Матерњи језик је онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна и користи, односно језик с којим се особа идентификује и језик којим говори мајка. Са становишта науке о језику, говорећи о критеријумима одређења матерњег језика, он представља језик на којем мислимо, сањамо и рачунамо, будући да све те функције спадају у ону врсту која се усваја у првом језику, па се и даље раде на том језику. Језици нису само безазлена средства комуникације, већ они представљају симболе народа и њихових култура.

Сваки језик вредно је и драгоцено обележје културне припадности, културног понашања и идентитета. Кад етнокултурна заједница изгуби свој језик, настају пукотине у социокултурној интеграцији неколико генерација, нестају кохезија, природни ток и креативност, сигурност идентитета (без обзира на политичку свест о идентитету), као и смисао за колективне вредности заједнице и њених припадника. Највећи губитак се очитује у културном стваралаштву, које не само да је могло да обогати вишејезичну и вишекултурну заједницу, већ и искуство целог човечанства. Сви ти губици се могу преживети, али се осиромашује квалитет живота.

1 УВОД 3
2 Матерњи језик као основа националног и културног идентитета 4
3 Теорије о усвајању и учвршћивању матерњег језика 6
4 Улога васпитача у неговању матерњег језика – пример вишејезичних заједница 9
5 ЗАКЉУЧАК 12
ЛИТЕРАТУРА 14