Своју херменеутичку методологију Бети гради на основама опште сазнајне теорије разумевања, која је оквирно дата као постављање и разграничавање херменеутичког разумевања са освртом на предметност датог разумевања, затим, диференцијације између разумевања и чисте мисаоне конструкције и одређење разлике између симбола и знака. У склопу фундаменталне поделе тумачења поред других модела постоји историјско тумачење. Непосредан предмет историјског тумачења су садржајни облици који, као дио филозофског наслеђа, у склопу којег тумач усмерава историјско тумачење мисаоне суштине историјског извора и питања.

Бети сугерише да тумач „мора бити дорастао“ (мора познавати не само методолошко-херменеутички поступак, већ, надасве саму филозофију), да би био у складу са особеношћу аутора. Тумач мора формирати своје теоријско гледиште на основу којег историјски живот неће имати негативан аксиолошки третман од стране практичких (политичких, етичких) и психологистичких категорија. Први Бетијев налог у склопу „обрта ка историчности разумевања“ ставља тежиште на спознају момента традиције у историјском понашању, као и испитивању његове херменеутичке могућности произвођења.

УВОД 3
1 Бетијеви канони тумачења 4
2 Бетијева херменеутика у односу на Гадамера 7
ЗАКЉУЧАК 12
ЛИТЕРАТУРА 14