Petrijin venac - Verzija za štampu

Један од најпознатијих српских књижевника Драгослав Михаиловић припада генерацији представника неореалистичког правца који се залагао за радикалне промјене у постојећем дискурсу, супротставивши реализам новог типа естетизму и формализму. Ствараоци овог правца су одбацили идеализацију и уљепшавање стварности усмеривши поглед на друштвену периферију, свијет аутсајдера и маргиналаца, описујући наказно и прљаво као саставни део стварности. Прози овог типа својствен је регионализам, који напоредно са смјеном умјетничког простора доноси промјене у начину приповиједања, коришћењем дијалеката, разговорног језика, простонародног говора и жаргона. У слици свијета српских неореалиста, који су се јавили у српској књижевности шездесетих и седамдесетих година 20. века, важно мјесто заузима субјективизован поглед на објективну реалност.

У стваралачким трагањима Драгослава Михаиловића посебну актуелност задобија игнорисање некадашњих стереотипова. Језик његових књижевних јунака доноси умјетничку новину. У његовим приповјеткама и романима приповиједање је у углавном у првом лицу, а „не књижевни” језик приповједача служи исказивању одријеђеног узбудљивог, каткада шокантног животног искуства. Проширујући могућности приповиједања, књижевник у грађењу индивидуалне визије људске судбине, граница и могућности људске природе користи социјално и дијалекатски маркиран језик, који не одговара књижевним стандардима.