Sistem socijalne zaštite u Srbiji ima dugogodišnju tradiciju. Zahvaljujući stručnosti i zalaganju brojnih profesionalaca vremenom je usavršavan i nadograđivan i pored vidljivog nedostatka planskog i osmišljenog pristupa razvoju. Nedostatak je postao naročito uočljiv tokom 90-ih godina. Stručnjaci su se, shodno prilikama, u značajnoj meri angažovali u administriranju i distribuciji različitih vidova materijalne pomoći, institucije za rezidencijalni smeštaj su uz velike teškoće zadovoljavale elementarne potrebe korisnika, mreža usluga u zajednici je uglavnom zamrla.

Ratovi, prisilne migracije, ekonomska kriza uslovljavali su pojavu novih korisnika, dok se materijalno tehnička, infrastrukturna i kadrovska struktura urušavala. Sistem čije je funkcionisanje od neprocenjive važnosti za građane svake zemlje doveden je u pitanje. Postalo je jasno da nešto treba menjati. Sazrela je profesionalna i politička svest, postignut je konsenzus: sistem socijalne zaštite treba reformisati kako bi postao efikasniji, ekonomičniji i uspešnije odgovarao na izazove razvoja društva. Reformski procesi započeti tokom 2001. godine svoj konkretni obris dobili su u decembru 2005. godine. Vlada Republike Srbije je usvojila Strategiju razvoja sistema socijalne zaštite, dokument kojim se pristupa razvoju sistema na osmišljen, sa međunarodnim dokumentima i principima, usaglašen način.

UVOD 3
1 Definicije i vrste standarda 4
2 Tvorci standarda i njihova primena 5
2.1 Regulatorni mehanizmi za uspostavljanje standarda 6
2.2 Primena standarda 7
3 Standardi usluga u sistemu socijalne zaštite 9
ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 13