29-08-2012, 10:41 AM
ВИЗАНТИЈА И КАРЛО ВЕЛИКИ
Историјски много важнији од губитка поседа на Балкану и у Малој Азији, био је губитак престижа на Западу. Анексијом Баварске, покрштавањем Саксонаца, експанзијом на истоку на рачун Словена, рушењем Аварског и Лангобардског царства, Карло Велики је начинио од своје државе највећу силу у тадашњој Европи. И римска је црква ступила у тесне односе са Франачком, окренувши леђа Византији. Папа је губио ауторитет на истоку као што га је византијски цар губио на западу. Сарадња са Цариградом није више ништа обећавала римској цркви, мада је она сада била сагласна са Византијом у најотворенијем верском питању. Карло није схватио, а није ни могао да схвати византијски спор око икона, јер је латински превод никејских аката био пун грубих грешака које су само извртале смисао никејских одредби. Иако запад није толико марио за питање икона, Византију је то снажно потресало. Насупрот томе, све приснија папина политика са Франачким западом допринела је да папа Лав III 25.децембр 800.године у цркви Св.Петра у Риму крунише Карла Великог за цара Франака.
Како извори говоре и сам се Карло изненадио оваквог чина папе. Наиме, док је служио мису, папа је пришао и Карлу на главу ставио царску круну. Стварање краљевине Карлове значило је на политичком пољу исто толико дубок преврат као што је касније био у области вере расцеп цркава. За тадашњи свет, а посебно византијски изгледало је немогуће да на земљи постоје два царства. Крунисање Карла Великог пореметило је тај утврђени редослед, јер је као јединоо царство могла бити само Византија, наследник римске империје, „други Рим“. Чувајући своја царска права, Византија је сматрала Карлово крунисање као узурпацију. И Рим је полазио од те чињенице да може на свету постојати само једно царство и крунисањем Карла није желео створити ново царство, већ заменити, постпјеће, старо византијско. Сада је дошло до постојања два царства, једно на истоку васељене, друго на западу и то другачија и у политичком и етничком погледу. Карло је сад морао да се забави проблемом који је настао у свету самим цином његовог крунисања. Морао је пре свега да стекне признање Византије, јер је без тога његова царевина висила у ваздуху. Године 802.стигло је у Цариград посланство Карла Великог у којем је наводно понудио брак царици Ирини, да би се „Исток и Запад поново ујединили“. Међутим ускоро после његовог доласка дошло је у Цариграду до државног удара који је Ирину збацио са престола 31.10.802.године, а на њено место дошао је Нићифор, тадашњи логотет главне државне благајне. Ирина је протерана на Принчева Острва, а касније На Лезбос где је после тога убрзо и умрла. Ни цар Карло Велики није пуно иза ње поживео. Умро је у Ахену 814.године оставивши велико царство које још није било на стабилним ногама сину Лудвигу Побожном, који га је поделио само три године од смрти његовог оца, међу својим синовима.
Како извори говоре и сам се Карло изненадио оваквог чина папе. Наиме, док је служио мису, папа је пришао и Карлу на главу ставио царску круну. Стварање краљевине Карлове значило је на политичком пољу исто толико дубок преврат као што је касније био у области вере расцеп цркава. За тадашњи свет, а посебно византијски изгледало је немогуће да на земљи постоје два царства. Крунисање Карла Великог пореметило је тај утврђени редослед, јер је као јединоо царство могла бити само Византија, наследник римске империје, „други Рим“. Чувајући своја царска права, Византија је сматрала Карлово крунисање као узурпацију. И Рим је полазио од те чињенице да може на свету постојати само једно царство и крунисањем Карла није желео створити ново царство, већ заменити, постпјеће, старо византијско. Сада је дошло до постојања два царства, једно на истоку васељене, друго на западу и то другачија и у политичком и етничком погледу. Карло је сад морао да се забави проблемом који је настао у свету самим цином његовог крунисања. Морао је пре свега да стекне признање Византије, јер је без тога његова царевина висила у ваздуху. Године 802.стигло је у Цариград посланство Карла Великог у којем је наводно понудио брак царици Ирини, да би се „Исток и Запад поново ујединили“. Међутим ускоро после његовог доласка дошло је у Цариграду до државног удара који је Ирину збацио са престола 31.10.802.године, а на њено место дошао је Нићифор, тадашњи логотет главне државне благајне. Ирина је протерана на Принчева Острва, а касније На Лезбос где је после тога убрзо и умрла. Ни цар Карло Велики није пуно иза ње поживео. Умро је у Ахену 814.године оставивши велико царство које још није било на стабилним ногама сину Лудвигу Побожном, који га је поделио само три године од смрти његовог оца, међу својим синовима.
Садржај
1 ВИЗАНТИЈА И КАРЛО ВЕЛИКИ 3
1.1 ВИЗАНТИЈА И КРУМ 3
2 УСТАНАК ТОМЕ СЛОВЕНА 5
3 ВИЗАНТИЈА И СИМЕОН БУГАРСКИ 5
3.1 ВИЗАНТИЈА И САМУИЛО 6
3.2 ВИЗАНТИЈА И РУСИ 8
4 БИТКА КОД МАНЦИКЕРТА 8
5 ПРВИ КРСТАШКИ РАТ 9
6 ВИЗАНТИЈА И НОРМАНИ 10
7 ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ 11
8 АНДРОНИК I КОМНИН 12
9 ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ 13
10 ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ 15
11 ВИЗАНТИЈСКИ СВЕТ ПОСЛЕ 1204. ГОДИНЕ 16
11.1 ЗАПАДНА ПОЛИТИКА МИХАИЛА VIII ПАЛЕОЛОГА 18
11.2 ВИЗАНТИЈА И МИЛУТИН 19
11.3 КАТАЛАНЦИ 20
12 ГРАЂАНСКИ РАТ 1321-1328 20
13 ГРАЂАНСКИ РАТ 1341-1347 21
13.1 ВИЗАНТИЈА И ДУШАН 22
14 ГРАЂАНСКИ РАТ 70-ТИХ ГОДИНА 14. ВЕКА 23
14.1 ПУТОВАЊА ВИЗАНТИЈСКИХ ЦАРЕВА НА ЗАПАД У 14 И 15 ВЕКУ 23
14.2 ВИЗАНТИЈА – ВАЗАЛНА ДРЖАВА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА 25
15 ПАД ЦАРИГРАДА 26
1.1 ВИЗАНТИЈА И КРУМ 3
2 УСТАНАК ТОМЕ СЛОВЕНА 5
3 ВИЗАНТИЈА И СИМЕОН БУГАРСКИ 5
3.1 ВИЗАНТИЈА И САМУИЛО 6
3.2 ВИЗАНТИЈА И РУСИ 8
4 БИТКА КОД МАНЦИКЕРТА 8
5 ПРВИ КРСТАШКИ РАТ 9
6 ВИЗАНТИЈА И НОРМАНИ 10
7 ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ 11
8 АНДРОНИК I КОМНИН 12
9 ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ 13
10 ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ 15
11 ВИЗАНТИЈСКИ СВЕТ ПОСЛЕ 1204. ГОДИНЕ 16
11.1 ЗАПАДНА ПОЛИТИКА МИХАИЛА VIII ПАЛЕОЛОГА 18
11.2 ВИЗАНТИЈА И МИЛУТИН 19
11.3 КАТАЛАНЦИ 20
12 ГРАЂАНСКИ РАТ 1321-1328 20
13 ГРАЂАНСКИ РАТ 1341-1347 21
13.1 ВИЗАНТИЈА И ДУШАН 22
14 ГРАЂАНСКИ РАТ 70-ТИХ ГОДИНА 14. ВЕКА 23
14.1 ПУТОВАЊА ВИЗАНТИЈСКИХ ЦАРЕВА НА ЗАПАД У 14 И 15 ВЕКУ 23
14.2 ВИЗАНТИЈА – ВАЗАЛНА ДРЖАВА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА 25
15 ПАД ЦАРИГРАДА 26