15-06-2010, 03:04 PM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz informatike.
Меморија служи за смештање различитих података и информација које неки процесор обради, како би ти подаци били касније доступни кориснику или самом процесору ради даље обраде. Меморија представља врло битну компоненту за сваки процесор, чип или неки други електронски уређај. Код рачунара меморија има веома важну улогу. Сваки од уређаја на рачунару комуницира са меморијом, која за узврат омогућава рад тих уређаја. Подаци који се обрађују смештају се у меморију привремено или за стално. У зависности од података који се смештају у меморију, код рачунара постоји више типова меморије: меморија Хард диска, РАМ меморија, кеш меморија, као и меморије разних других компоненти рачунара, као на пример меморија графичке или звучне картице, ЦДРОМ-а и сл. Тако на пример меморија Хард диска служи за смештање разних података који су на расплолагању кориснику, док, рецимо РАМ или кеш меморија служи за смештање података који су неопходни процесору.
У саставу ЦПУ поред процесора улази и оперативна меморија. То је компонента електронског рачунара, која служи за меморисање података инструкција од којих се састоји програм.
Пре тога ћемо несто уопштено рећи о особинама,улози и врстама меморија.
Меморија је намењена зарихватање,чување и предају података и програма. Процес уношења података у меморију назива се уписивање ,а процес захватања података из меморије назива се очитавање(читање). Уписивање и читање унформација називају се приступ меморији и представљају основне операције у меморијском подсистему рачунарског система.
У сврху памћења информација користе се различити физички принципи. Елемент физичке средине који служи за памћење елементарне информације назива се меморијски елемент. Меморијски елементи се удружују у меморијску ћелију(локацију), која је намењена за чување бинарне речи (често названо машинска реч). Уписани податак у дату челију назива се меморијски модул (блок). У датом временском тренутку приступ је могућ само једној меморијској ћелији.
РАМ МЕМОРИЈА
РАМ меморија представља једну од основних компоненти сваког рачунарског система.Наиме, иако се процесор представља као централна, најбитнија компонента мора се имати у виду да
процесор без РАМ-а не представља ништа, јер је у свим процесима које обавља директно везан за њега. Сви валидни подаци и инструкције везане за одређени таск односно процес су смештени у РАМ-у.
Својим карактеристикама, брзином манипулисања односно достављања тражених података РАМ условљава брзину обраде процеса. Управо из тог разлога је предмет перманентног усавршавања и побољшавања општих карактеристика, како брзине (која је за ред величине мања од брзине обраде података у процесору) тако и степена инегрисаности, односно саме величине меморијских чипова.
Конструкција високоинтегрисаних меморијских чипова данас је углавном заснована на концепту динамичког РАМ-а (ДРАМ), код кога се подаци смештају пуњењем кондензатора (несталне природе, пошто се губе престанком напајања) а структура је матричног типа. Како је ДРАМ предмет нашег интересовања, само ћемо поменути остале концепте као што су статички РАМ (СРАМ), РОМ, ЕПРОМ, ЕЕПРОМ, СГРАМ или Фласх Меморије. Предности ДРАМ концепта нису карактеристике већ цена, која је драстично нижа у односу на, рецимо, СРАМ и њена величина.
ИИ УПРАВЉАЊЕ МЕМОРИЈОМ
Програми су у принципу записани на хард диску, или некој друго форми неизбрисиве меморије, у бинарном, односно еxецутабле (ЕXЕ) облику. Програм се са диска уписује у меморију како би постао процес који се може изводити и током уписа се генерише његова физичка адреса у меморији, пошто су програми у запису на диску адресирани логички, а ММУ (Меморy менагмент унит) барата искључиво физичким адресама. Пре овога морамо напоменути да се меморија у старту дели на два дела; заштићени део у коме се налази сам оперативни систем и недоступан је за манипулацију, а остатак меморије по упису ОС-а је слободан за коришћење при чему није стриктно одређено место почетне адресе. Постоји више фаза у генерисању адресе које контролишу различити регистри процесора и у сваком од тих корака, до
коначног облика физичке адресе која се генерише тек при самом пуњењу меморије, се различито представљају, као и више начина пуњења (адресирања) меморија, од којих можемо издвојити динамички,
као један од бољих начина искоришћења меморијског простора. Код оваквог вида учитавања програма у РАМ се уписује само главни програм, док се потпрограми или рутине налазе на диску све до момента позивања, при чему се позива програм за динамичко пуњење и повезивање (релоцатабле линкаге едитор) који уписује потпрограм и додељује му почетну адресу, након чега се приступа његовомизвршењу.
И поред примене оваквих начина рационализације коришћења расположивих ресурса, ипак се јавља проблем у управљању меморијом пошто је њен капацитет коначан, а сви процеси који се извршавају морају бити цели уписани у РАМ, чиме је уједно одређена максимална величина програма што представља
Меморија служи за смештање различитих података и информација које неки процесор обради, како би ти подаци били касније доступни кориснику или самом процесору ради даље обраде. Меморија представља врло битну компоненту за сваки процесор, чип или неки други електронски уређај. Код рачунара меморија има веома важну улогу. Сваки од уређаја на рачунару комуницира са меморијом, која за узврат омогућава рад тих уређаја. Подаци који се обрађују смештају се у меморију привремено или за стално. У зависности од података који се смештају у меморију, код рачунара постоји више типова меморије: меморија Хард диска, РАМ меморија, кеш меморија, као и меморије разних других компоненти рачунара, као на пример меморија графичке или звучне картице, ЦДРОМ-а и сл. Тако на пример меморија Хард диска служи за смештање разних података који су на расплолагању кориснику, док, рецимо РАМ или кеш меморија служи за смештање података који су неопходни процесору.
У саставу ЦПУ поред процесора улази и оперативна меморија. То је компонента електронског рачунара, која служи за меморисање података инструкција од којих се састоји програм.
Пре тога ћемо несто уопштено рећи о особинама,улози и врстама меморија.
Меморија је намењена зарихватање,чување и предају података и програма. Процес уношења података у меморију назива се уписивање ,а процес захватања података из меморије назива се очитавање(читање). Уписивање и читање унформација називају се приступ меморији и представљају основне операције у меморијском подсистему рачунарског система.
У сврху памћења информација користе се различити физички принципи. Елемент физичке средине који служи за памћење елементарне информације назива се меморијски елемент. Меморијски елементи се удружују у меморијску ћелију(локацију), која је намењена за чување бинарне речи (често названо машинска реч). Уписани податак у дату челију назива се меморијски модул (блок). У датом временском тренутку приступ је могућ само једној меморијској ћелији.
РАМ МЕМОРИЈА
РАМ меморија представља једну од основних компоненти сваког рачунарског система.Наиме, иако се процесор представља као централна, најбитнија компонента мора се имати у виду да
процесор без РАМ-а не представља ништа, јер је у свим процесима које обавља директно везан за њега. Сви валидни подаци и инструкције везане за одређени таск односно процес су смештени у РАМ-у.
Својим карактеристикама, брзином манипулисања односно достављања тражених података РАМ условљава брзину обраде процеса. Управо из тог разлога је предмет перманентног усавршавања и побољшавања општих карактеристика, како брзине (која је за ред величине мања од брзине обраде података у процесору) тако и степена инегрисаности, односно саме величине меморијских чипова.
Конструкција високоинтегрисаних меморијских чипова данас је углавном заснована на концепту динамичког РАМ-а (ДРАМ), код кога се подаци смештају пуњењем кондензатора (несталне природе, пошто се губе престанком напајања) а структура је матричног типа. Како је ДРАМ предмет нашег интересовања, само ћемо поменути остале концепте као што су статички РАМ (СРАМ), РОМ, ЕПРОМ, ЕЕПРОМ, СГРАМ или Фласх Меморије. Предности ДРАМ концепта нису карактеристике већ цена, која је драстично нижа у односу на, рецимо, СРАМ и њена величина.
ИИ УПРАВЉАЊЕ МЕМОРИЈОМ
Програми су у принципу записани на хард диску, или некој друго форми неизбрисиве меморије, у бинарном, односно еxецутабле (ЕXЕ) облику. Програм се са диска уписује у меморију како би постао процес који се може изводити и током уписа се генерише његова физичка адреса у меморији, пошто су програми у запису на диску адресирани логички, а ММУ (Меморy менагмент унит) барата искључиво физичким адресама. Пре овога морамо напоменути да се меморија у старту дели на два дела; заштићени део у коме се налази сам оперативни систем и недоступан је за манипулацију, а остатак меморије по упису ОС-а је слободан за коришћење при чему није стриктно одређено место почетне адресе. Постоји више фаза у генерисању адресе које контролишу различити регистри процесора и у сваком од тих корака, до
коначног облика физичке адресе која се генерише тек при самом пуњењу меморије, се различито представљају, као и више начина пуњења (адресирања) меморија, од којих можемо издвојити динамички,
као један од бољих начина искоришћења меморијског простора. Код оваквог вида учитавања програма у РАМ се уписује само главни програм, док се потпрограми или рутине налазе на диску све до момента позивања, при чему се позива програм за динамичко пуњење и повезивање (релоцатабле линкаге едитор) који уписује потпрограм и додељује му почетну адресу, након чега се приступа његовомизвршењу.
И поред примене оваквих начина рационализације коришћења расположивих ресурса, ипак се јавља проблем у управљању меморијом пошто је њен капацитет коначан, а сви процеси који се извршавају морају бити цели уписани у РАМ, чиме је уједно одређена максимална величина програма што представља