29-06-2010, 10:15 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medjunarodnih odnosa.
Evropa je jedan od najvažnijih centara svetske kulture i civilizacije, ali je istovremeno istorijski gledano poprište najvećih sukoba i ratova. Samo u XX veku, dva velika svetska rata razorila su evropske drzave. Po završetku II Svetskog Rata osnovni cilj zemalja Zapadne Evrope bila je normalizacija privrednih odnosa. Godine 1948. na kongresu Evropskih pokreta u Hagu osnovan je Savet Evrope, klasična medjunarodna organizacija zadužena da okuplja evropske drzave demokratskog uredjenja u cilju razvijanja njihove medjusobne saradnje. To je predstavljalo tek početak ostvarivanja saradnje medju evropskim državama, koje je rezultiralo stvaranjem Evropske Unije 1993. godine. Povezivanje evropskih država rezultiralo je poboljšanjem trgovine i razmene izmedju zemalja, jer je ustanovljeno slobodno kretanje ljudi, roba i usluga. Najvažnije institucije Evropske Unije su Evropski Parlament, Savet EU, Evropski Savet, Sud Pravde i Prvostepeni Sud, koje svojim delovanjem pomažu i štite drzave članice i njihove kompanije u internacionalnom biznisu.
1. Politički fenomen ujedinjavanja država
Pojava kapitalističkog načina proizvodnje praćena je snažnim razvojem proizvodnih snaga, osnivanjem nacija i jakih drzava. Medjutim, paralelno dolazi do jačanja nacionalizma i medjudržavnih konflikata oko granica, podele kolonija. U osnovi ovih sporova ležala je težnja velikih evropskih sila da drugim državama i narodima nametnu svoj uticaj i hegemoniju. Naročito su se isticale Francuska i Velika Britanija s jedne strane i Nemačka sa druge strane. U XX veku je istovremeno jačala svest da bi bilo neophodno da se umesto oružanih sukoba razvije proces ujedinjenja Evropskih država. Hitlerova vizija ujedinjene Evrope doživela je osudu i politički slom 1945. godine. Svrstavanje Francuske i Velike Britanije medju pobednike u II svetskom ratu je samo prikrivalo suštinsko gubljenje privredne i političke moći ovih drzava. S druge strane, Sovjetski Savez je platio visoku cenu pobede, dok su Sjedinjene Americke Države izašle iz velikog sukoba kao netaknute. Usled ovakve raspodele snaga, u zapadnoevropskim državama jača svest o neophodnosti prevazilaženja istorijskih razilaženja i da je potrebno što pre otpočeti procese integracije radi eliminisanja mogućnosti pojave novih ratnih sukoba.
I pored toga što je danas trenutno mnogo država saglasno sa načelima koji konstituisu Evropsku Uniju, postoje razlike u koncepcijama njenog daljeg razvoja. Pristalice zastite državnog suvereniteta naglasavaju istorijsku razliku koja postoji izmedju evropskih država i država članica američke federacije i zato se zalažu za saradnju vlada u okviru stalnih Evropskih insitucija uz puno poštovanje državnog suvereniteta i odlučivanje o najvažnijim pitanjima konsenzusom. Sa druge strane, pristalice federalizacije Unije smatraju da države moraju da prihvate da budu podvrgnute u većoj meri vlasti nadnacionalnih evropskih organa u kojima bi se odlučivalo većinom glasova. Van ovih rasprava i procesa integracija, većina zemalja Istočne i Centralne Evrope zainteresovane su da se priključe Evropskoj Uniji, sto ce predstavljati značajan izazov za Evropsku Uniju u toku 21. veka.
Ideja o stvaranju velikog jedinstvenog evropskog tržišta je u suštini poučena američkim iskustvom. Posle II svetskog rata snažno su bile izražene razlike u privrednom razvoju i nivou životnog standarda stanovništva Evrope i Amerike. Jedna od prepreka ka bržem razvoju porušene Zapadne Evrope bila je jako izražena državna podela privrednog prostora. Evropska preduzeća su pozitivno gledala na uspostavljanje jedinstvenog tržišta jer su dobila mogućnost da razviju masovnu proizvodnju i smanjenje troškova. Privrednici i danas pružaju podrsku jačanju ekonomske integracije što je naročito bilo izraženo uvodjenjem jedinstvene evropske valute EURO.
2. Politički ideolozi ujedinjenja Evrope i posleratne inicijative
Po završetku II svetskog rata jedan od prvih apela za oživljavanje inicijativa o evropskoj integraciji sadržan je u izlaganju britanskog premijera Vinstona Čerčila, u Cirihu 1946. godine. Čerčil se zalagao za pomirenje dojučerašnjih neprijatelja radi stvaranja " Sjedinjenih Država Evrope", čiji bi nosioci bili Francuska i Nemačka. Decembra 1946. godine, u Parizu je snovana Evropska unija federalista, asocijacija koja je okupila pedesetak federalističkih pokreta. U isto vreme, SAD su zbog teške privredne situacije predložile odobravanje finansijske pomoći evropskim zemljama s tim da njenom raspodelom upravlja posebna evropska organizacija. Tako je 14.04.1948. godine osnovana Evropska organizacija za ekonomsku saradnju (OECE). Kasnije, kada se privredna situacija u Evropi donekle stabilizovala, 14.12.1960. godine osniva se nova organizacija- Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), čiji su članovi, pored evropskih država, bile i SAD i Kanada. Jačanje proevropskih pokreta različitih političkih orijentacija dovelo je do sazivanja Kongresa Evropskih pokreta, koji je održan u Hagu, maja 1948.godine, na kome je učestvovalo oko 800 delegata iz 19 zemalja. Zbog ideoloških razlika Kongres je završen bez konkretnih odluka, ali je poslata jasna poruka svim evropskim narodima. Ta poruka se odnosila na konstataciju da evropske zemlje ne mogu da se uhvate u koštac sa problemima savremenog sveta pojedinačno, da je
Evropa je jedan od najvažnijih centara svetske kulture i civilizacije, ali je istovremeno istorijski gledano poprište najvećih sukoba i ratova. Samo u XX veku, dva velika svetska rata razorila su evropske drzave. Po završetku II Svetskog Rata osnovni cilj zemalja Zapadne Evrope bila je normalizacija privrednih odnosa. Godine 1948. na kongresu Evropskih pokreta u Hagu osnovan je Savet Evrope, klasična medjunarodna organizacija zadužena da okuplja evropske drzave demokratskog uredjenja u cilju razvijanja njihove medjusobne saradnje. To je predstavljalo tek početak ostvarivanja saradnje medju evropskim državama, koje je rezultiralo stvaranjem Evropske Unije 1993. godine. Povezivanje evropskih država rezultiralo je poboljšanjem trgovine i razmene izmedju zemalja, jer je ustanovljeno slobodno kretanje ljudi, roba i usluga. Najvažnije institucije Evropske Unije su Evropski Parlament, Savet EU, Evropski Savet, Sud Pravde i Prvostepeni Sud, koje svojim delovanjem pomažu i štite drzave članice i njihove kompanije u internacionalnom biznisu.
1. Politički fenomen ujedinjavanja država
Pojava kapitalističkog načina proizvodnje praćena je snažnim razvojem proizvodnih snaga, osnivanjem nacija i jakih drzava. Medjutim, paralelno dolazi do jačanja nacionalizma i medjudržavnih konflikata oko granica, podele kolonija. U osnovi ovih sporova ležala je težnja velikih evropskih sila da drugim državama i narodima nametnu svoj uticaj i hegemoniju. Naročito su se isticale Francuska i Velika Britanija s jedne strane i Nemačka sa druge strane. U XX veku je istovremeno jačala svest da bi bilo neophodno da se umesto oružanih sukoba razvije proces ujedinjenja Evropskih država. Hitlerova vizija ujedinjene Evrope doživela je osudu i politički slom 1945. godine. Svrstavanje Francuske i Velike Britanije medju pobednike u II svetskom ratu je samo prikrivalo suštinsko gubljenje privredne i političke moći ovih drzava. S druge strane, Sovjetski Savez je platio visoku cenu pobede, dok su Sjedinjene Americke Države izašle iz velikog sukoba kao netaknute. Usled ovakve raspodele snaga, u zapadnoevropskim državama jača svest o neophodnosti prevazilaženja istorijskih razilaženja i da je potrebno što pre otpočeti procese integracije radi eliminisanja mogućnosti pojave novih ratnih sukoba.
I pored toga što je danas trenutno mnogo država saglasno sa načelima koji konstituisu Evropsku Uniju, postoje razlike u koncepcijama njenog daljeg razvoja. Pristalice zastite državnog suvereniteta naglasavaju istorijsku razliku koja postoji izmedju evropskih država i država članica američke federacije i zato se zalažu za saradnju vlada u okviru stalnih Evropskih insitucija uz puno poštovanje državnog suvereniteta i odlučivanje o najvažnijim pitanjima konsenzusom. Sa druge strane, pristalice federalizacije Unije smatraju da države moraju da prihvate da budu podvrgnute u većoj meri vlasti nadnacionalnih evropskih organa u kojima bi se odlučivalo većinom glasova. Van ovih rasprava i procesa integracija, većina zemalja Istočne i Centralne Evrope zainteresovane su da se priključe Evropskoj Uniji, sto ce predstavljati značajan izazov za Evropsku Uniju u toku 21. veka.
Ideja o stvaranju velikog jedinstvenog evropskog tržišta je u suštini poučena američkim iskustvom. Posle II svetskog rata snažno su bile izražene razlike u privrednom razvoju i nivou životnog standarda stanovništva Evrope i Amerike. Jedna od prepreka ka bržem razvoju porušene Zapadne Evrope bila je jako izražena državna podela privrednog prostora. Evropska preduzeća su pozitivno gledala na uspostavljanje jedinstvenog tržišta jer su dobila mogućnost da razviju masovnu proizvodnju i smanjenje troškova. Privrednici i danas pružaju podrsku jačanju ekonomske integracije što je naročito bilo izraženo uvodjenjem jedinstvene evropske valute EURO.
2. Politički ideolozi ujedinjenja Evrope i posleratne inicijative
Po završetku II svetskog rata jedan od prvih apela za oživljavanje inicijativa o evropskoj integraciji sadržan je u izlaganju britanskog premijera Vinstona Čerčila, u Cirihu 1946. godine. Čerčil se zalagao za pomirenje dojučerašnjih neprijatelja radi stvaranja " Sjedinjenih Država Evrope", čiji bi nosioci bili Francuska i Nemačka. Decembra 1946. godine, u Parizu je snovana Evropska unija federalista, asocijacija koja je okupila pedesetak federalističkih pokreta. U isto vreme, SAD su zbog teške privredne situacije predložile odobravanje finansijske pomoći evropskim zemljama s tim da njenom raspodelom upravlja posebna evropska organizacija. Tako je 14.04.1948. godine osnovana Evropska organizacija za ekonomsku saradnju (OECE). Kasnije, kada se privredna situacija u Evropi donekle stabilizovala, 14.12.1960. godine osniva se nova organizacija- Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), čiji su članovi, pored evropskih država, bile i SAD i Kanada. Jačanje proevropskih pokreta različitih političkih orijentacija dovelo je do sazivanja Kongresa Evropskih pokreta, koji je održan u Hagu, maja 1948.godine, na kome je učestvovalo oko 800 delegata iz 19 zemalja. Zbog ideoloških razlika Kongres je završen bez konkretnih odluka, ali je poslata jasna poruka svim evropskim narodima. Ta poruka se odnosila na konstataciju da evropske zemlje ne mogu da se uhvate u koštac sa problemima savremenog sveta pojedinačno, da je