+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Maturski radovi (/Forum-maturski-radovi)
+--- Tema: Појам Божијег Oткривења код Светог Василија Великог (/Thread-%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BC-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B3-o%D1%82%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B3)
Појам Божијег Oткривења код Светог Василија Великог - Autor1 - 18-04-2010 02:15 PM
Садржај:
• Увод...............................................................................................3
• Откривење је могуће само у цркви.........................................5
• Важност Божијег Откривења за црквено
богословље и човеково спасење уопште.................................6
• Разликовање Откривења од Богопознања.............................8
• Схватање Откривења кроз познање Бога.............................10
• Откривење кроз Христа као врхунац Божијег
Откривења..................................................................................15
• Схватање улоге Духа Светога у акту Божијег Откривења..................................................................................16
• Закључак.....................................................................................18
• Литература..................................................................................22
Увод
„Ако и јесте, вели он, моје стање у осталим стварима достојно плача, ипак се у једном смем похвалити у Господу, а то је да никада нисам имао погрешно схватање (= веровање) о Богу, нити сам некада другачије мислио па после променио мишљење“(Василије Велики, Писмо 233.) . Само је један у читавој историји Цркве који се усудио да изусти овако самоуверено ове речи. Па и сами Апостоли, који су Господа својим очима видели и рукама опипали понекад су свог Учитеља стављали под призму сумње, али овај Велики учитељ скромно говори овакве нескромне речи. Свети Василије Велики (330.-378.) је ове речи потврдио и потковао својим животом и делом, а Црква га као таквог прихватила стављајући га у канон Светих и давши му епитет „Велики“. Међутим, вероватно се сваком хришћанину понекад јави опет питање: одакле толика сигурност Василија у ове своје речи? Одговор на ово питање можемо потражити и у овом раду који ће се позабавити темом Василијевог поимања Откривења, односно, прецизније речено, како је Василије „формулисао“ Откривење, као свагда присутну реалност у Цркви.
Како то примећује, тада јеромонах, а данас епископ Атанасије Јевтић, приповедајући о животу и делу Светог Василија Великог, Василијево богословље не могуће је схватити ни изложити без познавања контекста времена и прилика у којима је он живео и радио, то јест без познавања богословско-философске проблематике коју је у хришћанској Цркви наметнуо широко остварени у IV веку сусрет Јелинизма и Хришћанства, изражен нарочито кроз проблеме које су наметнуле јереси монархијанизма и аријанизма.
Пре свега морамо створити слику о тадашњој богословско-философској слици света, односно стању и ситуацији у Цркви. Миланским едиктом из 313. године хришћанство је постало једна од државних религија, да би потом потпуно потиснуло остала веровања и учења. Дакле, хришћанство се сада отворено ставља као контра дотадашњој хеленској философској мисли, која је вековима у назад ауторитативно владала Римском империјом. Овај нови моменат „хришћанске империје”, довео је до тога да се хришћанска терминологија морала прилагодити jелинској мисли и философском изразу који је био познат тадашњем Грку. У овој новонасталој ситуацији највећи допринос даје управо Свети Василије Велики, први који је се усудио да у формулације хришћанских учења уврсти до тада у Цркви мање коришћене, или чак и некоришћене термине. Осим тога, Црква је поред тог сусрета са хеленском мишљу трпела и унутрашње немире, који су били оличени у јересима тога времена. Аријанство је након Првог Васељенског сабора било донекле утихнуло, међутим у Василијево време оно поново оживљава у лику Евномија Кизичког, против кога се овај бранитељ Истине борио свом својом богословском научно-реторичком снагом. Осим аријанизма Цркву је потресала и јерес монархијанизма.
Средишњи предмет расправљања који је лежао у основи свих теолошких расправа тог времена било је питање о јединству Бога у светлости црквене вере у Свету Тројицу. Позиција Старозаветног уверења да је Бог један била је уздрмана Новозаветним појављивањем оваплоћеног Бога Логоса – Господа Исуса Христа, те Духа Светог. Разна извитоперена тумачења односа унутар егзистенције Свете Тројице, која је и Сама, као таква, била стављена под знак питања, управо су и довела до појаве толиког мноштва јереси. Како то појашњава отац Георгије Флоровски „у никејској теологији остала је извесна недореченост: учење о једности Бога било је снажно изражено и утемељено речју „једносуштни“ и то много јасније него учење о тројичности (Бога) – а то је давало повода за неоправдана, али психолошки разумљива, сумњичења за јерес „савелијанства“ (унитаријанства). Због изједначавања појмова „суштина“ и „ипостас“ није било израза којим би се јасно изразило оно неодређено „Три“ неком довољно чврстом и изражајном именицом.
Откривење је могуће само у цркви
„Па ипак , иако се Василијево богословље развило кроз богословско- философску полемику са јересима, са крајњим аријанцем Евномијем и полуаријанским духоборцима, с једне стране и, с друге стране, са обновљеним савелијанизмом код појединих формалних „Никејаца“, главна карактеристика Василијевог богословског исповедања јесте његова приврженост црквеном Предању, живој реалности Божанског Откривења присутног у вери и животу Цркве, у њеним „проповедима“ (κηρύγματα) и њеним „догматима“ (δόγματα)“ , примећује епископ Атанасије Јевтић.
Василије у овом по Цркву нимало лаком времену улази у расправу са јеретицима. Из његове расправе са јеретицима рађа се један сасвим нови систем хришћанске терминологије, коју Василије формулише строго држећи се живог предања Цркве, али и користећи, додуше охристијанизоване, елементе стојичке, аристотеловске и неоплатоновске философије, које он посматра и употребљава еклектички. Управо из овог дефинисања тројичке терминологије и одбране православне мисли од напада јеретика можемо донекле „извући“ и Василијево поимање Откривења. Овде одмах морамо напоменути да Василије није био систематичан теолог, него су његова дела углавном настајала као одбрана од јеретичких напада. У његовој борби против јереси „није било оног ратничког хероизма којим се толико истицао св. Атанасије, који као да се подмлађивао у борби. Борба је умарала Св. Василија. Било му је лакше да се одлучно брани него да ступи у одлучну битку.“
Држећи се строго црквеног Предања и Писма, Василије нигде својим „новим“ изразима хришћанске мисли не скреће са дотадашње вере и животно-искуственог опита Цркве, не желећи никога да шокира или одведе у саблазан. Такође, држећи се Предања и Писма, Василије је сво своје богословље црпео из литургијског живота Цркве, који је за њега био есенцијални елемент, те је као такав био темељ на коме је саздана и утврђена Црква. У догмату он види оно што се чува у Цркви, боље речено у црквеним Светим Тајнама, док у проповеди он не види ништа друго од оно богословље којим Црква чини мисију у свету, тј. шири еванђелску Истину да се Бог Откриво.
Полазећи од Евномијевих гносеолошких одређења, Василије непобитно оповргава Евномијева схватања, творећи при том потпуно нову тријадолошку терминологију, која ће постати општеприхваћена од стране Цркве. Управо у тачном и строгом дефинисању тројичних појмова састоји се основни богословски подвиг Светог Василија Великог. Он је тај који је први поставио философске и богословске основе за прихватање новог обрасца хришћанске терминологије.