29-06-2010, 09:54 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medjunarodnih odnosa.
Iako ideja o ujedinjenoj Evropi seže daleko u prošlost, tek pedesete godine XX veka beleže prve korake ka današnjoj Evropskoj Uniji. Velika razaranja koja su se odigrala na tlu Evrope tokom Prvog i Drugog svetskog rata, otvorila su prostor za razmišljanje o tome kako prevazići postojeće antagonizme među evropskim državama i učiniti da se rat ne ponovi. Trebalo je naći zajednički imenitelj oko koga bi mogle da se ujedine sve, ili većina država Evrope, među kojima i, u Drugom svetskom ratu pobeđene Nemačka i Italija. Pored ovih, „ unutrašnjih razloga“ , snažan podsticaj ujedinjenju stigao je izvan Evrope, od strane Sjedinjenih Američkih Država. Uvidevši da razrušena Evropa ne može biti dostojan ekonomski partner, niti saveznik u borbi protiv nadolazećeg komunizma iz SSSR, SAD su odlučile da finansijski npomognu posleratnu konsolidaciju Evrope. Maršalov plan finansijske pomoći Evropi (1947), nazvan po tadašnjem američkom državnom sekretaru, kao jedan od uslova za dodeljivanje sredstava podrazumevao je udruživanje evropskih država i njihovu medjusobnu koordinaciju.
Prvi koraci koji su vodili ka tom cilju napravljeni su 1951 godine, kada su Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Luksenburg i Holandija potpisali ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, prve nadnacionalne organizacije u Evropi. Sledeći korak u integraciji Evrope bilo je osnivanje Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) potpisivanjem Rimskih ugovora25. marta 1957 godine. 1959 godine već su napravljeni prvi koraci u liberalizaciji tržišta, 1962. počela je da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljoprivrede, a 1968. je okončan proces formiranja carinske unije. Prvo proširenje Zajednice desilo se 1973. godine prijemom u člansto Velike Britanije, Danske i Irske a kao uslov za prijem novih članica navedeno je jedino prihvatanje Acquis communautaire-a, sto i danas predstavlja jedan od glanih uslova za prijem novih članica.
1974. ustanovljen je Evropski savet a 1979. uspostavljen je Evropski monetarni sistem (EMS), koji je podrazumevao ništa više od kontrole kolebanja deviznih kurseva država članica zajednice.
1980.godine počele su proširenjem zajednica stupanjem Grčke u članstvo 1981.a kasnije i Španije i Portugalije 1986.godine. Novi podsticaj integraciji stigao je usvajanjem jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1986.godine koji je učinjena prva izmena osnivačkih ugovora EZ. Kao jedan od ciljeva JEA predviđa finalizaciju zajedničkog tržišta do kraja 1992.godine. Jedinstveni evropski akt značajan je po tome što su se tada prvi put u Ugovorima našle odredbe o političkoj saradnji, i ako u oj oblasti nije bilo ni govora o nadnacionalnosti. Takođe, JEA je ozakonio postojanje i funkcionisanje Evropskog saveta i predvideo formiranje Suda prve instance, koji je počeo sa radom 1989.godine.
Ovo je vreme kada se ponovo javljaju ideje kada se ponovo javljaju ideje o monetarnoj uniji. Tadašnji predsednik komisije Delor, osmislio je plan ostvarivanja Ekonomske i monetarne unije u tri faze, što je prethodno trebalo razmotriti na međuvladinoj konferenciji. Neke od rržava članica zagovarale su ideju političke saradnje, smatrajući da bez nje nije moguća monetarna unija, pa su paralelno tekli pregovori i o političkoj uniji. Kao rezultat pregovora proizašao je Ugovor o Evropskoj uniji poznat kao Ugovor iz Mastrihta koji je potpisan 1992 godine. Ugovorom iz Mastrihta osnovana je Evropska unija sačinjena od tzv tri stuba: Prvi- tri Evropske zajednice (nadnacionalni), Drugi- saradnja u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP), Treći- saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (SPUP). 1995.godine EU su se pridruzile Austrija, Finska i Švedska.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina označio je kraj Hladnog rata i mnoge bivše komunističke države Evrope opredelile su se za demokratske vrednosti i buduće članstvo u Evropskoj uniji. To je nametnulo potrebu reformi ne samo u tim državama, već i u ustrojstvu same Unije, jer je institucije trebalo prilagoditi za prijem novih država članica. Rešenje problema trebalo je da donese Ugovor iz Amsterdama iz 1997 godine, ali on je ipak ostavio dosta otvorenih pitanja. Njihovo rešavanje je odloženo do neke od narednih međuvladinih konferencija, pa je tako 2001 godine potpisao Ugovor iz Nice. Ipak njegovim potpisivanjem države članice nisu stavile tačku na rasprave o budućem funkcionisanju Eu. Decembra 2001 godine na samitu u Laekenu doneta je odluka o sazivanju Evropska konvencija o budućnosti Evrope. Kao rezultat rada konvencije koja je počela sa radom u februaru 2002.godine u Briselu, proizašao je Nacrt ugovora o ustavu za Evropu koji josš uvek nije ratifikovan od strane svih država članica. 2004.godine Uniji su se pridružile Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija, Mađarska, Kipar i Malta a poslednje proširenje iz 2007-e uključilo je i Bugarsku i Rumuniju, tako da je ostalo samo nekoliko zemalja na teritoriji Evrope koje još uvek nisu članice EU, među kojima se nalazi i naša zemlja.
Iako ideja o ujedinjenoj Evropi seže daleko u prošlost, tek pedesete godine XX veka beleže prve korake ka današnjoj Evropskoj Uniji. Velika razaranja koja su se odigrala na tlu Evrope tokom Prvog i Drugog svetskog rata, otvorila su prostor za razmišljanje o tome kako prevazići postojeće antagonizme među evropskim državama i učiniti da se rat ne ponovi. Trebalo je naći zajednički imenitelj oko koga bi mogle da se ujedine sve, ili većina država Evrope, među kojima i, u Drugom svetskom ratu pobeđene Nemačka i Italija. Pored ovih, „ unutrašnjih razloga“ , snažan podsticaj ujedinjenju stigao je izvan Evrope, od strane Sjedinjenih Američkih Država. Uvidevši da razrušena Evropa ne može biti dostojan ekonomski partner, niti saveznik u borbi protiv nadolazećeg komunizma iz SSSR, SAD su odlučile da finansijski npomognu posleratnu konsolidaciju Evrope. Maršalov plan finansijske pomoći Evropi (1947), nazvan po tadašnjem američkom državnom sekretaru, kao jedan od uslova za dodeljivanje sredstava podrazumevao je udruživanje evropskih država i njihovu medjusobnu koordinaciju.
Prvi koraci koji su vodili ka tom cilju napravljeni su 1951 godine, kada su Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Luksenburg i Holandija potpisali ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, prve nadnacionalne organizacije u Evropi. Sledeći korak u integraciji Evrope bilo je osnivanje Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) potpisivanjem Rimskih ugovora25. marta 1957 godine. 1959 godine već su napravljeni prvi koraci u liberalizaciji tržišta, 1962. počela je da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljoprivrede, a 1968. je okončan proces formiranja carinske unije. Prvo proširenje Zajednice desilo se 1973. godine prijemom u člansto Velike Britanije, Danske i Irske a kao uslov za prijem novih članica navedeno je jedino prihvatanje Acquis communautaire-a, sto i danas predstavlja jedan od glanih uslova za prijem novih članica.
1974. ustanovljen je Evropski savet a 1979. uspostavljen je Evropski monetarni sistem (EMS), koji je podrazumevao ništa više od kontrole kolebanja deviznih kurseva država članica zajednice.
1980.godine počele su proširenjem zajednica stupanjem Grčke u članstvo 1981.a kasnije i Španije i Portugalije 1986.godine. Novi podsticaj integraciji stigao je usvajanjem jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1986.godine koji je učinjena prva izmena osnivačkih ugovora EZ. Kao jedan od ciljeva JEA predviđa finalizaciju zajedničkog tržišta do kraja 1992.godine. Jedinstveni evropski akt značajan je po tome što su se tada prvi put u Ugovorima našle odredbe o političkoj saradnji, i ako u oj oblasti nije bilo ni govora o nadnacionalnosti. Takođe, JEA je ozakonio postojanje i funkcionisanje Evropskog saveta i predvideo formiranje Suda prve instance, koji je počeo sa radom 1989.godine.
Ovo je vreme kada se ponovo javljaju ideje kada se ponovo javljaju ideje o monetarnoj uniji. Tadašnji predsednik komisije Delor, osmislio je plan ostvarivanja Ekonomske i monetarne unije u tri faze, što je prethodno trebalo razmotriti na međuvladinoj konferenciji. Neke od rržava članica zagovarale su ideju političke saradnje, smatrajući da bez nje nije moguća monetarna unija, pa su paralelno tekli pregovori i o političkoj uniji. Kao rezultat pregovora proizašao je Ugovor o Evropskoj uniji poznat kao Ugovor iz Mastrihta koji je potpisan 1992 godine. Ugovorom iz Mastrihta osnovana je Evropska unija sačinjena od tzv tri stuba: Prvi- tri Evropske zajednice (nadnacionalni), Drugi- saradnja u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP), Treći- saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (SPUP). 1995.godine EU su se pridruzile Austrija, Finska i Švedska.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina označio je kraj Hladnog rata i mnoge bivše komunističke države Evrope opredelile su se za demokratske vrednosti i buduće članstvo u Evropskoj uniji. To je nametnulo potrebu reformi ne samo u tim državama, već i u ustrojstvu same Unije, jer je institucije trebalo prilagoditi za prijem novih država članica. Rešenje problema trebalo je da donese Ugovor iz Amsterdama iz 1997 godine, ali on je ipak ostavio dosta otvorenih pitanja. Njihovo rešavanje je odloženo do neke od narednih međuvladinih konferencija, pa je tako 2001 godine potpisao Ugovor iz Nice. Ipak njegovim potpisivanjem države članice nisu stavile tačku na rasprave o budućem funkcionisanju Eu. Decembra 2001 godine na samitu u Laekenu doneta je odluka o sazivanju Evropska konvencija o budućnosti Evrope. Kao rezultat rada konvencije koja je počela sa radom u februaru 2002.godine u Briselu, proizašao je Nacrt ugovora o ustavu za Evropu koji josš uvek nije ratifikovan od strane svih država članica. 2004.godine Uniji su se pridružile Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija, Mađarska, Kipar i Malta a poslednje proširenje iz 2007-e uključilo je i Bugarsku i Rumuniju, tako da je ostalo samo nekoliko zemalja na teritoriji Evrope koje još uvek nisu članice EU, među kojima se nalazi i naša zemlja.