Razvojna disleksija - Verzija za štampu

Disleksija je kovanica sastavljena od grčkih reči: dis (slab, loš) i leksis (reč, jezik). Njom se označava specifičan poremećaj koji se ispoljava u vidu ozbiljnih teškoće koje osoba ima pri čitanju.

Krajem 19. veka lekari u Engleskoj opisivali su u medicinskim časopisima decu koja su bila pametna i motivisana iz visoko obrazovanih porodica koja nikada nisu naučila da čitaju. Morgan je bio prvi koji je slepoću za reči opisao kao razvojni poremećaj koji se javlja kod zdrave dece. Lekari su mnogo ranije opisivali slučajeve ljudi i žena koji su imali poremećaje čitanja uz očuvan vid i intelektualne sposobnosti, ali uvek kod odraslih osoba koje su imale moždani insult.

Najranije zabeleženi slučaj slepoće za reči datira iz 1676. godine. Tada je nemački lekar Johan Scmidt opisivao slučaj Nikolasa Kambijera, 65 – ogodišnjeg čoveka koji je izgubio sposobnost čitanja usled šloga. Nakon ovoga u medicinskoj literaturi nailazimo na brojne opise slučajeva muškaraca i žena sličnih Kambijerovom, koji su nekada čitali normalno a koji su nakon pretrpljenog šloga, tumora ili traumatske povrede glave imali za posledicu gubitak sposobnosti čitanja. To stanje je definisano stečena aleksija. Ovo je imalo za posledicu povećanje interesovanja za prirodi poremećaja čitanja. Tako je 1872. godine britanski neurolog Vilijam Broadbent opisao slučaj stečene aleksije zapažajući da je pacijent imao i teškoče u imenovanju čak i najjednostavnijih predmeta.