Još od samih početaka zapadne književnosti, grčke pesnike tragičare privlačili su junaci koji su svojim postupcima prekoračivali granice koje su im kao ljudima bile postavljene. I sam Aristotel je smatrao da tipični junak tragedije ne treba da bude ni potpuni zločinac niti pravednik i svetac, već samo običan čovek koji pred svetom nosi svoju krivicu. A ta krivica, koja je osnova tragedije, daleko je kompleksnije pitanje od razlikovanja dobra i zla, to je odgovornost čoveka unutar kosmičkog poretka. Čovek ulazi u tragediju onog trenutka kad istupi iz uređenog sveta, a tada nam pokazuje i svoju izuzetost, koja prevazilazi prosečnost i svakodnevnicu, te se javlja pitanje da li je tragično osećanje sveta i tragična krivica posledica našeg ličnog izbora i da li sami određujemo cenu koju ćemo platiti.

Već je rečeno da čovek mora izmisliti mitove da bi nastala tragedija. Religiozni život Grčke je prepun stotinama bogova, boginja i mističnih priča u kojima grčki umetnici traže inspiraciju za stvaranje umetnosti. Ovo shvatanje postaje centralna ideja koja želi da se stvori o umetnosti: bez jakog i bogatog života ispunjenog mitovima i fantastičnim pričama, kultura polako propada iznutra zbog nedostatka nege. Umetnost nije stvorena iz moralnih ili racionalnih principa, nego iz dubine duša ljudi.

UVOD 3
1 Sofokle kao dramski pisac 5
2 Mit o Edipu u Sofoklovoj drami 6
2.1 Tebanska legenda o Edipu i njegovoj deci 6
2.2 Mit i Sofoklova tragedija 8
2.2.1 Pitanje Edipove krivice 10
2.2.2 Jokastina uloga 11
3 Antigona i kraj Edipove loze 13
ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 18