Umetnik u renesansi - Verzija za štampu

Појам уметности као и сам смисао речи уметник мењао се кроз време. Познато је да је током средњовековног периода уметник сматран само обичним занатлијом. Они који су се бавили оваквом врстом послова, имали су своја цеховска удружења баш као и сви други. Иако су понекад у питању била врхунска ремек-дела где су појединци заиста остављали неизбрисив лични печат, они су и даље сматрани само рукама које понизно спроводе у дело раскошне царске наруџбине, илуструју најзамршеније идеје теолога и патрона, а све то у славу Божију. Чини се да чак и они сами нису поседовали никакву свест о својој улози, што је наравно било у складу са општом друштвеном структуром. Почев од Ренесансе све постаје другачије.

Временом положај уметника се мења а њихов статус у друштву бива све бољи, али оно што је био главни циљ још увек је неостварено. То је било признавање уметности као слободне вештине. Ренесанса је обновила интересовање за грчке и римске ауторе, за хуманистичке студије, тзв. Studia humanitas. Њихова се вредност подразумевала као универзална и она постаје идеа образовања у Кватроченту. Антички систем - скуп знања (паидеиа), поново је актуелан. Он подразумева кружно, целокупно образовање које је обухватало septem artes liberales (седам слободних вештина).