Psihoanaliza je jedan od najuticajnijih psiholoških pravaca nastao krajem 19. veka u Austriji kao reakcija na sterilnost i ograničenost klasične introspektivne psihologije. Njen osnivač je Sigmund Frojd. Termin psihoanaliza odnosi se na psihoterapijsku tehniku, iz grupe rekonstruktivnih psihoterapijskih postupaka. Fundamentalne teorije u sklopu psihoanalize su: učenje o otporu i potiskivanju, o nesvesnom, o značaju seksualnog i agresivnog nagona i o važnosti ranog razvoja ličnosti. Učenje o potiskivanju i o nesvesnom je toliko važno za psihoanalizu da se često naziva „naukom o nesvesnom”. Termin psihoanaliza, pored fundamentalne, označava i primenjenu psihoanalizu (npr. psihoanaliza umetnosti, religije, književnosti itd.). Psihoanaliza kao teorija, praksa i interpretacija nije se pojavila kao samo još jedan »izum« na početku 20. veka, već i kao jedan bitan pomak od doista tradicionalističkog poimanja onog unutrašnjeg u čoveku spram spoljašnjeg.

U nauci postoji visok stepen saglasnosti da je pojam kulture, kao osnovne kategorije, veoma značajan u naučnom i praktičnom smislu, ali o obimu i sadržaju ovoga pojma, postoje velika razmimoilaženja. Usled složenosti i višeznačnosti, pojam kulture je veoma teško definisati a do naučno releventnih rezultata u njenom proučavanju može se doći samo sa stanovišta interdisciplinarnosti. Etimološki razvoj pojma išao je od pasivnog u aktivni smisao, od obrade zemlje do obrade duha, od ergološkog do socijalnog značenje. Reč kultura ima semantičku osnovu u latinskoj reči colere, što znači gajiti, negovati, uzgajati. Kultura je oplemenjivanje i suptilnost svih duhovnih i fizičkih snaga čoveka i celog naroda, tako da ova reč istovremeno označava prosvećenost i oplemenjenost razuma putem oslobađanja od predrasuda, kao i prefinjenost, oplemenjivanje i suptilnost običaja.

UVOD 3
1 Psihoanaliza i kultura 3
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8