Ostava ili depozit, u prevedenom značenju predstavlja povereno dobro, tj. vrednost koja je data na čuvanje, ulog. Kategorija depozita potiče iz rimskog prava, u kome je imao karakteristike realnog ugovora (realni kontrakt), a uspostavljan je predajom pokretne imovine na čuvanje. Romanisti ističu da se deposit javio u rimskom pravu i pre pojave Zakona XII tablica.

Prema Zakonu XII tablica nevraćanje poverene stvari kažnjavano je kao delikt plaćanjem dostruke naknade. U klasično doba, u vremenu između Cicerona i Gajusa, depozit postaje zaštićen kontrakt, sa posebnim tužbama. U drevnom Babilonu, ugovor o ostavi predviđa čuvanje tuđih stvari, zahteva pismenu formu i prisustvo svedoka, dok se utajenje poverene imovine (žita) nadoknađuje dvostruko. Danas najčešće podrazumeva ulaganje novčanih sredstava na račun banaka ili štedionica, a deposit, u vidu dragocenosti može da se preda na čuvanje pravnom ili fizičkom licu.

U V O D 1-3
1 POJAM 1-4
2 BITNI ELEMENTI UGOVORA 2-5
3 OBAVEZE OSTAVORIMCA 3-6
4 OBAVEZE OSTAVODAVCA 4-8
5 POSEBNI VIDOVI OSTAVE 5-9
6 UGOVOR O OSTAVI 6-12
ZAKLJUČAK 6-13
LITERATURA 6-14