Pravna lica ili zajednice ljudi i skupine dobara kojima je bilo priznato svojstvo da budu nosioci prava i obaveza (pravna sposobnost, pravni subjektivitet) i da pomoću svojih organa izražavaju volju stupajući u pravne odnose međusobno i sa fizičkim licima (poslovna sposobnost) postojala su i po propisima rimskog prava, počevši od najstarijih vremena i pored toga što ni u starom, ni. u klasičnom, ni u postklasičnom pravu nije bila razrađena teorija pravnih lica.

Iz sačuvanih propisa teško je odrediti koja su sve udruženja ljudi i koje su sve skupine dobara imale priznatu pravnu i poslovnu sposobnost u vremenu starog prava. Sigurno je da je pravnu sposobnost imala rimska država. Rimska država ne samo što je vršila funkcije vlasti - funkcije pravnog lica javnog prava - već je imala i izrazite funkcije pravnog lica privatnog prava. Sem rimske države, po propisima starog prava, svojstvo pravne ili moralne ličnosti bilo je priznavano i nekim osamostaljenim državnim i društvenim ustanovama, koje su imale tačno određene zadatke za čije su se ostvarenje brinule pomoću vlastitih sredstava.

UVOD 1
1.1 Ugovorne strane u Rimskom pravu 2
1.2 Verbalni kontrakti 5
1.2.1 Stipulacija 6
1.2.2 Dotis dictio 9
1.3 Nasleđe Rimskog prava u Evropi 10
1.3.1 Zapadna Evropa 10
1.3.2 Istočna Evropa 13
ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 17