Oni koji se bave proučavanjem ovog fenomena nikada nisu sigurni u povod, a pogotovo ne u motive, brojni su razlozi, a možda ih ima onoliko koliko i izvršenih samoubistava. Šta presuđuje (lični, porodični, opštedruštveni problemi ili sve to skupa) da ljudi, planirano, pribrano ili rasejano, prekidaju tu tanku nit između biti i ne/biti krupni je problem svakog iole mislećeg bića. Ljudi iz različitih razloga pribegavaju, po njima jedino preostalom izboru, bekstvu od i iz života (iz razočarenja, usamljenosti, fizičkih i psihičkih bolesti, neuspeha, herojstva, kukavičluka, nemira nesreće…)

Samoubijanje je predmet istraživanja: filozofije, sociologije, psihologije, antropologije, psihijatrije, kriminologije, biologije i poslednjih decenija, nastale naučne discipline -suicidologija iz čega nastaju različite teorije i pristupi proučavanju. I pored toga što je problem samoubistva star koliko i ljudski rod, definisanje, kriterijumi identifikacije i klasifikacije, još uvek, nisu dovoljno usaglašeni i precizni. Brojne su dileme i sumnje koje doprinose takvom stanju: namera, svesnost (dusevni bolesnici) “nesrecni slucajevi” (slučajno podletanje pod voz ili automobil, slučajan pad sa prozora i sl.) aktivna ili pasivna delatnost.

UVOD 1
1.1 Samoubistvo na sociološkom planu 2
1.1.1 Samoubistvo starih ljudi 3
1.2 Samoubistvo u današnjem društvu 8
ZAKLJUČAK 10
LITERATURA 11