Ugovornim odrednicama, počevši od Ugovora iz Mastrihta (1993), Evropska unija je stvarala okvire za nastanak spoljnopolitičkog, bezbjednosnog i odbrambenog djelovanja. Ti okviri nisu značili i njihovu operacionalizaciju, tj. njihovo produbljivanje akcionim planovima, kao u slučaju važeće Evropske strategije bezbjednosti (2003), čija je operacionalizacija ograničavana obrazloženjem da je potrebnije da ona ostane samo vizija. Zbog čega je Unija toliko čekala sa artikulacijom svoje bezbjednosne i odbrambene politike i djelovanja? Više puta je naglašavano da države članice Unije nisu izgradile svijest ili uobličile interese o potrebi prenošenja dela suvereniteta na Uniju koji se odnosi na spoljnu, bezbjednosnu i odbrambenu politiku.

Drugi argumenti se tiču oslonca Unije na vojne snage SAD posednute na prostoru članica Unije i njihov stalni uticaj putem nezaobilazne i vodeće uloge u NATO, kao i značajnim američkim privrednim prisustvom. Noviji argumenti idu uporedo sa fnansijskom, a sve više ekonomskom krizom, koja ne samo da dovodi do smanjenja budžetskih izdvajanja članica Unije za odbranu već, dovodeći u pitanje evrozonu, u pitanje dovodi i sam projekat Unije. Zbog novih trendova u ekonomiji neki autori su mišljenja da je EU promašen koncept i neodrživ sistem i da će se pre ili kasnije raspasti prvenstveno zbog svoje infacione monetarne politike i tržišnog intervencionizma. Ovo su neke od sitnica koje idu u prilog odbijanju Unije, a ponajviše njenih članica, da u potpunosti preuzme odgovornost i proširi horizonte ne samo vojnog djelovanja već i njenog angažovanja po drugim političkim, ekonomskim i bezbjednosnim pitanjima.

1 UVOD 3
2 Bezbjednosni identitet EU 4
3 Razvoj evropske bezbjednosti 6
4 EU bezbjednosni identitet i NATO 9
5 ZAKLJUČAK 15
LITERATURA 17