajvan i Koreju gde je cena radne snage bila izuzetno niska, Nike je uspeo da drastično snizi svoje troškove proizvodnje i da se više fokusira na ulaganje u razvoj proizvoda i marketing.
Što se tiče same kompanije, napravljen je izuzetan potez koji neki smatraju revolucionarnim za to vreme.
Međutim, širenje proizvodnih pogona u istočnoazijske i latinoameričke zemlje sa veoma niskim nadnicama, iza sebe su krili dozu neetičnosti i nehumanosti u poslovanju.
Ovo ne samo zbog toga što je Nike isplaćivao nadnice niže od minimalnih, već i zbog samih uslova u kojima su radnici radili, a povrh svega zbog zapošljavanja dece i dužine radnog vremena.
Nekako se fabrike u Vijetnamu izdvajaju posebno kad je o ovom slučaju reč. Fizičko i