19-06-2010, 05:33 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz informatike.
Tržište bežičnih komunikacija u poslednje vreme doživljava veliki uspeh. Wi-Fi ( Wireless Fidelity ) predstavlja nastavak komercijalnog WLAN-a, samo sa znatno unapređenim tehničkim detaljima. To se prvenstveno odnosi na veći protok podataka, bolju sigurnost prenosa i pokrivenost.
Wi-Fi revolucija je bila najavljivana u više navrata ali je uvek posustajala zbog tema kao što su bezbednost i cena, međutim mobilni telefoni su proširili samo razumevanje bežične komunikacije uvećavši apetite korisnika koji su doveli do sve veće proizvodnje Wi-Fi proizvoda do tačke potpune komercijalizacije.
Arhitektura bežične mreže i oprema
Spajanje korisnika u mrežu realizuje se pomoću pristupne tačke (AP – Acess Point) i klijentskih uređaja koji na računar mogu biti spojeni preko jednog od sledećih interfejsa: PCI, USB ili PCMCIA.
Ukoliko postoji potreba da mreža pokriva veći prostor nego što to mogu gore navedeni uređaji svojim fabričkim antenama (100-400m u zavisnosti od prostora i prepreka) rešenje se traži u postavljanju jačih antena koje se uglavnom montiraju spolja, na krov. Na taj način vaša mreža može da bude funkcionalna i par kilometara od AP-a. Antena koja se koristi na strani AP-a je omni-direkciona sto znači da pokriva prostor 360º oko sebe u horizontalnoj ravni. Na strani klijenta postavljaju se direkcione antene kojih ima raznih tipova i pojačanja (helix, parabolic, biquad, panel i druge, a mnogi se oslanjaju i na ručno pravljene antene od kojih je najpoznatija cantenna).
Kartice koje se koriste imaju istu ulogu, koriste iste protokole i isto se ponašaju kao i kartice koje koristimo za standardnu mrežu stim što za prenos podataka koriste radio talase u vazduhu a ne strujne impusle kroz kablove.
Access Point je uređaj koji služi za međusobno povezivanje klijenata i predstavlja centralni deo jedne mreže. Takođe, može da se koristi i za spajanje wireless klijenata sa LAN-om ili sa izlazom na Internet. Svaki access point ima integrisan konektor za antenu kao i makar jedan konektor za LAN. Može raditi u nekoliko modova (čije prisustvo varira u zavisnosti od uređaja i proizvođača): client mod (pomoću njega se spajate na mrežu isto kao i pomoću obične kartice), bridge mod (koristi se za spajanje dve mreže ili više mreža u jednu celinu), repeater mod (repeater – ponavljač, koristi se ako je potrebno dodatno povećati domet mreže, u ovom modu uređaj ponavlja sve ono što “čuje”).
Kao i kod klasičnih mreža postoje dve vrste umrežavanja:
• Peer To Peer (“Ad-hoc” kako se to zove u bežičnim mrežama) - u ovakvoj mreži svi klijenti mogu da komuniciraju direktno jedan sa drugim
• Infrastrukturni mod je tip bežične mreže u kojoj klijenti komuniciraju jedan sa drugim preko AP-a (pristupne tačke) međusobno ili sa klijentom koji se nalazi na žičanom delu mreže.
Kako funkcioniše Wi-Fi ?
Pomeranje podatka koristeći radio frekvence nije ništa novo niti nepoznato, šta više Morzeova azbuka je veoma slična sa današnjom WiFi tehnologijom, to je činjenica prva i jedina binarna bežična tranzmisija koju je ljudski rod proteklih 20 godina unapređivao za reprodukciju ljudskog glasa u analogni format.
Telefon je revolucionarno maskirao mogućnost tranzmisije podataka, međutim ovo nije ostavljeno kao krajnja tačka s obzirom da su vojske iz celog sveta nastavile sa izgradnjom podataka kroz RF tranzmitere.
Wi-Fi današnjice je daleki rođak Morzeovog signala, iako umesto male širine opsega slanja tačke i povlake nekada poslatih hiljadu bitova podataka svakog sekunda, danas merimo u kilobitovima po sekundi a sa novijim tehologijama pa i u megabitovima.
Wi-Fi kao standard koristi ISM ( Idustrial- Scientific-Medical ) frekvencijski opseg i to od 2.4 GHz do 2.4853 GHz (IEEE 802.11 b/g ) i opseg od 5.15GHz do 5.35GHz za IEEE 802.11a. Ovaj opseg je većinom neiskorišćen od strane Evropske vojske i drugih RF korisnika kao što su mobilne komunikacije. Ova frekvenca se dalje deli u kanale iz kojih bežični uređaj može da koristi transmitovane podatake kako bi izbegao interferencije između frekvencija sa drugim uređajima pa čak i da “skače“ između srednjih tokova podataka.
Time dobijamo metod za pomeranje podataka preko RF-a ali svaki uređaj mora da bude povezan i omogućen da radi sa Wi-Fi. Ovo je de fakto kao da dajemo svakom uređaju naše mreže jedan udaljeni radio (s razlikom da oni rade na mnogo većim frekvencama). Preko ovoga radio linka, binarni tok podataka prenosi podatke na primer do veb strane i nazad do uređaja koji je poslao zahtev. Prenosivi računar na primer bi imao jednu Wi-Fi pristupnu karticu ili dongle (uređaj koji može i da transmituje i da prima), kako bi se povezao sa drugim prenosivim računarom i uspostavio point-to-point konekciju. Ipak više je verovatno da će se prenosivi računar ili neki drugi klijent povezati na određeni ruter ili pristupnu tačku kako bi se pridružio mnogo većoj bežičnoj mreži.
Performanse bilo kakvog bežičnog linka je limitirano od strane istih faktora kao što je radio ili TV signal, vremenski uslovi, razdaljina, napajanje, zidovi ili objekti. Još jedan primer je ukoliko koristite unutrašnji vazdušni signal, vaš TV signal je slabiji i to se izražava lošijim kvalitetom slike. Sa Wi-Fi mrežom ukoliko je signal prejak ili je njegov kvalitet lošiji, efektivni protok podataka se smanjuje kako bi se više paketa ponovo poslalo da isprave grešku, tako da je važno imati na umu da maksimalna moguća brzina Wi-Fi uređaja može ujedno da bude i minimalna stabilna brzina.
Wi-Fi Varijante ( Wi-Fi standardi )
Prihvaćeni Wi-Fi standardi su postavljeni od strane IEEE ( Institute of Eletrical and Electronics Engineers ).Prvi od standarda koji se pojavio na tržištu bio je 802.11b, a pratile su ga pojave standarda 802.11a i 802.11g. Tada sporiji u smislu širine opsega, ali i najjeftiniji za produkciju opreme, sa brzinama do 11mbit-a ovo je i danas naj korišćeniji standard na tržištu.
Standard 802.11b je u datom trnutku bio najpovoljniji jer cena opreme i samog pristupa bila najjeftinija. Međutim, mali frekvencijski opseg omogućava protoke do 11 Mb/s, što je za obične korisnike, koji poseduju obične dial-up pristupe internetu sa maksimalnim protocima do 40 kb/s, sasvim dovoljno i samim tim je ovo ujedno i najkorišćeniji standard.
Sledeći standard koji se pojavio je bio 802.11a. Njegove mogućnosti su bile znatno veće u odnosu na prethodni. S obzirom da ima širinu opsega od 5MHz može da ponudi protoke od 54Mb/s, što je skoro 5X više nego što nudi 802.11b. Ovaj standard je do nedavno predstavljao srž svih korporativnih ustanova uzimajući u obzir da je oprema za njega znatno skuplja ali sa mnogo više mogućnosti.
Najnovija pojava je 802.11g koji je smanjen na 2.4 GHz opseg. Međutim, njegova prednost je to što može da dostigne svog prethodnika do 54Mbit-a, a ujedno i donosti beneficiju svojom povoljnijom cenom. Preporučuje se da ukoliko neko tek kupuje mežnu opremu, 802.11g je trenutno najbolji izbor jer je kompatibilan sa svojom prethodnikom 802.11b iako će konekcija raditi na tehnologiji sporijie brzine.
Tržište bežičnih komunikacija u poslednje vreme doživljava veliki uspeh. Wi-Fi ( Wireless Fidelity ) predstavlja nastavak komercijalnog WLAN-a, samo sa znatno unapređenim tehničkim detaljima. To se prvenstveno odnosi na veći protok podataka, bolju sigurnost prenosa i pokrivenost.
Wi-Fi revolucija je bila najavljivana u više navrata ali je uvek posustajala zbog tema kao što su bezbednost i cena, međutim mobilni telefoni su proširili samo razumevanje bežične komunikacije uvećavši apetite korisnika koji su doveli do sve veće proizvodnje Wi-Fi proizvoda do tačke potpune komercijalizacije.
Arhitektura bežične mreže i oprema
Spajanje korisnika u mrežu realizuje se pomoću pristupne tačke (AP – Acess Point) i klijentskih uređaja koji na računar mogu biti spojeni preko jednog od sledećih interfejsa: PCI, USB ili PCMCIA.
Ukoliko postoji potreba da mreža pokriva veći prostor nego što to mogu gore navedeni uređaji svojim fabričkim antenama (100-400m u zavisnosti od prostora i prepreka) rešenje se traži u postavljanju jačih antena koje se uglavnom montiraju spolja, na krov. Na taj način vaša mreža može da bude funkcionalna i par kilometara od AP-a. Antena koja se koristi na strani AP-a je omni-direkciona sto znači da pokriva prostor 360º oko sebe u horizontalnoj ravni. Na strani klijenta postavljaju se direkcione antene kojih ima raznih tipova i pojačanja (helix, parabolic, biquad, panel i druge, a mnogi se oslanjaju i na ručno pravljene antene od kojih je najpoznatija cantenna).
Kartice koje se koriste imaju istu ulogu, koriste iste protokole i isto se ponašaju kao i kartice koje koristimo za standardnu mrežu stim što za prenos podataka koriste radio talase u vazduhu a ne strujne impusle kroz kablove.
Access Point je uređaj koji služi za međusobno povezivanje klijenata i predstavlja centralni deo jedne mreže. Takođe, može da se koristi i za spajanje wireless klijenata sa LAN-om ili sa izlazom na Internet. Svaki access point ima integrisan konektor za antenu kao i makar jedan konektor za LAN. Može raditi u nekoliko modova (čije prisustvo varira u zavisnosti od uređaja i proizvođača): client mod (pomoću njega se spajate na mrežu isto kao i pomoću obične kartice), bridge mod (koristi se za spajanje dve mreže ili više mreža u jednu celinu), repeater mod (repeater – ponavljač, koristi se ako je potrebno dodatno povećati domet mreže, u ovom modu uređaj ponavlja sve ono što “čuje”).
Kao i kod klasičnih mreža postoje dve vrste umrežavanja:
• Peer To Peer (“Ad-hoc” kako se to zove u bežičnim mrežama) - u ovakvoj mreži svi klijenti mogu da komuniciraju direktno jedan sa drugim
• Infrastrukturni mod je tip bežične mreže u kojoj klijenti komuniciraju jedan sa drugim preko AP-a (pristupne tačke) međusobno ili sa klijentom koji se nalazi na žičanom delu mreže.
Kako funkcioniše Wi-Fi ?
Pomeranje podatka koristeći radio frekvence nije ništa novo niti nepoznato, šta više Morzeova azbuka je veoma slična sa današnjom WiFi tehnologijom, to je činjenica prva i jedina binarna bežična tranzmisija koju je ljudski rod proteklih 20 godina unapređivao za reprodukciju ljudskog glasa u analogni format.
Telefon je revolucionarno maskirao mogućnost tranzmisije podataka, međutim ovo nije ostavljeno kao krajnja tačka s obzirom da su vojske iz celog sveta nastavile sa izgradnjom podataka kroz RF tranzmitere.
Wi-Fi današnjice je daleki rođak Morzeovog signala, iako umesto male širine opsega slanja tačke i povlake nekada poslatih hiljadu bitova podataka svakog sekunda, danas merimo u kilobitovima po sekundi a sa novijim tehologijama pa i u megabitovima.
Wi-Fi kao standard koristi ISM ( Idustrial- Scientific-Medical ) frekvencijski opseg i to od 2.4 GHz do 2.4853 GHz (IEEE 802.11 b/g ) i opseg od 5.15GHz do 5.35GHz za IEEE 802.11a. Ovaj opseg je većinom neiskorišćen od strane Evropske vojske i drugih RF korisnika kao što su mobilne komunikacije. Ova frekvenca se dalje deli u kanale iz kojih bežični uređaj može da koristi transmitovane podatake kako bi izbegao interferencije između frekvencija sa drugim uređajima pa čak i da “skače“ između srednjih tokova podataka.
Time dobijamo metod za pomeranje podataka preko RF-a ali svaki uređaj mora da bude povezan i omogućen da radi sa Wi-Fi. Ovo je de fakto kao da dajemo svakom uređaju naše mreže jedan udaljeni radio (s razlikom da oni rade na mnogo većim frekvencama). Preko ovoga radio linka, binarni tok podataka prenosi podatke na primer do veb strane i nazad do uređaja koji je poslao zahtev. Prenosivi računar na primer bi imao jednu Wi-Fi pristupnu karticu ili dongle (uređaj koji može i da transmituje i da prima), kako bi se povezao sa drugim prenosivim računarom i uspostavio point-to-point konekciju. Ipak više je verovatno da će se prenosivi računar ili neki drugi klijent povezati na određeni ruter ili pristupnu tačku kako bi se pridružio mnogo većoj bežičnoj mreži.
Performanse bilo kakvog bežičnog linka je limitirano od strane istih faktora kao što je radio ili TV signal, vremenski uslovi, razdaljina, napajanje, zidovi ili objekti. Još jedan primer je ukoliko koristite unutrašnji vazdušni signal, vaš TV signal je slabiji i to se izražava lošijim kvalitetom slike. Sa Wi-Fi mrežom ukoliko je signal prejak ili je njegov kvalitet lošiji, efektivni protok podataka se smanjuje kako bi se više paketa ponovo poslalo da isprave grešku, tako da je važno imati na umu da maksimalna moguća brzina Wi-Fi uređaja može ujedno da bude i minimalna stabilna brzina.
Wi-Fi Varijante ( Wi-Fi standardi )
Prihvaćeni Wi-Fi standardi su postavljeni od strane IEEE ( Institute of Eletrical and Electronics Engineers ).Prvi od standarda koji se pojavio na tržištu bio je 802.11b, a pratile su ga pojave standarda 802.11a i 802.11g. Tada sporiji u smislu širine opsega, ali i najjeftiniji za produkciju opreme, sa brzinama do 11mbit-a ovo je i danas naj korišćeniji standard na tržištu.
Standard 802.11b je u datom trnutku bio najpovoljniji jer cena opreme i samog pristupa bila najjeftinija. Međutim, mali frekvencijski opseg omogućava protoke do 11 Mb/s, što je za obične korisnike, koji poseduju obične dial-up pristupe internetu sa maksimalnim protocima do 40 kb/s, sasvim dovoljno i samim tim je ovo ujedno i najkorišćeniji standard.
Sledeći standard koji se pojavio je bio 802.11a. Njegove mogućnosti su bile znatno veće u odnosu na prethodni. S obzirom da ima širinu opsega od 5MHz može da ponudi protoke od 54Mb/s, što je skoro 5X više nego što nudi 802.11b. Ovaj standard je do nedavno predstavljao srž svih korporativnih ustanova uzimajući u obzir da je oprema za njega znatno skuplja ali sa mnogo više mogućnosti.
Najnovija pojava je 802.11g koji je smanjen na 2.4 GHz opseg. Međutim, njegova prednost je to što može da dostigne svog prethodnika do 54Mbit-a, a ujedno i donosti beneficiju svojom povoljnijom cenom. Preporučuje se da ukoliko neko tek kupuje mežnu opremu, 802.11g je trenutno najbolji izbor jer je kompatibilan sa svojom prethodnikom 802.11b iako će konekcija raditi na tehnologiji sporijie brzine.