Ugovor o zakupu 2 - Verzija za štampu

Уговор о закупу је уговор којим се један уговорник (закуподавац) обавезује да преда одређену непотрошну ствар на употребу другоме уговорнику (закупцу), а овај се обавезује да за то плаћа одређену накнаду (закупнину) и да по истеку одређеног (уговореног) времена закупљену ствар врати закуподавцу. Употреба обухвата и уживање ствари (прибављање плодова), ако није другачије уговорено или уобичајено .

Општи појам уговора о закупу, за разлику од других уговора (купопродаја, размена, поклон, зајам...), исказује његову особеност да он није основ за стицање права располагања (односно права својине), већ само овлашћења употребе и уживања. Закупац је овлашћен да, уз одговарајућу накнаду, користи предмет закупа и да га врати по истеку одређеног времена. Он, дакле, не стиче право у целини које је било на страни закуподавца, већ само коришћење предмета закупа. Када се правном положају закупца дода и овлашћење да он може, у одређеним случајевима, предмет закупа даље да да у закуп (тзв. подзакуп), онда се садржина његових права, бар једним малим делом, простире и на трећи атрибут права својине, на атрибут располагања. С друге стране, закупац непокретности има могућност да своје право закупа забележи у земљишне књиге и да на тај начин обавеже сваког даљег прибавиоца ствари да му допусти уживање закупљене ствари према одредбама уговора. Тако, закуп као облигационоправни однос добија и обележја erga omnes, што за закупца значи да постаје титулар једнога права које је по својој природи и оквирима шире од права које извиру из других облигационоправних уговора. Када се има у виду и могућност уговарања закупа на дуже време, по неким правима и више деценија, онда се закључује да се закуп јавља као правна могућност дуготрајне употребе и уживања туђе ствари, могућност која често прераста оквире облигационоправних односа улазећи у домен стварноправних овлашћења.