29-06-2010, 12:09 AM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medjunarodne spedicije.
Planiranje ima dosta dugu istoriju. Jedan od značajnih autora koji su istraživali temantiku pojma planiranje je bio Džordz Stajner. On je utvrdio je da sam pojam planiranje vodi poreklo od latinske reči “planus" što opisno znači površina stana. Pojam je dugo korišćen upravo u tom smislu pravljenje nacrta, skica za pojedine gradevinske objekte. Otuda je imao veliku primenu u oblasti arhitekture i gradevinarstva. Nije bilo moguće uraditi nikakav objekat, počev od obične kolibe, preko vojnih utvrdenja, do carskih palata, puteva i crkava, a da se prethodno nisu napravili odredeni nacrti i skice. Sam Stajner je planiranje opisivao kao posao u kome treba odrediti šta da se uradi, kada to treba uraditi, kako i ko treba da uradi odredene stvari".
Planiranje se danas uglavnom može posmatrati na dva nivoa:
- makro i - mikro.
Makro pristup posmatranju planiranja dobija na značaju početkom XX-og veka, nekako paralelno sa pobedom Oktobarske revolucije u SSSR-u. Planiranje je trebalo da postane alternativa trzišnom načinu privredivanja. Od tada se razvijaju pojmovi kao što su nacionalno, regionalno planiranje, planiranje privrednog rasta i razvoja, itd. Mnogi makroekonomisti, kako na istoku, tako i na zapadu su dosta pisali o tim aspektima pojma planiranja. Nastale su i posebne naučne discipline kao sto su: ekonomsko pla¬niranje, planiranje privrednog rasta i razvoja, drustveno planiranje, itd.
Drugi obuhvat planiranja je mikro. Na mikro nivou planiranje se posmatra kao faza, aktivnost ili funkcija menadžment procesa. Ona je prva medu jednakima, pri čemu mislimo na ostale funkcije menadžmenta - organizovanje, liderstvo, kontrolu. Posma¬trano na ovom nivou, planiranju je moguće pristupiti iz razlicitih uglova. Mnogi autori su pisali o planiranju, ali slobodno možemo reći da još uvek postoji određena konfuzija u pogledu preciznog definisanja pojma. Ne postoji jedinstvena i univerzalno prihvaćena definicija planiranja kao menadžerske aktivnosti.
Planiranje po Henriju Mincbergu predstavlja svojevrsno razmisljanje unapred o buducnosti. Predstavnici naučnog upravljanja, medu kojima posebno Frederik Teilor, su izuzetno isticali značaj ove menadžerske funkcije. Po njima, planske poslove su morali da obavljaju specijalisti. O planiranju je pisao i Henri Fajol (H Fayol, 1949.,2). On je tvrdio kako planiranje predstavlja "manifest različitih prlika i različitih načina "kako ostvariti zeljenu budućnost. Po Fajolu glavnu ulogu u procesu planiranja ima plan akcije koji sadrzi zacrtanu liniju (kurs) akcije, faze kroz koje prolazi i metode koji se koriste. Plan akcije predstavlja vrstu slike buducnosti i približne dogadaje koji se mogu desiti. On mora da počiva, po Fajolu u, na tri bitna elementa:
1) Resursima organizacije - kao sto su zgrade, oprema, mašine, materijali, Ijudi, itd.
2) Prirodi i značaju radnog procesa.
3) Budućim trendovima - od kojih posebno ističe tehnoloske, komercijalne, finansijske i druge.
Neki autori posmatraju planiranje kao proces u kome menadžeri gledaju u budućnost i biraju alternativne kurseve akcije (J. Massie, 1987., 3, str. 82). Reč je o jednoj ad najvažnijih aktivnosti menadžmenta zato što u njoj menadžeri definišu ciljeve i načine za njihovo ostvarivanje. Pošto Menadžeri u planiranju predodređuju kurs akcije rezultat planiranja je niz planskih odluka. Otuda planiranje nije isključivo donošenje planova kako se to ponekad pogrešno shvata, već donošenje niza drugih odluka - ciljeva, strategija, politika, programa, projekta, budžeta i slično.
Jedan od autora koji je puno pisao o planiranju, naročito početkom 70-ih godina je bio i Rasel Akot. On planiranje definiše kao “ Određivanje željene budućnosti i traženje efektnih načina kako da se ona ostvari”(R. Ackoff, 1970., 4, str. 1) On da ističe kako prirodu planiranja čine tri bitna momenta:
1) Planiranje je proces anticipativnog odlučivanja, odnosno donošenja odluka koje će akcije organizacija preduzeti u budućnosti.
2) Planiranje je sistem odluka - ono je neophodno kada budućnost koju organizacija želi , zahteva skup raznih odluka.
3) Planiranje je proces koji je usmeren ka preduzimanju jednog ili više koraka ka ostvarivanju budućeg stanja.
Henri Mitcberg (H Mintzberg, 1994.,6, str. 7-14) je sumiraosve pristupe definisanju planiranja. Po njemu postoji pet mogucih pristupa objasnjavanju ove izuzetno bitne menadzerske aktivnosti. To su:
1) Planiranje kao razmišljanje o budućnosti - u smislu kako ostvariti željenu budućnost. Problem sa ovim pristupom definisanju je sto se planiranje nije prezicno ograničeno ili bolje bi bilo ako bi rekli oivičeno. Drugim rečima, ukoliko bi prihvatili navedenu definiciju svaki posao koji zamislimo par minuta pre izvodenja mogao da se podvede pod planiranje. Na primer, naručivanje kafe, obavljanje telefonskog razgovora i tome slično.
2) Planiranje kao kontrola budućnosti - dakle ne samo razmišljanje o budućnosti, već i delanje - akcija ka njenom ostvarivanju. Sam Mincberg smatra da ovakvo shvatanje planiranja takode ima nedostataka pošto ga izjednačava sa širim pojmom - menadzmentom.
3) Planiranje kao proces donošenja odluka - suština planiranja se zaista sastoji u donošenju odluka. Medutim, i ovakvo objašnjenje planiranja, po Mincbergu je suvise pojednostavljeno. Drugim rečima i ovde je prisutno donekle izjednačavanje planiranja sa menadzmentom, čija se takode suština sastoji u donošenju i primeni odluka.
4) Planiranje kao integralni proces donošenja odluka - znači da planiranje podrazumeva integralni proces donošenja seta međusobno povezanih odluka. Drugim rečima, planiranje mora da podrazumeva postojanje jednog sistema međusobno povezanih odluka.
5) Planiranje kao formalizovana procedura koja rezultira integralnim sistemom odluka - Ova definicija ističe potrebu za formalizacijom planiranja i postojanjem sistema odluka. Na taj način se postiže racionalnost procesa i artikulacija želja. Po Mincbergu to bi predstavljao adekvatan pristup definisanju planiranja.
Planiranje je dakle proces donošenja upravljačkih (planskih) odluka. Postoji jako veliki broj odluka koje menadžeri donose. To su pre svih ciljevi. Medutim, i u okviru ciljeva postoje uže i šire odluke, kao sto su vizija, misija i zadaci,. Pored ciljeva, Menadžeri mogu formulisati i politike, planove, strategije, programe, projekte, budžete, pravila, postupke, procedure i niz drugih odluka. Da li je suština planiranja donosenje odluka? Odgovor je svakako ne! Donesene odluke predstavljaju samo međukorak ka preduzimanju akcije. Plan je samo jedan od međuproizvoda procesa planiranja.
2. KARAKTER PLANIRANJA KAO FUNKCIJA MENADŽMENTA
Reč je o prvoj, primarnoj fazi menadžmenta, za koju se kaže da je prva medu jednakima - "pnmus inter pares” Suština planiranja je u sistematskom razmišljanju o željenoj budućnosti i svesnom delovanju u sadašnjosti na njenom ostvarivanju. Otuda planiranje podrazumeva aktivnost donošenja niza planskih odluka i traženje pravog kursa akcije. Menadzment je usme¬ravanje sistema iz početnog ka željenom stanju. Planiranjem se donose odluke kojima se definiše to željeno stanje i traže načini za njegovo ostvarivanje.
Upravo tesna povezanost planiranja i menadžmenta je poslužila Mincbergu da tvrdi kako je planiranje na levoj, a upravljanje na desnoj strani. On je to izvršio po analogiji sa podelom mozga na dve hemisfere. Neurolozima, biolozima, fiziolozima, lekarima je odavno poznata ta podela - leva strana mozga kontrolisepokrete desne strane tela i desna strana, koja sasvim suprotno, kontrolise rad leve strane tela (H Ml'ntzberg, 1989., 9, str 45-6). Medutim, novija istraživanja su pokazala se da su odnosi izmedu ove dve hemisfere zasnovani na mnogo dublji odnosima. Naime, leva strana je povezana sa serijom linijskih aktivnosti koje zahtevaju racionalan pristup, logično i sistematsko razmišljanje, verbalno komuniciranje i usmerenost ka ciljevima. Sa druge strane, desna strana je zadužena za neke nestrukturirane operacije, više je sklona neverbalnom komuniciranju, spontanosti i emocijama.Tako slična analogija postoji i izmedu planiranja i menadžmenta. Obe aktivnosti su neodvojive jedna od druge kao i dve hemisfere mozga. Obe regulišu najznačajnija pitanja funkcionisanja organizacije. Medutim, planiranje podrazumeva seriju logičnih povezanih koraka i eksplicitnu analizu. Zato ga je Mincberg stavio na levu stranu. Sa druge strane, menadzment je na desnoj strani jer znači susretanje sa neizvesnošću, nejasnom i kompleksnom situacijom, bez mnogo reda. Otuda on zahteva dosta kreativnosti i intuicije.
Kada se govori o planiranju treba imati na umu nekoliko bitnih momenata:
» Planiranje je anticipitanje buducnosti i odredivanje najboljeg kursa akcije za ostvarivanje organizacionih ciljeva.
» Rezultat planiranja su planske ili upravljačke odluke, koje obuhvaju najvanije aspekte funkcionisanja i aktivnosti organizacija. Otuda je izuzetno bitno da prilikom for¬mulisanja tih odluka postoji visok stepen međusobne koordinacije.
» Planiranje prethodi drugim fazama, odnosno aktivnostima procesa menadzmenta (organizovanju, liderstvu, kontroli).
» Planiranje podrazumeva postojanje odgovarajuće hijerarhije u organizaciji. Planiranje na nižim organizacionim nivoima je vise kratkoročno orijentisano za razliku od planiranja na višim nivoima koje je dugoročne orijentacije.
» Planiranje zahteva odgovarajuću širinu i uvid menadžera u mnoge aspekte funkcionisanja organizacija, kao što su: Ijudski, materijalni, finansijski i drugi resursi.
Planiranje ima dosta dugu istoriju. Jedan od značajnih autora koji su istraživali temantiku pojma planiranje je bio Džordz Stajner. On je utvrdio je da sam pojam planiranje vodi poreklo od latinske reči “planus" što opisno znači površina stana. Pojam je dugo korišćen upravo u tom smislu pravljenje nacrta, skica za pojedine gradevinske objekte. Otuda je imao veliku primenu u oblasti arhitekture i gradevinarstva. Nije bilo moguće uraditi nikakav objekat, počev od obične kolibe, preko vojnih utvrdenja, do carskih palata, puteva i crkava, a da se prethodno nisu napravili odredeni nacrti i skice. Sam Stajner je planiranje opisivao kao posao u kome treba odrediti šta da se uradi, kada to treba uraditi, kako i ko treba da uradi odredene stvari".
Planiranje se danas uglavnom može posmatrati na dva nivoa:
- makro i - mikro.
Makro pristup posmatranju planiranja dobija na značaju početkom XX-og veka, nekako paralelno sa pobedom Oktobarske revolucije u SSSR-u. Planiranje je trebalo da postane alternativa trzišnom načinu privredivanja. Od tada se razvijaju pojmovi kao što su nacionalno, regionalno planiranje, planiranje privrednog rasta i razvoja, itd. Mnogi makroekonomisti, kako na istoku, tako i na zapadu su dosta pisali o tim aspektima pojma planiranja. Nastale su i posebne naučne discipline kao sto su: ekonomsko pla¬niranje, planiranje privrednog rasta i razvoja, drustveno planiranje, itd.
Drugi obuhvat planiranja je mikro. Na mikro nivou planiranje se posmatra kao faza, aktivnost ili funkcija menadžment procesa. Ona je prva medu jednakima, pri čemu mislimo na ostale funkcije menadžmenta - organizovanje, liderstvo, kontrolu. Posma¬trano na ovom nivou, planiranju je moguće pristupiti iz razlicitih uglova. Mnogi autori su pisali o planiranju, ali slobodno možemo reći da još uvek postoji određena konfuzija u pogledu preciznog definisanja pojma. Ne postoji jedinstvena i univerzalno prihvaćena definicija planiranja kao menadžerske aktivnosti.
Planiranje po Henriju Mincbergu predstavlja svojevrsno razmisljanje unapred o buducnosti. Predstavnici naučnog upravljanja, medu kojima posebno Frederik Teilor, su izuzetno isticali značaj ove menadžerske funkcije. Po njima, planske poslove su morali da obavljaju specijalisti. O planiranju je pisao i Henri Fajol (H Fayol, 1949.,2). On je tvrdio kako planiranje predstavlja "manifest različitih prlika i različitih načina "kako ostvariti zeljenu budućnost. Po Fajolu glavnu ulogu u procesu planiranja ima plan akcije koji sadrzi zacrtanu liniju (kurs) akcije, faze kroz koje prolazi i metode koji se koriste. Plan akcije predstavlja vrstu slike buducnosti i približne dogadaje koji se mogu desiti. On mora da počiva, po Fajolu u, na tri bitna elementa:
1) Resursima organizacije - kao sto su zgrade, oprema, mašine, materijali, Ijudi, itd.
2) Prirodi i značaju radnog procesa.
3) Budućim trendovima - od kojih posebno ističe tehnoloske, komercijalne, finansijske i druge.
Neki autori posmatraju planiranje kao proces u kome menadžeri gledaju u budućnost i biraju alternativne kurseve akcije (J. Massie, 1987., 3, str. 82). Reč je o jednoj ad najvažnijih aktivnosti menadžmenta zato što u njoj menadžeri definišu ciljeve i načine za njihovo ostvarivanje. Pošto Menadžeri u planiranju predodređuju kurs akcije rezultat planiranja je niz planskih odluka. Otuda planiranje nije isključivo donošenje planova kako se to ponekad pogrešno shvata, već donošenje niza drugih odluka - ciljeva, strategija, politika, programa, projekta, budžeta i slično.
Jedan od autora koji je puno pisao o planiranju, naročito početkom 70-ih godina je bio i Rasel Akot. On planiranje definiše kao “ Određivanje željene budućnosti i traženje efektnih načina kako da se ona ostvari”(R. Ackoff, 1970., 4, str. 1) On da ističe kako prirodu planiranja čine tri bitna momenta:
1) Planiranje je proces anticipativnog odlučivanja, odnosno donošenja odluka koje će akcije organizacija preduzeti u budućnosti.
2) Planiranje je sistem odluka - ono je neophodno kada budućnost koju organizacija želi , zahteva skup raznih odluka.
3) Planiranje je proces koji je usmeren ka preduzimanju jednog ili više koraka ka ostvarivanju budućeg stanja.
Henri Mitcberg (H Mintzberg, 1994.,6, str. 7-14) je sumiraosve pristupe definisanju planiranja. Po njemu postoji pet mogucih pristupa objasnjavanju ove izuzetno bitne menadzerske aktivnosti. To su:
1) Planiranje kao razmišljanje o budućnosti - u smislu kako ostvariti željenu budućnost. Problem sa ovim pristupom definisanju je sto se planiranje nije prezicno ograničeno ili bolje bi bilo ako bi rekli oivičeno. Drugim rečima, ukoliko bi prihvatili navedenu definiciju svaki posao koji zamislimo par minuta pre izvodenja mogao da se podvede pod planiranje. Na primer, naručivanje kafe, obavljanje telefonskog razgovora i tome slično.
2) Planiranje kao kontrola budućnosti - dakle ne samo razmišljanje o budućnosti, već i delanje - akcija ka njenom ostvarivanju. Sam Mincberg smatra da ovakvo shvatanje planiranja takode ima nedostataka pošto ga izjednačava sa širim pojmom - menadzmentom.
3) Planiranje kao proces donošenja odluka - suština planiranja se zaista sastoji u donošenju odluka. Medutim, i ovakvo objašnjenje planiranja, po Mincbergu je suvise pojednostavljeno. Drugim rečima i ovde je prisutno donekle izjednačavanje planiranja sa menadzmentom, čija se takode suština sastoji u donošenju i primeni odluka.
4) Planiranje kao integralni proces donošenja odluka - znači da planiranje podrazumeva integralni proces donošenja seta međusobno povezanih odluka. Drugim rečima, planiranje mora da podrazumeva postojanje jednog sistema međusobno povezanih odluka.
5) Planiranje kao formalizovana procedura koja rezultira integralnim sistemom odluka - Ova definicija ističe potrebu za formalizacijom planiranja i postojanjem sistema odluka. Na taj način se postiže racionalnost procesa i artikulacija želja. Po Mincbergu to bi predstavljao adekvatan pristup definisanju planiranja.
Planiranje je dakle proces donošenja upravljačkih (planskih) odluka. Postoji jako veliki broj odluka koje menadžeri donose. To su pre svih ciljevi. Medutim, i u okviru ciljeva postoje uže i šire odluke, kao sto su vizija, misija i zadaci,. Pored ciljeva, Menadžeri mogu formulisati i politike, planove, strategije, programe, projekte, budžete, pravila, postupke, procedure i niz drugih odluka. Da li je suština planiranja donosenje odluka? Odgovor je svakako ne! Donesene odluke predstavljaju samo međukorak ka preduzimanju akcije. Plan je samo jedan od međuproizvoda procesa planiranja.
2. KARAKTER PLANIRANJA KAO FUNKCIJA MENADŽMENTA
Reč je o prvoj, primarnoj fazi menadžmenta, za koju se kaže da je prva medu jednakima - "pnmus inter pares” Suština planiranja je u sistematskom razmišljanju o željenoj budućnosti i svesnom delovanju u sadašnjosti na njenom ostvarivanju. Otuda planiranje podrazumeva aktivnost donošenja niza planskih odluka i traženje pravog kursa akcije. Menadzment je usme¬ravanje sistema iz početnog ka željenom stanju. Planiranjem se donose odluke kojima se definiše to željeno stanje i traže načini za njegovo ostvarivanje.
Upravo tesna povezanost planiranja i menadžmenta je poslužila Mincbergu da tvrdi kako je planiranje na levoj, a upravljanje na desnoj strani. On je to izvršio po analogiji sa podelom mozga na dve hemisfere. Neurolozima, biolozima, fiziolozima, lekarima je odavno poznata ta podela - leva strana mozga kontrolisepokrete desne strane tela i desna strana, koja sasvim suprotno, kontrolise rad leve strane tela (H Ml'ntzberg, 1989., 9, str 45-6). Medutim, novija istraživanja su pokazala se da su odnosi izmedu ove dve hemisfere zasnovani na mnogo dublji odnosima. Naime, leva strana je povezana sa serijom linijskih aktivnosti koje zahtevaju racionalan pristup, logično i sistematsko razmišljanje, verbalno komuniciranje i usmerenost ka ciljevima. Sa druge strane, desna strana je zadužena za neke nestrukturirane operacije, više je sklona neverbalnom komuniciranju, spontanosti i emocijama.Tako slična analogija postoji i izmedu planiranja i menadžmenta. Obe aktivnosti su neodvojive jedna od druge kao i dve hemisfere mozga. Obe regulišu najznačajnija pitanja funkcionisanja organizacije. Medutim, planiranje podrazumeva seriju logičnih povezanih koraka i eksplicitnu analizu. Zato ga je Mincberg stavio na levu stranu. Sa druge strane, menadzment je na desnoj strani jer znači susretanje sa neizvesnošću, nejasnom i kompleksnom situacijom, bez mnogo reda. Otuda on zahteva dosta kreativnosti i intuicije.
Kada se govori o planiranju treba imati na umu nekoliko bitnih momenata:
» Planiranje je anticipitanje buducnosti i odredivanje najboljeg kursa akcije za ostvarivanje organizacionih ciljeva.
» Rezultat planiranja su planske ili upravljačke odluke, koje obuhvaju najvanije aspekte funkcionisanja i aktivnosti organizacija. Otuda je izuzetno bitno da prilikom for¬mulisanja tih odluka postoji visok stepen međusobne koordinacije.
» Planiranje prethodi drugim fazama, odnosno aktivnostima procesa menadzmenta (organizovanju, liderstvu, kontroli).
» Planiranje podrazumeva postojanje odgovarajuće hijerarhije u organizaciji. Planiranje na nižim organizacionim nivoima je vise kratkoročno orijentisano za razliku od planiranja na višim nivoima koje je dugoročne orijentacije.
» Planiranje zahteva odgovarajuću širinu i uvid menadžera u mnoge aspekte funkcionisanja organizacija, kao što su: Ijudski, materijalni, finansijski i drugi resursi.