25-06-2010, 04:58 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
Свест о немогућности исказивања поетске истине и лепоте (или једног од то двоје које у себи неизоставно садржи и оно друго) као да је постала образац Дисове поетике, а стварање валеријевско напуштање песме зарад постојања ње саме. Та немогућност постаје песникова коб јер он не уме рећи, јер се једва сећа, једва осећа, не зна, а као крајњи степен борбе са немогућношћу он слути. Заправо, слутећи, а Дис то чини готово у свакој својој песми, не изражава своју вербалну немоћ, напротив – песму треба материјализовати, идеју преточити у језик, а остати чист и безгрешан пред том идејом. У Валеријевом тумачењу завршена песма не постоји, последња верзија је напуштена песма. Дисова напуштена песма напуштена је на самом почетку, јер песма из сна је заборављена: Заборавио сам јутрос песму једну ја,/ Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао („Можда спава“), али она је завршена јер представља највиши степен приближавања оној опасној тачки да се нешто вербализује, а да се не изда предмет вербализовања.
„Стање ћутања“2 о коме Владета Јеротић говори у свом есеју о Дису, наравно у контексту психопатолошке генезе његовог стваралаштва, ми ћемо користити као семантичку варијанту малопре поменуте слутње као основног епистемолошког елемента Дисове поезије, или можда прецизније: слутње као једине могућности сазнања...
Свест о немогућности исказивања поетске истине и лепоте (или једног од то двоје које у себи неизоставно садржи и оно друго) као да је постала образац Дисове поетике, а стварање валеријевско напуштање песме зарад постојања ње саме. Та немогућност постаје песникова коб јер он не уме рећи, јер се једва сећа, једва осећа, не зна, а као крајњи степен борбе са немогућношћу он слути. Заправо, слутећи, а Дис то чини готово у свакој својој песми, не изражава своју вербалну немоћ, напротив – песму треба материјализовати, идеју преточити у језик, а остати чист и безгрешан пред том идејом. У Валеријевом тумачењу завршена песма не постоји, последња верзија је напуштена песма. Дисова напуштена песма напуштена је на самом почетку, јер песма из сна је заборављена: Заборавио сам јутрос песму једну ја,/ Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао („Можда спава“), али она је завршена јер представља највиши степен приближавања оној опасној тачки да се нешто вербализује, а да се не изда предмет вербализовања.
„Стање ћутања“2 о коме Владета Јеротић говори у свом есеју о Дису, наравно у контексту психопатолошке генезе његовог стваралаштва, ми ћемо користити као семантичку варијанту малопре поменуте слутње као основног епистемолошког елемента Дисове поезије, или можда прецизније: слутње као једине могућности сазнања...