Vođenje kao funkcija preduzeća

„Ko se povede za praksom bez teorije, taj je kao kormilar koji se ukrca na lađu bez kormila i kompasa i nikada nije siguran kuda plovi.“

Leonardo da Vinči

Temom vođenja i rukovođenja preduzećem bave se dve isprepletene i praktično nerazdvojive naučne discipline – nauka o rukovođenju i organizaciji i nauka o menadžmentu, pri čemu se ova prva bavi izučavanjem, oblikovanjem i projektovanjem organizacione strukture organizacije, dok druga istražuje kako treba upravljati i rukovoditi takvom organizacijom da bi ona ostvarila svoje ciljeve na efikasan i efektivan način.

Pored ciljeva organizacije, koji se uvek definišu prilikom njenog osnivanja, i svaki prepoznatljivi deo organizacije (sektor, odeljenje i dr.), ali i svaki pojedinac, ima svoje vlastite ciljeve. (Opis radnog mesta često je jedina indikacija ciljeva pojedinca, iako neke organizacije svojim zaposlenim daju opis dužnosti i obaveza koji ne predstavlja samo zakonsku obavezu već ima i stvarnu svrhu). Pored toga, svi ciljevi u preduzeću moraju biti eksplicitno definisani i usmereni u istom pravcu, i to tako da ciljevi pojedinaca korespondiraju sa ciljevima odeljenja, a ovi dalje sa ciljevima sektora, itd. Ovakvo usmeravanje ciljeva veoma je važno, s obzirom da njihova neusmerenost uvek dovodi do konflikta u preduzeću. Primera radi, opasno bi bilo kada bi sektor nabavke imao za cilj „kupiti što jeftinije“, a da u isto vreme sektor proizvodnje ima za cilj „smanjiti škart“, jer u tom slučaju sektor proizvodnje nikada ne bi mogao da ostvari svoj cilj, pošto bi sektor nabavke uvek nastojao da kupi što nekvalitetnije materijale na tržištu.