Vazdušni saobraćaj je veoma mlada saobraćajna grana, koja svoj puni razvoj ostvaruje u toku Drugog svetskog rata i nakon njega. U početku su izgrađivana vazduhoplovna sredstva koja su služila za sport i razonodu, a kasnije je otpočela njihova intenzivna izgradnja za vojne i civilne potrebe. Ovaj vid saobraćaja najpogodniji je za pošiljke manjih zapremina, pojedinačnih i ukupnih masa koje odgovaraju mogućnostima prihvatanja na prevoz na duže relacije i brže prevoze, tj. kraće trajanje transporta. Vazdušni saobraćaj pored ovih prednosti ima i svoje nedostatke: nizak koeficijent iskorišćenosti mase vazduhoplova (25% do 30%), veliki gubitak energije i potrošnju goriva, a samim tim i nepovoljan ekonomski faktor, odnosno skuplji prevoz nego kod uobičajenih transportnih sredstava.

Za obavljanje vazdušnog saobraćaja potrebni su vazduhoplovi i izgrađena vazdušna pristaništa (aerodromi). Pod vazduhoplovom se podrazumeva objekat za plovidbu vazduhom koji je osposobljen za prevoz kako lica i njihovog prtljaga tako i materijalnih dobara. Zavisno od tehničkih karakteristika, vazduhoplovi se dele na: avione, helikoptere i jedrilice.

UVOD 1
1.1 Istorijski razvoj avio-industrije i aviokompanija 2
1.2 Obavezno osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja 3
1.3 Ugovor o prevozu putnika 6
1.4 Ugovor između avio-prevozioca i naručioca prevoza 9
1.4.1 Prava putnika 9
1.5 Izvršenje ugovora o prevozu putnika 12
1.5.1 Ugovor o prevozu putnika na određeno vreme 12
1.5.2 Ugovor o prevozu putnika korišćenjem celog kapaciteta vazduhoplova 13
1.6 Prevoz prtljaga 13
ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 18