Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (1799-1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. (26. maja po starom kalendaru) u neimućnoj obrazovanoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koji je stigao u Rusiju kao rob, ali je postao usvojeno kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke - Mihajlovsko.