+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Maturski radovi (/Forum-maturski-radovi)
+--- Tema: Edipov kompleks (/Thread-edipov-kompleks)
Edipov kompleks - miljandz1988 - 21-12-2009 09:11 AM
Мит о Едипу...
''Едип је син тебанског краља Лаја и краљице Јокасте. Лај је био опоменут од пророчанства у Делфима да ће га рођени син убити; зато је одлучио да нема деце и отуђио се од Јокасте, али га је она једне ноћи, након што га је опила, намамила у постељу и након одређеног времена родила мушко дете. Откривши превару, Лај је из дадиљиног наручја отео тек рођеног дечака, избо му стопала и однео га на планину Китерон. Неки пастир је нашао новорођенче и дао му име ''Едип'' (што значи ''избодених стопала''). Затим је дете затворено у ковчежић и бачено низ реку. Ковчежић је допро до обале Сикиона где га је пронашла Перибеја, жена краља Полиба; она је представила да је дете сама родила и одгајила га је са много љубави и пажње. Када је одрастао, у жељи да открије шта га чека у будућности, млади Едип је кренуо у Делфе. Едипу је пророштво у Делфима овако пророковало: ''Клони се светилиштва, бедниче! Ти ћеш убити оца и оженити се са својом мајком!'' Едипа су пренеразиле ове речи и он је одлучио да се више не враћа кући.
На путу у уском кланцу између Делфа и Даулиде срео је тебанског краља Лаја који му је оштро наредио да се склони са пута и уступи пролаз бољем од себе. Како Едип није хтео да се склони са пута и како није могао претпоставити да му је то отац, он се жестоко успротивио. Лај је наредио да кочијама прегазе преко Едипа, али је младић био спретан и стрелом је погодио кочијаша, једним ударцем избацио Лаја из кочија и ошинувши коње прегазио тебанског владара. Едип је продужио према Теби.
На уласку у град суочио се са Сфингом, чудовиштем са женском главом, телом лава и орловским крилима које је богиња Хера сместила надомак града и које је путницима постављало загонетку: ''Које живо биће, само са једним гласом, има некад две ноге, некад три, некад четири, а најслабије је кад их има највише?'' Чувши загонетку која је онима који нису знали да је одгонетну доносила смрт, Едип је кратко рекао: ''То је човек! Као дете пузи четвороношке, чврсто стоји на двема ногама када је у зрелом добу, а поштапа се у старости.'' После Едиповог одговора Сфинга се стропоштала са трона, а одушевљени Тебанци, захвални што их је спасао чудовишта, поставе га за краља, на место убијеног Лаја и ожене га удовицом, краљицом Јокастом. Из овог родоскврног брака потекло је четворо деце: Полиник, Етеокле, Исмена и Антигона.
Након низа мирних и срећних година Тебом је изненада завладала куга. Суочени са смртном опасношћу, Тебанци су се обратили пророштву у Делфима. Одговор је гласио да треба прогнати убицу краља Лаја из Тебе. Не знајући ко је убио Лаја, Едип је проклео убицу. Убрзо се на двору појавио слепи пророк Тиресија и открио Едипу стару вољу богова – да ће страдати онај ко убије Лаја и ожени се својом мајком, а да је то управо он сам – Едип. Јокаста се од бола и стида обесила, а Едип је себе ослепео чиодом из њене одеће. Јокастин брат Креонт прогнао је затим Едипа из Тебе, а краљевски престо заузели су Едипови синови Етеокле и Полиник. Слеп и несрећан, Едип је лутао Грчком, праћен оданом кћерком Антигоном. После многих година лутања, Едип умире у Колони, на Атици, а Антигона се враћа у Тебу. (1)
У Теби су била тешка времена. Полиник и Етеокле најпре су се договорили да ће сваки од браће владати по једну годину. Међутим, Етеокле, који је први ступио на власт, одбио је да брату уступи престо кад је година истекла. Полиник је сакупио војску и уз помоћ краља Адраста организује ''поход седморице против Тебе''. Опсели су град, али нису имали среће јер су губили битке. Видевши да ће изгубити бој, Полиник је позвао Етеокла на двобој у коме ће се одредити ко је будући владар града. У том боју су обојица погинули. Њихов ујак Креонт преузео је команду над војском и одбранио град. Као победник, Креонт је наредио да се мртви нападачи не покопају.
Ту почиње ''Антигона''....'' (1, 2)
Сигмунд Фројд (Sigismund Schlomo Freud),
за живота досадан и педантан, зачетник је нове области у психологији - психоанализе и именовао и детаљно анализирао један од најважнијих комплекса- Едипов комплекс.
Творац је и сада познатих психолошких термина ид, его, суперего, неуроза...
Рођен je 6. маја 1856. године, као прво дете од осморо деце својој мајци и треће од једанесторо свом оцу. Док је још био мали, родитељи су приметили изразиту оштроумност свог сина Зигија и због тога је уживао посебан статус у породици (3).
Иако му је, као Јеврејину, био ограничен избор занимања, уписао је медицину (1873) и научио француски, енглески, италијански и шпански језик. Прочавао је филозофе Ничеа, Хегела, Канта, а из призме психоаналитичке теорије тумачио дела Шекспира.
Дипломирао је медицину на Универзитету у Бечу 1881. године, а затим прихвата радно место на институту за церебралну анатомију где се бави упоређивањем мозгова одраслих људи и фетуса. Испитује аналгетска својства кокаина и тестира их на себи. Године 1885. са Жаком Шарком, познатим неурологом тог времена, истраживао је узроке и терапију хистерије путем хипнозе.
Приватну праксу започиње 1886. год.
Исте године се, после пет година забављања, Фројд оженио Мартом Бернис (већ након 11 година брака није показивао интересовање за сексуалне односе) са којом је имао шесторо деце. Једно од њих је и Ана Фројд која је и сама дала допринос развоју психоанализе и дечије психологије.
Први велики путоказ у Фројдовом животу су биле 1895.године његове ''Студије о хистерији'' – његова теорија о сексуалном пореклу хистерије (свака неуроза има основ у злостављању током детињства) изазвала је готово непријатељске реакције.(4)
У октобру 1897. открива Едипов комплекс, а 1899. се појављују његови први значајни радови. Објављује књиге „Тумачење снова“, „Психопатологија свакодневног живота“, „Три есеја о сексуалности“, ''Увод у психоанализу'' где износи идеју да се деца рађају са сексуалним потребама, а да су им родитељи први сексуални објекти, након чега је јавно проглашен лудаком. (4)
У делу „Фрагмент једне анализе хистерије“ анализира трауматску функцију сексуалности у хистерији, као и улогу хомосексуалности.
Од 1912. се бави питањем оца, појмовима нагона живота (ерос) и нагона смрти (тантос), принципа реалности и принципа задовољства.
Исте године кад му умире ћерка Софи (1920), Фројд објављује и нови модел психичког склопа у коме се појављују ид, его и суперего. Године 1923. је, због рака, имао прву операцију грла.
Године 1938, након јавног спаљивања његових књига у Берлину од стране нациста, Сигмунд Фројд се сели у Енглеску. Тамо остаје све до своје смрти, узроковане компликацијом болести, 23. септембра.1939. године.
До краја живота је остао доследан својој теорији и својим пацијентима.
Фројдова најпознатија дела:
Тумачење снова (1900)
Психопатологија свакодневног живота (1901)
Три расправе о сексуалној теорији (1905)
Тотем и табу (1913-14)
Увод у психоанализу (1917)
С оне стране принципа задовољства (1920)
Психологија масе и анализа ега (1921)
Его и ид (1923)
Будућност једне илузије (1927)
Нелагодност у култури (1930)
''Ако вам делује да је све у реду,
нешто вам је промакло''
Фројдово обраћање студентима
ПОСТУЛАТИ ПСИХОАНАЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ
Психоанализа је метод психолошког претраживања који има за циљ да докучи подсвесно значање људског понашања, а чије се основе налазе у психолошком животу човека које је формулисао Фројд.
Он полази од постулата по којем све што се одвија у сновима, носи у себи димензију која не избија на површину . То је подсвест, резултат низа догађаја који су се десили у раном детињству, а можда чак и раније, у непосредној вези са развојем сексуалности, у широком смислу, прво кроз оралну и аналну фазу развоја. Касније се одражавају на понашање јединке (кроз рад механизама одбране). Ти случајеви су цензурисани.
СТРУКТУРА ЛИЧНОСТИ (ID, EGO, SUPEREGO)
Организам сам по себи тежи преживљавању и репродукцији, а оно што га води према та два циља су његови основни нагони (које је Фројд назвао жеље)- глад, жеђ, избегавање бола и секс. Преживљавање и репродукција су одувек били примарни циљеви целокупне људске врсте, са истим утицајем како на јединку, тако и на целу врсту. (6)
Те основне нагоне Фројд назива ID (лат. id – оно), односно, део свести који се не разликује пуно од свести или нервног система било које животиње који преводи потребе организма у оно што би ми назвали инстинктима. (5)
Тај процес прелаза од потребе до нагона се назива примарни процес и функционише по принципу тренутног задовољења наших потреба (Фројд је сматрао да је новорођенче прави пример скоро чистог нагона јер оно скоро и да нема ни трага од онога што он назива свесно).
Према Фројду, ID у ствари представља чисту анималну (биолошку) компоненту наше психе.
Могуће је да сама помисао на одређену потребу (на пример, глад) задовољи ID , али организам остаје лишен материје која му је неопходна, тако да жеља (потреба) постаје све интензивнија све док не окупира наша чула и постане једина ствар о којој мислимо. Фројд то назива пробој нагона у свест.
Код човека постоји мали део психе које је објективно информисан о свету око нас кроз чула.
Око овог малог дела психе се, после прве године живота, ствара оно што Фројд назива СВЕСНО (EGO (лат. EGO – ја)). тј, део несвесног прелази у свесно (ID прелази у EGO). Функција EGА је да тражи оне објекте које организам (ID) захтева. Овај процес у којем организам решава проблеме проистекле из потреба назива се секундарни процес.
EGO за разлику од ID-а функционише на ''принципу реалности'', односно, у реалном свету могућности задовољења жеља. Суштина овог процеса јесте да се за потребе треба побринути чим се нађе објекат који одговара тој потреби.
За Id једина комуникација са реалним светом је Ego који представља његова чула и само је у тој мери самосталан (Ego је задужен за проналажење начина за проналажење начина да се испуне захтеви организма). (6)
Осим принципа по коме организам адекватно задовољава своје потребе, постоји принцип којим се човек руководи када поштује законе и ограничења било које врсте. Оно што лаици називају САВЕШЋУ је, у ствари, SUPER-EGO (лат. Super - ego – над - ја) - трећа компонента у структури личности човека коју је Фројд открио. Super-Ego заступа моралност, одговорност и слична осећања која недостају код претходне две компоненте. Фројд његов настанак повезује са родитељима, тј, родитеским васпитањем и понашањем порема детету.
Super-Ego узима родитељске методе казне и прекора, за шта је заслужан процес идентификације. То значи да наш Super-Ego настаје поистовећивањем са родитељском улогом, уз значајну улогу постојећег родитељског Super-Ega. За правилан развој Super-Ega значајно је и правовремено одрицање од Едиповог комплекса. Код већине људи сви ови набројани процеси су коплетирани до седме године живота, али код неких (душевно оболелих) никада. (6)
Super-Egu, као најсвеснијем и, донекле, најнезависнијем делу Фројдовог троделног мозаика психе, можемо додсато особине самопосматрања, савести и функцију идеала коју он врши преко EGO-ИДЕАЛА. Тако Super-Egu додајемо нову компоненту уз постојећу тврдњу да представља оно ''више'' у човеку, додајемо му тежњу за усавршавањем коју мотивише горе наведени Ego-Идеал
Super-Ego комуницира, иако би можда примереније било рећи контролише, са Egom преко осећаја попут поноса, срамоте и кривице.
Фројд је рекао: ''Човечанство никада потпуни не живи у садашњости''. Према томе, у идеологијама Super-Ega живи прошлост народа и њихова традиција која се само лагано повија под утицајем садашњости. (12)
Ово указује да је наш психички апарат састављен од три дела која су спојена у целину јединственим функционисањем које је неопходно за нормалан живот. Тачне хијерархије између ова три појма нема, али могло би се рећи да је Id извор енергије, Ego растрзан захтевима организма и моралним ограничењима савести, а Super-Ego је ту да обузда Id преко Ega.
Карактер наше личности зависи од спосбности Ega да балансира између ове две моћне силе које царују нашим умом.
Фројд је, бавећи се анализом структуре психичког живота човека, открио постојање одређених образаца понашања који су условљени одређеним унутрашњим процесом. Те процесе је назвао одбрамбеним механизмима а који су, у ствари, у функцији одбране EGA и SUPER-EGA од ''најезде'' импулса из ID-а. (12)
Заједничке одлике су им да их особа није свесна, јављају се аутоматски, а ''дужност'' им је да кривотворе стварност како би се свесни део одбранио од налета мучних афеката из несвесног. Њихово јављање је (скоро увек) испровоцирано страхом, стидом, осећањем кривице.
Фројд, а касније и његови следбеници су механизме одбране поделили на оне који успешно одбране EGO и оне који својим радом, уколико се устале, воде у извесно патолошко психичко функционисање.
Успешни механизми одбране: сублимација, регресија у служби ега
Неуспешни (патогени) механизми одбране: порицање, потискивање,
пројекција, рационализација, цепање, идентификација, реактивна формација, регресија итд.
ПСИХОАНАЛИТИЧКА ТЕОРИЈА СЕКСУАЛНОГ РАЗВОЈА
У првој половини 20.века тема, у време Фројдовог најпродуктивније ставралачког периода, сексуалност је још увек била табу тема, посебно тема дечије сексуалности којој је он посветио серију предавања која су садржана у његовом делу ''О сексуалној теорији; Тотем и табу''.
Научно је доказано да чак и новорођенче има неуролошку способност да доживи оргазам (али не у оном облику какав је код одраслих) и да ужива у загрљајима, мажењу и пољупцима.
Сексуални однос и оргазам нису били једини појмови које је Фројд сврстао под сексуалност – по њему ту су спадали сву пријатни надражаји који стижу са коже. Он је запазио да нам, у различитим животним раздобљима, различити делови наше коже и тела пружају највеће задовољство. Касније су ти делови коже и тела именовани као ерогене зоне. Руководећи се тим открићем, развио је теорију сексуалног развоја. (8)
Фазе развоја је поделио на:
1. ОРАЛНУ ФАЗУ (од рођења до 18-тог месеца живота), где су примарни извор уживања (ерогена зона) и постизања највећег задовољства уста и предео око уста (сисање, грижење)
2. АНАЛНУ ФАЗУ (од 18-тог месеца до 3/4 године живота), где је главни извор уживања (ерогена зона) анус (задовољство изазвано осећањем задржавања и испуштања измета, а у чему је Фројд видео симболику која осликава однос родитељ – дете)
3. ФАЛУСНУ ФАЗУ (од 3-ће до 6/7 године живота ) где су гениталије главни извор највећег задовољства (ерогена зона) - мастурбација је, у том развојном периоду, најчешћи облик уживања)
4. ЛАТЕНТНУ ФАЗУ (од краја фалусне фазе до почетка пубертета (12/13.година) – Фројд је веровао да у овој фази је сексуални нагон замењен (сублимиран) жељом за знањем (иако је и сам признао да овом правилу не подлеже чак четвртина деце те узрасне доби)
5. ГЕНИТАЛНУ ФАЗУ која почиње са пубертетом и где сексуални нагон долази до изражаја у ''зрелом'' облику, а најзначајнији облик уживања је сексуални однос са особом супротног пола.
ЕДИПОВ КОМПЛЕКС
Централни појам у психоаналитичкој теорији сексуалног развоја је термин Едипов комплекс. Име је добио по старогрчком миту о Едипу који је убио свог оца и оженио се својом мајком. (3, 4, 6)
Савремено објашњење појма
Драган Крстић дефинише комплекс као ментално, емоционално одбрамбени склоп, делимично или потпуно потиснут, несвесне природе. (8)
Према дефиницији Жарка Требјашанина, Едипов комплекс је несвесна љубавна/сексуална жеља према родитељу истог пола, а непријатељство према родитељу супротног пола. Постоји и тзв.обрнути Едип који је љубавна/сексуална жеља према родитељу истог пола, а непријатељство према родитељу супротног пола. Едипов комплекс настаје истовремено са ''комлексом кастрације'' који представља осећање угрожености које дете доживљава када открије разлике међу половима. (9)
Фројд даје следећу дефиницију: ''Едипов комплекс је скуп љубавних и непријатељских осећања које свако дете осећа према родитељима (сексуална наклоност ка родитељу супротног пола и мржња према родитељу истог пола кои се доживљава као супарник). Нормални исход Едиповог комплекса је идентификација са родитељем истог пола.'' (6)
Он појаву Едиповог комплекса везује са избором мајке као љубавног објекта (другог објекта у који се инвестира), чиме је покушао да пружи психоаналитичко објашњење неуроза, а што је изазвало негодовање стручне јавности и отпор према психоанализи.(4)
Поједностављено речено, овај процес се одликује израженом жељом детета да поседује сву љубав, пажњу и време родитеља супротног пола, односно, своје мајке (код дечака) и оца (код девојчица). Ова појава је карактеристична у развојном периоду дечака. Око треће године дете открива разлику између полова. (4)
Дете развија еротске фантазије према мајци, уз истовремено осећање супсрништва у односу на оца. Дете, међутим, увиђа да му је отац превише моћан супарник и, у страху од очеве освете (кастрациона анксиозност – за дечака, оваква осећања представљају претњу одсецањем полног органа, као казну за његова осећања и мастурбацију која је за њега нормално пражњење едиповске пожуде) одустаје од еротске привржености мајци и, уместо тога, тежи да се поистовети (идентификује) са оцем, да постане моћан као он, да би се једног дана оженио неким као што је његова мајка. (4, 7).
9
Аналогни конфликт код девојчица у овом стадијуму назива се Електриним комплексом, и његово разрешење следи нешто другачији пут. За девојчицу, сазнање о ''ономе што јој недостаје'' води је ка жељи за пенисом, односно, од сексуалности ка жељи да има дете од свог оца, што је, симболички, заправо увод у нормалан развој сексуалности. Девојчице се одричу сексуалне привржености оцу и одустају од супарништва са мајком, прихватајући улогу мајке као своју судбину.
У овом стадијуму се формира још једна значајна ментална структура, Super-ego или савест. Када дете постане свесно да су његове жеље према родитељу супротног пола забрањене, грешне, јавља се снажно осећање кривице.
Прихватање родитељских забрана и одустајање од либидалних и агресивних порива представљају основ за развој дететовог Super-ega.
Начини разрешења Едиповог/ Електриног комплекса
Стадијум латенције (5-12 година)
Разрешењем Едиповог комплекса развој улази у мирнију фазу. Дете усмерава пажњу ка ртодитењљу истог пола, настоји да се поистовети са њим/њом. Ментална енергија, која се у претходном периоду трошила на конфликтну ситуацију, сада се сумерава ка учењу. У овом стадијуму Super-ego бива интернализован и јачају следећи психолошки механизми одбране:
• Порицање (одбијање да се прихвати учинак догађаја или ситуације која је потенцијално стресогена)
• Рационализација (покушај да се умањи или оправда психолошка последица неког догађаја)
• Регресија (појава развојно незрелог понашања, нарочито у стресним ситуацијама)
• Премештање (пренос непријатељских или агресивних осећања са првобитног објекта на другу особу која је, обично, мање значајна, односно, мање опасна)
Остали механизми одбране, као што су реактивна формација (претварање непријатељских или агресивних импулса у њихову супротност, које је социјално прихватљиво), сублимација(претварање негативних импулса у социјално прихватљиву форму) и интелектуализација (искључиво логичко разматрање емоционално значајних догађаја, без признавања њихове емоционалне компоненте) ређи су у периоду детињства и постају чешћи тек у адолесценцији.
Посебну врсту одбрамбеног механизма у детињству представља поојава соматизације, код које се анксиозност претвара у физички, телесни, симптом (нпр.главобоља, бол у стомаку..) уместо у психолошки, као што то бива код осталих механизама одбране. (8)
Генитални стадијум (12-18 година)
Интерес за сексуалност, који је био потиснут у претходној фази, сада се поново јавља, и води ка развоју, зрелих хетеросексуалних односа одраслих, уколико су претходне фазе развоја, нарочито орална и аналана фаза биле успешно интегрисане. Непотпуно разрешавање оралне фазе може ометати или чак онемогућавати успостављање блиских односа поверења са супротним полом, док неразрешени конфликт фалусне фазе могу водити конфузији између сексуалне улоге и понашања. (4, 6)
Неуспешно разрешавање Едиповог, односно, Електриног конфликта током каснијег живота се може испољити као конфликт у односу на сопствени сексуални идентитет и улогу и/или неспособност за стварање интимних сексуалних односа.
У овој фази адолесцент је заокупљен конкретним проблемима, као што су одвајања од родитеља, избор занимања, пшреиспитивање постојећих и формирање властитих етичких и моралних норми. (7)
Психоаналитичка теорија и Едипов комплекс у уметности
Психоаналитичка теорија је позната као теорија која се бави истраживањем несвесног дела човековог бића. Фројд је показивао заинтересованост за уметност и , у духу психоаналитичке теорије, тумачио је капитална дела великих уметника.
Анализирајући дела чувеног сликара Леонарда Да Винчија, Фројд је из уметниковог опуса издвојио детаље слике ''Мона Лиза'' (осмех Мона Лизе), композицију Свете Ане, једну скицу композиције те слике и један детаљ са слике ''Света Ана'' (плави шал), на основу чега је направио студију о психичкој генези хомосексуализма и фузији нагона, радозналости, као истраживачке потребе и сексуалних мотива. Фројд је том приликом закључио да се ''споро одваја од детиљства онај ко у том детињству доживео највеће еротско блаженство које од тада није постигао''. Ово превазилажење нежних успомена код Леонарда било је онемогућено тиме што је прерано био одвојен од мајке, а што је онемогућило је даљи развој емоција и постепено превазилажење, односно, укидање едипалних веза.(10)
Упоређујући дело ''Браћа Карамазови'' са делима ''Краљ Едип'' и ''Хамлет'', Фројд је дошао до закључка да се ти ради о истом садржају – оцеубиству због сексуалног ривалства, али у различитим формама условљним различитим културним нивоима у којима су се дела појавила. (10)
Најискренија је и најстарија грчка драма ''Краљ Едип''. Уметничка обрада је у томе што је мотив оцеубиства пројектован, те делује споља, као судбина и осуда богова.
Приказивање у енглеској драми ''Хамлет''. Херој није сам починио дело, већ неко други за кога оно нема значење оцеубице, али је тај други друго Ја јунака драме.
У роману ''Браћа Карамазови'' све нагонске жеље су персонификоване. Уместо једног сина који се бори са судбином, као у драми ''Краљ Едип'''или са самим собом, као у драми ''Хамлет'', постоје четири сина, од којих сваки носи по једну доминантну димензију сложеног човековог бића и компликованих односа отац-син (најстарији син Димитрије је нагонски расипник и отворени сексуални ривал оцу; син Иван је циник, хладан резонер и најсвеснији је потребе за убиством ауторитета ''ко не жели смрт оца!!!''– он чак и припрема злочин служећи се вештим сугестијама које упућује епилептичару Смердјакову, непризнатом сину свог оца; Смердјаков је и извршилац злочина, а каракатеришу га карајња себичност, смањена интелигенција, безосећајност, недостатак афективног прихватања другог човега и потпуно одсуство Над Ја; најмлађи син, Аљоша је претерано мажено мезимче и персонификована је савест која се идентификовала најпре са апстрактним ауторитетом – Богом, а затим и калуђером Зосимом).
Студија о Достојевском расправља централни психоаналитички проблем – проблем ауторитета, Едиповог комплекса и гриже савести, проблем психолошког стварања човека у тренутку када нагонске силе и друштвени закони треба да се усагласе, кад се води одлучујућа битка од чијег исхода зависи шта ће човек бити:
неуротичар, злочинац, самоубица, фантаста или нормално, уравнотежено друштвено биће. (10)
Позитивни и негативни аспекти психоаналитичке теорије
Иако целовита, Фројдова теорија од стране критичара има неколико замерки. Наиме, Фројд је у своју теорију уградио застарелу теорију инстинкта и пренагласио предодређеност понашања биолошким фактоима. Многи одбацују Фројдове ставове о свемоћности полног нагона и урођеној агресивности.
Неоаналитичари, пак, истичу да је академска пихологија преузела од психоанализе само учење о механизмима одбране личности, али по њима, за васпитно образовни процес веома значајну улогу имају динамичке варијабле личности (Id, Ego , Super – Ego). (12)
Нилова Самерхил школа је илустративан пример психоаналитичког приступа васпитању – полазна основа ове школе је да личну срећу доноси здраво друштво. Нил има тенденију да створи школу у којој су деца срећна и воле живот у њој – његова очекивања су да промене које настану у личнпости, њеном афективном животу и начину размишљања, могу променити и њено понашање према себи и према другима, јер је спољашње понашање манифестација унутрашњег стања. (13)
Бернстајн је био импресиран овом школом и њеним резултатима који су се огледали у:
• омогућавању задовољења и развоја мотива тако да се личност успешно сналази у каснијим академским и другим озбиљним захтевима,
• развијању позитивног става према властитом полу и односима са супротним полом,
• оспособљавању личности да има поверења у себе и комотно се осећа пред ауторитетом,
• помоћи да се касније разумеју сопствена деца и гаје у здравом породичном амбијенту.
Идеал васпитања треба да буде достизање стабилне равнотеже између ове три компоненте личности. (12)
ЛИТЕРАТУРА:
1. Гревс, Р.: Грчки митови, ИП НОЛИТ, Београд, 1995
2. Ристић, С.: ''Мит и уметност'', Вук Караџић, Београд, 1984
3. Аспијанези, Р., Зарате, О.: Фројд за почетнике, Хинаки, Београд, 2004
4. Фројд, С. ''Увод у психоанализу'', Матица Српска, Нови Сад, 1979
5. Рот, Н.: Уџбеник из Психологије за ученике средњих школа, Завод за издавање уџбеника и наставних средстава, Београд, 1995
6. Кораћ, др Н., Развојна посихологија, изабране теме за студенте педагошког факултета, ауторизована скрипта за интерну употребу, Београд, 2007
7. Фројд, С. : ''Тотем и табу'', Матица Српска, Нови Сад, 1979
8. Уџбеник из психологије за студенте Дефектолошког факултета, поглавље Психомоторни и психосоцијални развој детета, ауторизована скрипта за интерну употребу, Београд, 2006
9. Крстић, Д.: Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996
10. Требјешанин, Ж.: Речник психологије, Стубови културе, Београд, 2000
11. Панић, В. Психологија и уметност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997
12. Мирковић, Љ., Фројдова теорија психосексуалног развоја, семинарски рад, Нови Сад, 2003.
13. Нил, А. Слободна деца Самерхила, Невен, Земун, 2009
RE: Edipov kompleks - derrick - 24-12-2009 03:07 AM
Tekst je dobar, ali sam morao da ga malo sredim, poravnam, tako da nemojte traziti za uzvrat nista za ovaj rad.
Takodje cemo proveriti da li je rad skinut sa interneta , takvi radovi nam isto ne trebaju.