O prirodi smetnji u ponašanju i razvoju može se govoriti u odnosu na različite teorijske pristupe i faktore koji utiču na ispoljavanje problema. Zagovornici bioloških teorija nalaze uzroke poremećaja ponašanja u biološkim faktorima. Mogući izvori problema po njima su u moždanim disfunkcijama, defektima mozga, biohemijskom disbalansu, te genetičkoj predispoziciji. Bihejvioristi zagovaraju stanovište po kome je ljudsko ponašanje stečeno ili naučeno. Ponašanje koje je prilagođeno ili neprilagođeno zavisiće od pređašnjih iskustava, trenutnog socijalnog i intrapersonalnog okruženja. Obrasci patološkog i normalnog ponašanja su pod jakim uticajem sredine, pa će promene u okruženju dovesti do promena u ponašanju.

Kognitivni model ponašanja naglašava ulogu kognitivnog funkcionisanja koji doprinosi nastanku emocionalnih poremećaja i poremećaja ponašanja. Pogrešna procena socijalnih situacija, tendencija samopodcenjivanja, neosnovan osećaj krivice za greške, primeri su disfunkcionalnih kognitivnih procesa. Pod „smetnjama ponašanja“ podrazumevaju se psihopatološki simptomi koji stavljaju u pitanje aktuelni odnos deteta sa njegovom okolinom, bez obzira na to proizilaze li oni iz intrapsihičkih konflikata, i koliko su njihovi motivi manje ili više nesvesni. Ovakvo definisanje smetnji ponašanja neminovno uključuje pitanje roditeljstva, vaspitača i učitelja i svih onih koji su uključeni u razvoj deteta, a čije ponašanje izazivaju reakcije okoline. Aberantno ponašanje bi bilo ponašanje deteta, vodeći računa o svemu prethodnom rečenom, koje nije uobičajeno (normalno), ali nije ni patološko.

UVOD 3
1 Poremećaji ponašanja kod predškolske dece 4
2 Mogućnosti prognoze i razvoja poremećaja ponašanja 7
3 Prevencija poremećaja ponašanja u kasnijem dobu 10
ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 13