Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Od svog nastanka čovečanstvo je stvaralo otpad. Prva mala ljudska naselja počela su se stvarati prestankom nomadskog načina života prvobitnih plemena i početkom zemljoradnje. Nova, poljoprivredna životna sredina, lak je izlazila na kraj sa minimalnom količinom otpada prirodnog porekla nastalog kao rezultat početne poljoprivredne delatnosti čoveka i problem čvrstog otpada nije postojao. Žitelji prvih naselja sami su se starali o uništavanju nastalog otpada, koji su obično zakopavali u jame, iskopane u okolnim naseljima.

Sa biološke tačke posmatranja, ovaj način obrade otpada bio je dovoljan za očuvanje ekološke ravoteže, šta više, ovaj način udaljavanja otpada održao se hiljadama godina sve do naših dana. U to vreme u neposrednoj blizini stanovanja kao jedini opasni bioaktivni oblici otpada javljale su se fekalije ljudi i životinja. Neodgovarajuća dezinfekcija fekalija dovodila je do zagađivanja voda i površinskih slojeva tla i voda na manjim dubinama; biološka šteta je bila neznatna.

Sa porastom stanovništva, promenom načina života i navika u ishrani količina otpada rasla je drastično i menjala svoju sadržinu. Prvi znaci ozbiljnijeg zagađivanja životne sredine vezani su za početak procesa urbanizacije. Treba naglasiti da se u istoriji čovečanstva grad javlja kao relativno nova formacija. Mada su prvi gradovi osnovani u međurečju Tigra i Eufrata, pre 5 do 6 hiljada godina, sve do sredine XIX veka urbanizacija nije bila značajnija ni u jednoj zemlji u svetu. Tako je na primer, 1800. godine svega u 2,4 % stanovnika živelo u gradovima, a 1850. godine u svetu je bilo svega 4 grada sa više od milion stanovnika. Samim tim, ni problem otpada nije bio posebno značajan. Međutim, postepeno povećanje gustine stanovništva i povećanje otpada u gradovima, znatno je doprinelo zagađivanju životne sredine i nametnulo problem koji se morao rešiti na odgovarajući način. Zbog sve veće količine otpada došlo je, u prvom redu, do narušavanja samoprečišćavanja zemljišta i pogoršanja biološke vrednosti podzemnih voda, te životna sredina nije bila u stanju da se izbori sa ovim ozbiljnim opterećenjjima prostim vraćanjem otpada u veliko biološko kruženje materije. Struktura srednjevekovnih gradova (bez vodovoda i kanalizacije) doprinela je takvom zagađivanju tla da je ono postalo izvor mikroorganizama, uzročnika različitih oboljenja i epidemija.

Istorijski posmatrano, povezanost otpada i zdravlja značajno je uticala na promenu odnosa prema samom otpadu. Studija koja se odnosi na događaje koji su se zbili sredinom XIX veka, ukazal je na povezanost dospevanja otpadnih materija u Temzu sa izbijanjem kolere. Ovo se inače dešavalo 30 godina pre nego što je bakterija kolere uopšte otkrivena. Neke od najranijih metoda odstranjivanja otpada su ustanovljene da bi se upravo izbegli zdravstveni problemi povezani sa industrijskom revolucijom, i uključuju razvoj metoda prikupljanja otpada, čišćenja ulica i prikupljanja kanalizacionog otpadnog materijala.

Danas se sve više shvata da otpad nije predmet ili smeša materija koje treba odbaciti ili uništiti. Danas na raspolaganju stoje različiti postupci i tehnologije zbrinjavanja otpada.

Elektronski otpad

Globalni e-otpad (elektronski i električni otpad) raste po stopi od 5% godišnje što ga čini najbrže rastućim otpadom na planeti. Veoma brz tehnološki razvoj u velikom broju kompanija stvara potrebu za konstantnim unapredjenjem IT sistema kako bi dostigli odgovarajuće tehnološke zahteve. Svake godine, globalni e-otpad se povećava za 50 milina tona. Svakog sata, odloži se 4.000 tona e-otpada. Nije ni čudo što je primarna briga EU pod predsedavanjem Francuske upravo zaštita životne sredine i unapredjenje reciklaže.

E-otpad je kategorizovan kao opasan otpad zato što sadrži elemente kao što su olovo, kadmijum i živa, koji su poznati po svom izrazito lošem i pogubnom uticaju na okolinu i zdravlje ljudi. CRT monitori (monitori sa katodnom cevi) i televizijski monitori sadrže u proseku od 2 to 4 kg olova. 40 % olova na deponijama je poreklom iz potrošačke elektronike. Sada se postavlja pitanje, šta raditi sa starom opremom ukoliko može biti toliko opasna?

U mogućnosti smo da ponovo upotrebimo čak i do 70% IT otpada, što pre svega znači da se on može i mora reciklirati. Reciklaža je najbolje rešenje za životno okruženje, javno zdravlje i ekonomiju.

Različite vrste elektronske i električne opreme sadrže oko 60% metala, 30% plastike i manje od 10% stakla. Iz ovog podatka možemo zaključiti da je e-otpad dobar izvor različitih materijala, veoma potrebnih modernoj industriji. Japan je primer visoko razvijene industrije reciklaže jer reciklira preko 85% ukupnog otpada. Japan ima veoma prost moto koji se odnosi na resurse marijala i sekundarne sirovine- ono što udje u zemlju tu i ostaje, konstantno se uključuje u proces re-proizvodnje.

U zemljama Balkana, situacija je totalno drugačija. Samo 12% ukupnog otpada se reciklira, dok je u Srbiji taj procenat još manji- isod 10%. Do 2006. godine, Srbija nije imala mogućnosti za legalno i korisno odlaganje IT otpada.

Elektronski otpad (od računara , televizora, telefona, fax aparata i slično) svrstava se u opasan otpad, reciklaža elekrtonskog otpada je jako kompleksna jer postoji veliki broj različitih sirovina na relativno malom prostoru (na jednoj elektronskoj tkz. "štampanoj" ploči velicine 20 x 20 cm nekada se može naći i preko 100 različitih materijala. Poseban problem predstavlja i ubrzani napredak tehnologije pa se u skladu sa njim povećava i količina elektronskog otpada iz godine u godinu. U većini razvijenih zemalja postoje postoje razvijeni sistemi kada je u pitanju reciklaža elektronskog otpada pa se tako recimo iz starih monitora ( govorimo o CRT monitorima) ponovo dobija staklo i olovo koji se ponovo mogu upotrebiti u proizvodnji. Po evropskim direktivama planira se uvođenje tkz eko-projektovanja, kojim će se mogućnost reciklaže razmatrati već pri samom projektovanju proizvoda.