+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Društvene nauke (/Forum-dru%C5%A1tvene-nauke)
+--- Tema: Usmeni testament u našem pravu sa osvrtom na uporedna prava (/Thread-usmeni-testament-u-na%C5%A1em-pravu-sa-osvrtom-na-uporedna-prava)
Usmeni testament u našem pravu sa osvrtom na uporedna prava - Autor1 - 18-04-2010 01:39 PM
Sadržaj:
Uvod 4
1 Nasledno pravo 5
2 Testament - usmeni testament 6
2.1 Pojam testamenta 6
2.2 Pravna priroda testamenta 7
2.3 Uslovi za sastavljanje testamenta 8
2.4 Sadržina testamenta 9
2.5 Forme testamenta 10
2.5.1 Usmeni testament (testamentum nuncupativum) 12
3 Usmeni testament - sudska praksa 14
Zaključak 19
Literatura 20
Nemo pro parte testatus, pro parte intestatus decedere potest. - Ne može se nasleđivati delom testamentalno, a delom zakonski.
Latinska izreka
Uvod
U pravnom sistemu nasledno pravo predstavlja deo građanskog imovinskog prava, koje poučava i reguliše imovinsko pravne odnose nastale povodom smrti izvesnog fizičkog lica. Po tome se nasledno pravo razlikuje od drugih delova građanskog prava koji imaju za predmet proučavanja i regulisanja imovinske odnose između ljudi za života.
Pravne norme koje uspostavljaju i uređuju odnose koji nastaju usled smrti izvesnog fizičkog lisca nazivaju se naslednopravne norme, ili nasledno pravo u objektivnom smislu, odnosno kraće - nasledno pravo. Kada govorimo o naslednom pravu neke države mislimo pod time na skip pravnih pravila kojima se reguliše prenos (prenošenje) imovinskih prava i obaveza umrlog lica (ostavioca) na druga lica (sukcesore). Objektivno nasledno prave predstavlja, dakle, granu pozitivnog prava koja reguliše prvenstveno univerzalnu i izuzetno singularnu sukcesiju. Nasledno pravo obuhvata, znači, onu vrstu odnosa koji se nazivaju naslednopravnim odnosima ili, prosto nasleđivanjem.
Ovlašćenje koje pripada određenom subjektu (licu) na osnovu normi objektivnog naslednog prava nazivamo subjektivno nasledno pravo. U stvari to je pravo određenog lica da bude i postane univerzalni, odnosnosingularni sukcesor ostavioca. Drugačije rečeno, nasledno pravo u subjektivnom smislu je zbir svih onih posledica vezanih za fakt nasleđivanja, tj. prenosa (prenošenja) zaostavštine umrlog lica (ostavioca) na druga lica (sukcesore).
Nasleđivanje je prelaz prava s jednog na drugi subjekat. Operacija tog prelaza naziva se sukcesijom (prijemništvom). Subjekat u čija se prava stupa naziva se prethodnikom, a subjekat koji u prethodnikova prava stupa zove se sukcesor (prijemnik). U naslednom pravu sukcesija može biti univerzalna i singularna. Nasleđivanje, kao pravni institut, nezamislivo je bez univerzalne sukcesije. Singularna sukcesija, pak, može ali ne mora nastati.
Neko obavezno mora da stupi na mesto koje je pripadalo ostaviocu i da na sebe primi sva ostaviočeva prava, ali i obaveze. To, sveobuhvatno, stupanje u ostaviočeve pravne odnose naziva se univerzalnom sukcesijom i predstavlja obavezan princip nasleđivanja. Obaveznost univerzalne sukcesije proizlazi iz potrebe da prava i posle smrti nastave društvenu ulogu koju su pre smrti imala.
Zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Naslediti se može na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja-testamenta. Naslediti može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve smrti.
Na osnovu zakona ostavioca nasleđuju njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, ostaviočev bračni drug, ostaviočevi roditelji, ostaviočevi usvojenici, ostaviočevi braća i sestre i njihovi potomci, ostaviočevi dedovi i babe i njihovi potomci i ostaviočevi ostali preci.
Nasleđuje se po naslednim redovima. Naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda. Republika Srbija je poslednji zakonski naslednik.
1 Nasledno pravo
Nasledno pravo može se posmatrati ne samo kao grana pozitivnog prava, već i kao deo nauke građanskog prava. Ovako shvaćeno nasledno pravo bavi se proučavanjem pravnog uređenja nasleđivanja i odnosa koji nastaju povodom nasleđivanja. Izučavanjem nasleđivanja bave se i druge naučne discipline kao: biologija, istorija, sociologija, genetika, ali sa aspekta koji nije pravno. Jedino nasledno pravo proučava pravne odnose koje nastaju usled smrti izvesnog fizičkog lica.
Po uzoru na vrstu sukcesije, sukcesori mogu biti univerzalni i singularni. Podela ostaviočevih pravnih sledbenika na univerzalne i singularne sukcesore zasniva se u naslednom pravu Jugoslavije na četiri kriterijuma: prvi i drugi kriterijum tiču se karaktera prava sukcesora i načina njihovog stupanja u ostaviočeva prava, treći kriterijum tiče se obima prava u koja sukcesori stupaju, a četvrti se odnosi na njihovu odgovornost za ostaviočeve dugove.
Univerzalni sukcesor je naslednik u pravom smislu reči. Jednostavnije: univerzalni sukcesor i naslednik su sinonimi. Savremena prava nisu jedinstvena u određivanju trenutka nastanka univerzalne sukcesije. Postoje dve tendencije: prema prvoj, univerzalna sukcesija nastaje u vreme smrti, Tako je u švajcarskom, nemačkom, francuskom pravu a prema drugoj -- docnije. Čuveni redaktor Austrijskog građanskog zakonika Cajler smatrao je nasledno pravo stvarnim pravom. Pod Cajlerovim uticajem, u Austrijskom građanskom zakoniku (par. 531-551 AGZ) zaostavština se posmatra kao bestelesna stvar (universitas iuris), pa je za njeno pribavljanje potreban pravni osnov (iustus titulus) i način sticanja (modus acljuirendi). Subjektivno nasledno pravo je titulus sticanja zaostavštine, a sudska predaja rešenja o uručenju zaostavštine je modus. Za razliku od sistema prihvaćenog u našem pravu, univerzalni sukcesor postaje imalac odgovarajućeg prava (recimo, svojine) tek kada se modus pridruži titulusu, a to je trenutak prijema rešenja o uručenju zaostavštine . U anglo-američkom sistemu izvršilac zaveštanja ili, ako izvršioca nema, administrator zaostavštine -- staraju se o namirenju ostaviočevih dugova. Tek posle toga oni nasledniku uručuju (čistu) zaostavštinu. To rešenje ima sličnosti sa austrijskim, a sličnost potiče iz istovetnog osnova koji je nastao u srednjem veku.
U našem pravu univerzalna sukcesija nastaje u trenutku ostaviočeve smrti.
U trenutku otvaranja nasledstva univerzalni sukcesor stiče i subjektivno nasledno pravo i pravo koje nasleđuje (recimo, svojinu). Za sticanje ta dva prava nasledniku ne treba posrednik. Subjektivno nasledno pravo je apsolutne prirode, deluje erga omnes, pa je svako dužan da to pravo poštuje i da se uzdržava od akata povrede. Kao apsolutno pravo, nasledno pravo je snabdeveno pravom sledovanja. Naslednik od trenutka otvaranja nasleđa može od trećeg lica da zahteva predaju stvari koju je nasledio, a da li će naslednik upotrebiti kondemnatorni naslednički zahtev (hereditatis petitio) ili svojinsku tužbu, zavisi od okolnosti slučaja. Ako treće lice nasledniku osporava nasledno pravo i stvar drži kao naslednik (tzv. possesor pro herede) ili se i ne poziva ni na kakvo pravo (tzv. possesor pro possesore) -- naslednik koristi naslednički zahtev. Kada treće lice drži stvar po nekom drugom a
ne naslednopravnom osnovu (tvrdi, recimo, da je stekao svojinu održajem), naslednik ima pravo na reivindikacionu ili publicijansku tužbu, ne i na naslednički zahtev. Naslednik je, dalje, od trenutka delacije ovlašćen na državinsku zaštitu bez obzira da li ima faktičku vlast na stvari; naslednik od trenutka otvaranja nasleđa može zahtevati ispunjenje ostaviočevih potraživanja, itd.
U trenutku ostaviočeve smrti zaostavština uvek kao Celina prelazi na naslednike. Usled toga, singularni sukcesor u vreme otvaranja nasleđa ne stiče apsolutno, već samo relativno, obligaciono
pravo, koje ga ovlašćuje da od naslednika zahteva tačno određeno davanje, činjenje, uzdržavanje ili trpljenje. Vidi se, tako, da univerzalni sukcesor posreduje u ostvarenju prava singularnog sukcesora, što se može ilustrovati. Kada ostavilac zavešta prijatelju pravo svojine na umetničkoj slici, svojinu u trenutku delacije stiče naslednik.
Ostaviočev prijatelj, u istom trenutku, kao singularni sukcesor, postaje imalac obligacionog prava i stiče ovlašćenje da od naslednika zahteva predaju slike:svojinu stiče tek u vreme predaje. Ako naslednik otuđi sliku trećem licu, singularni sukcesor ne može od trećeg zahtevati predaju slike (zbog relativnog karaktera njegovog prava ne postoji pravo sledovanja), već može od naslednika tražiti naknadu vanugovorne (deliktne) štete.
Obim sticanja prava. -- Univerzalni sukcesor stupa u sva prava iz zaostavštine, ili samo u jedan njihov deo, određen procentom ili razlomkom (petina, četvrtina, 90% i slično); naši sudovi, s pravom, zbog upisa u zemljišnje knjige, određuju nasledni deo samo razlomkom. Naslednik nikada ne može da primi samo jedno ili više određenih prava. Nasuprot tome, singularni sukcesor pribavlja tačno određeno i individualizovano jedno, ili više prava.
2 Testament - usmeni testament
Testament (zaveštanje, oporuka, poslednja volja) predstavlja zakonom uređeni oblik jednostrane, strogo lične i opozive izjave volje za to sposobnog lica (testator, ostavilac, defunktus ili dekujus), kojom ono određuje raspodelu svoje imovine posle svoje smrti i, eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrti.
2.1 Pojam testamenta
Pojam testamenta u naslednom pravu ima više značenja. U formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednopravnog efekta, data u zakonom utvrđenoj formi za testament. U tom smislu neka osoba može imati više testamenata, od kojih će važeći biti samo onaj poslednji (poslednja volja ostavioca). Međutim dešava se situacija da zaveštalac napiše više testamenata, a da u poslednjem ne uredi neko pitanje koje je uredio u prethodnim verzijama. Tada će, u određenoj meri, važiti i prethodni testamenti.
U materijalnom (subjektivnom) smislu zaveštalac može imati samo jedan testament - to je poslednja volja ostavioca. Poslednja volja mora biti jedna i jedinstvena, jer je to ono što će biti sprovedeno u pravnom životu. Testament u materijalnom smislu predstavlja vanvremensku i apstraktnu volju ostavioca, što znači da, ako npr. testament bude uništen, on će i dalje postojati u materijalnom smislu. Ako se nekako sazna njegova sadržina (ili bude rekonstruisan), sud će postupiti po toj volji.
U objektivnom smislu, testament predstavlja ispravu koja sadrži ostaviočevu poslednju volju, odnnosno objekt na kome je napisan testament (npr. parče papira).
Testament u savremenom pravu vodi poreklo od tzv. institucionalnog testamenta rimskog prava koji se javlja u Zakonu XII tablica, kada je jedno lice izjavom poslednje volje moglo postaviti za naslednika i druga lica. Treba praviti razliku između institucionalnog testamenta, s jedne strane, i adoptivnog testamenta kojim se, u stvari, vršila adopcija (svojenje) u nedostatku prirodnih potomaka, odnosno testamenta kojim se samo korigovao nasledni deo zakonskih baslednika (testamentum correctiva), s druge strane.
Rimsko pravo je odvajalo testament, u kome je bitno bilo postavljenje naslednika (na primer sadrži samo oređivanje legata). Kodicil se, dakle, od testaneta razlikuje time, što se u testamentu oređuje nasledni, a u kodicilu ne. Važnost testamenta je bila uslovljena punovažnim postavljenjem naslednika.
Već smo rekli da je testamentalno nasleđivanje prelaz zaostavštine izvesnog umrlog lica na drugo lice, koje je sam zavešttalac (ostavilac) odredio u svom testamentu. Celokupno testamentalno nasleđivanje, prema tome ima svoju polaznu tačku i za svoj centar testament. U tome se aktu ogleda volja zaveštaočeva (ostaviočeva) u pogledu raporeda njegove imovina za slučaj smrti.