Dobar prevod bi trebalo da omogući delu da ima istu svrhu koju je imalo i u jeziku izvorniku, ne menjajući njegov sadržaj ili osnovnu formu. Pri tome ne treba zaboraviti na potrebe čitalaca za prirodnim tokom pripovedanja koji je u duhu jezika primalaca, ali i na neizbežnu težnju da se čitaocima prevoda opisani događaji pokažu približno u skladu sa njihovom kulturom kako bi sam tekst bio razumljiv i prijemčiv za čitanje. Dobar prevodilac treba da obrati pažnju kako na očigledne, tako i na skrivene probleme u tekstu prilikom prevođenja. Samo na taj način će izbeći da napravi neoprostive greške kao što su netačan prevod ili besmislene konstrukcije. U ovom radu bavićemo se poređenjem engleskog prevoda „proklete avlije“ Ive Andrića sa izvornim tekstom iz nekoliko, pre svega kulturoloških, aspekata, pri čemu polazimo od sledećih pretpostavki:

• Andrić u „Prokletoj avliji“ opisuje kolektivne i lične identitete a literatura se uglavnom slaže u oceni da je autor u ovom slučaju „izmešten“ iz sukoba identiteta. Autor se ipak pojavljuje u naraciji, koristeći prvo lice kada govori o nekim univerzalnim stvarima, pa adekvatan prevod može da bude veoma važan u tumačenju skrivenih poruka i simbola „Proklete avlije“.

• Korišćenjem orijentalizama Andrić stvara i neposrednije dočarava ambijent u kojem je smeštena radnja „Proklete avlije“. Ove reči su najčešće odomaćene, adaptirane i poznate srpskom čitaocu dela, pa njihova upotreba lako ostvaruje svoju svrhu. Nažalost, iz kulturoloških razloga, engleski čitalac će ostati uskraćen za ovaj aspekat Andrićeve proze.

UVOD 3
1 Život i delo Ive Andrića 4
1.1 „Prokleta Avlija“ 8
2 Identitet naratora i sintaksičke promene u prevodu „Proklete avlije“ 11
3 Upotreba orijentalizama 16
4 Prevođenje jezičkih kolokacija - stilske i leksičke promene 23
ZAKLJUČAK 28
LITERATURA 30