Umetničko stvaralaštvo se generalno vezuje za estetski smisao ili čulno uobličavanje ideje. Lepota umetničkog dela je formalna kategorija, a ne sadržinska. Predmet estetike je način na koji čovek doživljava realnost i sebe samog, i uz pomoć kojih umetničkih formi izražava svet koji ga okružuje. Umetničko delo je psihički proces opažanja relacija i konekcija između objekata stvarnosti koristeći se simbolima, znakovima i slikama. Bazično sredstvo koju koristi umetničko stvaralaštvo je čulna slika i forma, ali ona je i u istovreme proizvod stvaralaštva. Pored toga, umetnost ne predstavlja samo stvaralačku delatnost autora, već je i društveno uslovljena. Sama ova činjenica navodi na zaključak da između umetnosti i društva postoje uske veze i da umetnost ne može postojati nezavisno od socijalnog okvira u kome se realizuje.

Kada govorimo o poimanju sveta u atičkoj filozofiji, ona obiluje razmišljanjima o propadljivosti, jer stari Grci nisu vreme shvatali linearno, već ciklično. Tako je i kod većinevelikih starogrčkih filozofa propadljivost neprekidan i trajan proces koji je osnovna karakteristika čulnog sveta. Platon tako razlikuje dva sveta - svet, ideja, koji je večan i nepromenljiv, pa iz tog razloga vreme u njemu ne teče, i čulni svet koji je prolazan i propadljiv, koji predstavlja samo refleksiju sveta ideja. Aristotel je kritikovao ovakvo Platonovo ontološko razdvajanje dva sveta i isticao da ideje postoje unutar čulnog sveta i unutar stvari. Egzistencija je, po Aristotelu, dinamičan sukob materije i forme, pri čemu možemo povućiparalelu između Aristotelovog termina forma i Platonove ideje.

UVOD 3
1 Specifičnosti Platonovog razumevanja lepog i umetnosti 4
2 Razmatranje o lepom u dijalogu „Hipija“ 5
3 Progon pesništva iz Platonove idealne države 8
4 „Teetet“ i „Fedar“ 10
ZAKLJUČAK 12
LITERATURA 13