Centralno načelo konstruktivizma je princip da je pojedinac taj koji pokušava da da značenje, odnosno da konstruiše komplikovani vrtlog događaja i ideja u kojem se nalazi, da reorganizuje i restruktuira svoje iskustvo. Konstruktivizam zagovara mišljenje da se znanje ne može podučavati i prenositi, ono se isključivo može učiti ili konstruisati, jer ono predstavlja nešto što učenici sami grade. Konstruktivizam podržava i obuhvata autonomiju u ljudskom ponašanju, u stavovima, motivaciji i self konceptu. Rezultat toga je da konstruktivizam promoviše samousmereno učenje kao neophodni uslov koji vodi stvaranju autonomnog učenika.

U skladu sa konstruktivističkom teorijom, transmisija jezičkih znakova sama po sebi ne pruža garanciju da će ih učenici korektno interpretirati. Oni sami treba da otkriju i pronađu način kako da tumače te znakove, što predstavlja subjektivan proces konstruisanja znanja. Konstruktivizam u nastavu uvodi raznovrsnu nastavnu praksu. Generalno, to podrazumeva da se učenici ohrabruju da koriste aktivne tehnike (kao što su eksperiment i rešavanje stvarnih problema) kako bi kreirali znanje, te da razmišljaju i razgovaraju o tome što rade i kako se njihovo razumevanje menja.

1 UVOD 3
2 Konstruktivizam – konceptualno određenje 4
3 Konstruktivističko mišljenje i diskurzivna psihologija 6
4 Osnove konstruktivističke filozofije 9
4.1 Radikalni konstruktivizam 10
4.2 Socijalni konstruktivizam 11
4.3 Konstruktivistička paradigma 12
5 Konsrtuktivizam kao osnova postmoderne didaktike 13
5.1 Ograničenja konstruktivističkog modela 17
5.2 Implikacije na nastavu i školsko učenje 19
6 ZAKLJUČAK 21
LITERATURA 24