Skladište podataka je, posle Interneta, jedan od najvažnijih industrijskih trendova zbog potrebe da proizvođači budu konkurentniji i bliži kupcu. Količina obrađenih podataka je u stalnom porastu i u senci je kvaliteta tj. tačnosti i postupnosti dostupnih podataka. Zbog velike količine informacija, skladišta podataka imaju tendenciju da postaju ogromna, što je uslovilo potrebu za visokim performansama hardverskog i softverskog obezbeđenja.

Data warehouse je posebna vrsta baza podataka koja je tokom proteklih godina privukla mnogo pažnje u industriji informatičke tehnologije. Poenta data warehouse-a je učiniti informacije dostupnim. Prva generacija data warehouse-a i nije bila baš uspešna. Kao što je često slučaj sa novim idejama, a pogotovo u IT industriji, IT praktičari su bili veoma brzi kada je trebalo uočiti potencijal data warehouse-a i trudili su se da obezbede prednost za svoje organizacije primenom data warehouse-a. U svoj toj takmičarskoj trci prevideli su dve važne stvari. Prva je da, možda na prvi pogled, primena data warehouse-a izgleda prilično jednostavna ali u stvarnosti ona je sve samo nije jednostavna. Pored osnovnih problema (data warehouse baze podataka spadaju među najveće na svetu) i posledičnih problema koji se tiču performansi, struktura podataka je suštinski kompleksnija nego što su prvi korisnici ovih sistema mislili. Kao rezultat ovih problema, postojala je tendencija da se dizajn još pojednostavi tako da, iako su baze podataka bile jednostavne za razumevanje i upotrebu, mnoga važna pitanja ne budu postavljena.
Druga stvar je da data warehouse nije nalik drugim operativnim sistemima tako da nije moguće precizno odrediti zahteve. To je u suprotnosti sa konvencionalnim sistemima gde specifikacija zahteva vodi ceo razvojni životni ciklus.