29-06-2010, 10:17 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medjunarodnih odnosa.
Ključne promene u politici EU doneli su Jedinstveni Evropski akt iz 1985. godine, Ugovor iz Mastrihta 1992, Amsterdamski ugovor iz 1997. godine i Ugovor iz Nice 2004. godine.
Posle Mastrihtskog ugovora uspostavljena su tri stuba saradnje. Tri Zajednice su se transformisale u Evropsku zajednicu. Kao što je poznato, tri Evropske zajednice su izvorno osnovane da bi se uspostavila ekonomska integracija. To je podrazumevalo da se razvijaju ekonomije država članica na osnovama zajedničke politike uključujući najpre carinsku politiku, kroz eleminaciju carinskih barijera, kako unutar Zajednice tako i u odnosima sa državama nečlanicama. Da bi dostigli te ciljeve, države članice su prenele na Evropske zajednice široka ovlašćenja kako bi mogle da regulišu kretanje: roba, usluga, lica, kapitala i saobraćaja.
Krajnji cilj ekonomske integarcije jeste ostvarivanje političke integracije. U tom pravcu značajan korak učinjen je 1998. godine formiranjem Evropske centralne banke sa sedištem u Frankfurtu. Ona je započela svoju delatnost snažnije, nastojeći da implementira i definiše monetarnu politiku Evropske Unije do 2002. godine. Posle trogodišnjeg perioda tranzicije, jedanaest članica država zamenilo je svoje nacionalne valute eurom.
Drugi stub saradnje uspostavio je zajedničku spoljnu i bezbedonosnu politiku koja omogućava da Evropska Unija preduzima zajedničke akcije u toj oblasti onda kada su saglasne države članice.
Treći stub obuhvata Pravosuđe i Unutarašnje poslove. Posebna pažnja poklanja se pitanjima azila, imigaracije, saradanje u pravosuđu u pitanjima građaniskim i krivičnim, prometa droga, carinske i policijske saradnje u borbi protiv terorizma. Ova dva, drugi i treći stub, obavljaju se u okviru međuvladine saradnje u pretežnom delu. Od jula 2003. godine Evropska Unija dobila je novih deset članova. Pre toga donet je Ugovor iz Nice, koji je, između ostalog, predvideo odlučivanje u najvećem delu kvalifikovanom većinom, umesto jednoglasnosti.
2 PERSPEKTIVE INTEGRACIONOG PROCESA U EVROPI
Ovako snažan proces, nezabeležen u istoriji Evropskih naroda, po prirodi stvari iznova postavlja pitanje o tome kakva će biti budućnost Evrope. U svetlu pravnih razmatranja, moramo obratiti pažnju na Ugovor iz Nice i konstatovati da u ovom dokumentu ne možemo naići na sigurne tačke i oslonac za pravi odgovor. To se, sa jedne strane, pravda činjenicom da sam Ugovor iz Nice, s obzirom na okolnosti u kojima je zaključen i evidentne kvalitativne promene koje su usledile neposredno posle toga, ne može imati većih i ozbiljnijih pretenzija, iako pojedina pitanja kojima se bavi nisu bez velikog značaja. To pogotovo jer, ukoliko se ovim dokumentom pokreće pitanje delimitacije prava država i institucija Evropske Unije, teško da bi mu mogli odreći poseban značaj.
Konvencija iz Laakena bavi se pitanjima budućnosti Evropske Unije i naglašava da se moraju stvarati uslovi za što čvršće evropsko jedinstvo.
Postavlja se pitanje ratifikacije Ustava. Prema opredeljenjima iz Konvencije Laaken, u njemu treba da sledi odgovor na sva značajna pitanja.
Reč je, naravno, o pitanjima od suštinskog značaja za budućnost Evropske Unije.
Međutim, bilo kako bilo, ipak se ne može odreći uspeh u pogledu dostignuća dosadašnjeg procesa integracija. To pogotovo ako se uzme u obzir da je u kapacitetu evropskog tržišta sadržano 20% ukupne svetske trgovine i da se u svetlu samo te objektivne činjenice ne može odreći veliki i nezaobilazni značaj Evropske Unije u svetskim poslovima. Takođe, evidentno je da dosada nezabeleženo dugi period mira u novijoj istoriji čini realno ostvarivom ideju o supstituisanju starih rivalstava suštinskim zajedničkim interesima, oličenim u stvaranju šire i demokratske zajednice evropskih naroda, dugo vremena podeljenih krvavim sukobima.
Prema nekim razmatranjima, Evropsku Uniju bismo mogli smatrati suparanacionalnom međunarodnom organizacijom, jer poseduje moć da svoje članice direktno obavezuje svojim odlukama. Ona poseduje ipak mnogo veća ovlašćenja u odnosima sa svojim državama članicama, nego što je to slučaj u relacijama drugih međunarodnih organizacija i njihovih članica. Karakter supranacionalnosti posebne vrste vidljiv je i u činjenici da odluke Evropske Unije mogu biti direktno primenljive u državama članicama, bez posredovanja njihovih državnih organa.
Sadržaj
1 Uvod 3
2 PERSPEKTIVE INTEGRACIONOG PROCESA U EVROPI 4
3 TEORIJE INTEGRACIJA 5
4 POLITIKA EVROPSKE UNIJE 6
5 METODI DONOŠENJA ODLUKA U EVROPSKOJ UNIJI 7
6 Zaključak 14
7 Literatura 15
Ključne promene u politici EU doneli su Jedinstveni Evropski akt iz 1985. godine, Ugovor iz Mastrihta 1992, Amsterdamski ugovor iz 1997. godine i Ugovor iz Nice 2004. godine.
Posle Mastrihtskog ugovora uspostavljena su tri stuba saradnje. Tri Zajednice su se transformisale u Evropsku zajednicu. Kao što je poznato, tri Evropske zajednice su izvorno osnovane da bi se uspostavila ekonomska integracija. To je podrazumevalo da se razvijaju ekonomije država članica na osnovama zajedničke politike uključujući najpre carinsku politiku, kroz eleminaciju carinskih barijera, kako unutar Zajednice tako i u odnosima sa državama nečlanicama. Da bi dostigli te ciljeve, države članice su prenele na Evropske zajednice široka ovlašćenja kako bi mogle da regulišu kretanje: roba, usluga, lica, kapitala i saobraćaja.
Krajnji cilj ekonomske integarcije jeste ostvarivanje političke integracije. U tom pravcu značajan korak učinjen je 1998. godine formiranjem Evropske centralne banke sa sedištem u Frankfurtu. Ona je započela svoju delatnost snažnije, nastojeći da implementira i definiše monetarnu politiku Evropske Unije do 2002. godine. Posle trogodišnjeg perioda tranzicije, jedanaest članica država zamenilo je svoje nacionalne valute eurom.
Drugi stub saradnje uspostavio je zajedničku spoljnu i bezbedonosnu politiku koja omogućava da Evropska Unija preduzima zajedničke akcije u toj oblasti onda kada su saglasne države članice.
Treći stub obuhvata Pravosuđe i Unutarašnje poslove. Posebna pažnja poklanja se pitanjima azila, imigaracije, saradanje u pravosuđu u pitanjima građaniskim i krivičnim, prometa droga, carinske i policijske saradnje u borbi protiv terorizma. Ova dva, drugi i treći stub, obavljaju se u okviru međuvladine saradnje u pretežnom delu. Od jula 2003. godine Evropska Unija dobila je novih deset članova. Pre toga donet je Ugovor iz Nice, koji je, između ostalog, predvideo odlučivanje u najvećem delu kvalifikovanom većinom, umesto jednoglasnosti.
2 PERSPEKTIVE INTEGRACIONOG PROCESA U EVROPI
Ovako snažan proces, nezabeležen u istoriji Evropskih naroda, po prirodi stvari iznova postavlja pitanje o tome kakva će biti budućnost Evrope. U svetlu pravnih razmatranja, moramo obratiti pažnju na Ugovor iz Nice i konstatovati da u ovom dokumentu ne možemo naići na sigurne tačke i oslonac za pravi odgovor. To se, sa jedne strane, pravda činjenicom da sam Ugovor iz Nice, s obzirom na okolnosti u kojima je zaključen i evidentne kvalitativne promene koje su usledile neposredno posle toga, ne može imati većih i ozbiljnijih pretenzija, iako pojedina pitanja kojima se bavi nisu bez velikog značaja. To pogotovo jer, ukoliko se ovim dokumentom pokreće pitanje delimitacije prava država i institucija Evropske Unije, teško da bi mu mogli odreći poseban značaj.
Konvencija iz Laakena bavi se pitanjima budućnosti Evropske Unije i naglašava da se moraju stvarati uslovi za što čvršće evropsko jedinstvo.
Postavlja se pitanje ratifikacije Ustava. Prema opredeljenjima iz Konvencije Laaken, u njemu treba da sledi odgovor na sva značajna pitanja.
Reč je, naravno, o pitanjima od suštinskog značaja za budućnost Evropske Unije.
Međutim, bilo kako bilo, ipak se ne može odreći uspeh u pogledu dostignuća dosadašnjeg procesa integracija. To pogotovo ako se uzme u obzir da je u kapacitetu evropskog tržišta sadržano 20% ukupne svetske trgovine i da se u svetlu samo te objektivne činjenice ne može odreći veliki i nezaobilazni značaj Evropske Unije u svetskim poslovima. Takođe, evidentno je da dosada nezabeleženo dugi period mira u novijoj istoriji čini realno ostvarivom ideju o supstituisanju starih rivalstava suštinskim zajedničkim interesima, oličenim u stvaranju šire i demokratske zajednice evropskih naroda, dugo vremena podeljenih krvavim sukobima.
Prema nekim razmatranjima, Evropsku Uniju bismo mogli smatrati suparanacionalnom međunarodnom organizacijom, jer poseduje moć da svoje članice direktno obavezuje svojim odlukama. Ona poseduje ipak mnogo veća ovlašćenja u odnosima sa svojim državama članicama, nego što je to slučaj u relacijama drugih međunarodnih organizacija i njihovih članica. Karakter supranacionalnosti posebne vrste vidljiv je i u činjenici da odluke Evropske Unije mogu biti direktno primenljive u državama članicama, bez posredovanja njihovih državnih organa.
Sadržaj
1 Uvod 3
2 PERSPEKTIVE INTEGRACIONOG PROCESA U EVROPI 4
3 TEORIJE INTEGRACIJA 5
4 POLITIKA EVROPSKE UNIJE 6
5 METODI DONOŠENJA ODLUKA U EVROPSKOJ UNIJI 7
6 Zaključak 14
7 Literatura 15