Saslušanje okrivljenog - Verzija za štampu

Uloga okrivljenog u postupku se ne može svesti samo na ulogu subjekta odbrane, kome se ne bi smela postavljati pitanja u vezi sa krivičnim delom. Stoga nisu uspeli pokušaji činjeni u engleskom pravu na početku ovoga veka da se okrivljeni u krivičnom postupku ne ispituje. Nasuprot tendenciji negiranja iskaza okrivljenog kao dokaznog sredstva u krivičnom procesnom pravu se može naći i sasvim suprotno shvatanje, prema kome se iskaz okrivljenog koji sadrži priznanje uzima za najjače dokazno sredstvo. Tako u savremenom američkom postupku posle priznanja okrivljenog, pitanje vinosti se više ne raspravlja, već se odmah prelazi na postupak odmeravanja kazne. Naš ZKP iskaz okrivljenog tretira kao sredstvo odbrane i dokazno sredstvo. Priznanje okrivljenog nema dokaznu snagu samo po sebi, već samo ako je provereno i potvrđeno drugim dokazima, koje zbog toga sud mora da prikuplja i izvodi i posle datog priznanja (član 94).

Već je izloženo da iskaz okrivljenog predstavlja svaku izjavu koju on daje u tom svojstvu organima krivičnog postupka. Ta izjava može biti data tako da opovrgava navode optužbe ili da navode optužbe prihvata. Kad okrivljeni svojim iskazom u celini ili delimično prihvata op- tužbu, njegov iskaz sadrži priznanje. Priznanje (confessio) je naročita vrsta iskaza okrivljenog kojim on potvrđuje da je izvršio krivično delo (priznanje u nžem smislu) ili da je za njega neka štetna činjenica istinita (priznanje u širem smislu). Priznanje može dalje biti: a) sudsko, ako je dato pred sudom u krivičnom postupku, i vansudsko, dato u nekom drugom postupku, pred policijom ili nekim drugim službeniin ili privatnim licem, u kafani, na radnom mestu ili drugom prilikom. Kao i sudsko, i vansudsko priznanje se ceni po slobodnom uverenju i prihvata, odnosno odbacuje zavisno od toga da li sudiju ubeduje.