31-08-2010, 12:37 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka uveden je stepenasti način lečenja hipertenzija. Izgledalo je da je uvođenjem stepenastog načina lečenja hipertenzije, konačno rešen problem lečenja hipertenzije. Međutim, vrlo se brzo uočilo da stepenasti način lečenja ima niz nedostataka, pa smo nakon toga dobili drugačije pristupe, algoritme i šeme za lečenje hipertenzije, kao što su, recimo, sekvencijalna monoterapija, supstituciona ili aditivna. U međuvremenu su Svetska zdravstvena organizacija i Internacionalno društvo za hipertenziju dali svoje terapijske smernice za lečenje hipertenzije. Zatim smo dobili i smernice od nacionalnih društava za hipertenziju, od kojih su najpoznatije američke, tzv. JNC (Joint National Committee on Prevention, Detection, Evaluation, and treatmen of High Blood Pressure), kao i engleske i kanadske smernice za hipertenziju. Konačno, i Evropa dobija svoje sopstvene smernice za lečenje hipertenzije, i to 2003. godine.
Tokom niza godina ne samo da smo znatno proširili naša saznanja o etiopatogenezi hipertenzije, nego smo skoro svake godine dobijali nove antihipertenzivne lekove, koji pokazuju znatno veće kardioprotektivno, renoprotektivno, vaskuloprotektivno delovanje nego ’’stariji’’ antihipertenzivi, poput reserpina ili gvanetidina ili metildope ili hidralazina. Shodno tome, menjali su se naši stavovi u pristupu lečenja hipertenzije. Menjale su se granice i vrednosti pritiska pri kojima se započinje lečenje, kao i vrednosti koje se smatraju normalnim, optimalnim ili visoko normalnim...
Definicija i podela hipertenzije
Hipertenzija se deli na dve grupe, i to esencijalnu i sekundarnu hipertenziju. Esencijalna ili primarna hipertenzija obuhvata 85-95% populacije hipertoničara. Vrlo mali procenat bubrežnih, endokrinoloških i kardioloških bolesti otpada na sekundarnu hipertenziju. Hipertenzija se definiše kao prisustvo povećanog pritiska, i to na nivou gde je pacijent izložen povećanom riziku oštećenja ciljnih organa u nekoliko vaskulamih područja, uključujući retinu, mozak, srce, bubrege, kao i velike krvne sudove. Tačnije rečeno, hipertenzija se definiše vrednostima krvnog pritiska koji je veći od 140/90 mmHg. Pravi prag hipertenzije se mora smatrati fleksibilnim, tako da je granica hipertenzije viša ili niža zavisno o određenom ukupnom kardiovaskularnom riziku svakog pojedinca. Drugim rečima, granica hipertenzije zavisi o individualnom pristupu i proceni rizika za svakog pacijenta posebno. Sama hipertenzija je udružena sa povećanim morbiditetom i mortalitetom, što u sebi uključuje aterosklerotično kardiovaskularno oboljenje, moždani udar, zatajivanje srca i renalnu insuficijenciju...
Sadržaj:
Uvod 3
1 Definicija i podela hipertenzije 4
2 Dijagnoza hipertenzije 4
3 Terapije hipertenzije 5
3.1 Nefarmakološke mere 5
3.2 Farmakoterapija 6
4 Hipertenzivne krize 11
Zaključak 14
Literatura: 15
Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka uveden je stepenasti način lečenja hipertenzija. Izgledalo je da je uvođenjem stepenastog načina lečenja hipertenzije, konačno rešen problem lečenja hipertenzije. Međutim, vrlo se brzo uočilo da stepenasti način lečenja ima niz nedostataka, pa smo nakon toga dobili drugačije pristupe, algoritme i šeme za lečenje hipertenzije, kao što su, recimo, sekvencijalna monoterapija, supstituciona ili aditivna. U međuvremenu su Svetska zdravstvena organizacija i Internacionalno društvo za hipertenziju dali svoje terapijske smernice za lečenje hipertenzije. Zatim smo dobili i smernice od nacionalnih društava za hipertenziju, od kojih su najpoznatije američke, tzv. JNC (Joint National Committee on Prevention, Detection, Evaluation, and treatmen of High Blood Pressure), kao i engleske i kanadske smernice za hipertenziju. Konačno, i Evropa dobija svoje sopstvene smernice za lečenje hipertenzije, i to 2003. godine.
Tokom niza godina ne samo da smo znatno proširili naša saznanja o etiopatogenezi hipertenzije, nego smo skoro svake godine dobijali nove antihipertenzivne lekove, koji pokazuju znatno veće kardioprotektivno, renoprotektivno, vaskuloprotektivno delovanje nego ’’stariji’’ antihipertenzivi, poput reserpina ili gvanetidina ili metildope ili hidralazina. Shodno tome, menjali su se naši stavovi u pristupu lečenja hipertenzije. Menjale su se granice i vrednosti pritiska pri kojima se započinje lečenje, kao i vrednosti koje se smatraju normalnim, optimalnim ili visoko normalnim...
Definicija i podela hipertenzije
Hipertenzija se deli na dve grupe, i to esencijalnu i sekundarnu hipertenziju. Esencijalna ili primarna hipertenzija obuhvata 85-95% populacije hipertoničara. Vrlo mali procenat bubrežnih, endokrinoloških i kardioloških bolesti otpada na sekundarnu hipertenziju. Hipertenzija se definiše kao prisustvo povećanog pritiska, i to na nivou gde je pacijent izložen povećanom riziku oštećenja ciljnih organa u nekoliko vaskulamih područja, uključujući retinu, mozak, srce, bubrege, kao i velike krvne sudove. Tačnije rečeno, hipertenzija se definiše vrednostima krvnog pritiska koji je veći od 140/90 mmHg. Pravi prag hipertenzije se mora smatrati fleksibilnim, tako da je granica hipertenzije viša ili niža zavisno o određenom ukupnom kardiovaskularnom riziku svakog pojedinca. Drugim rečima, granica hipertenzije zavisi o individualnom pristupu i proceni rizika za svakog pacijenta posebno. Sama hipertenzija je udružena sa povećanim morbiditetom i mortalitetom, što u sebi uključuje aterosklerotično kardiovaskularno oboljenje, moždani udar, zatajivanje srca i renalnu insuficijenciju...
Sadržaj:
Uvod 3
1 Definicija i podela hipertenzije 4
2 Dijagnoza hipertenzije 4
3 Terapije hipertenzije 5
3.1 Nefarmakološke mere 5
3.2 Farmakoterapija 6
4 Hipertenzivne krize 11
Zaključak 14
Literatura: 15