12-06-2010, 01:48 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
UGOVOR O KUPOPRODAJI
Zakon o obligacionim odnosima (čl.454.) ugovor o kupoprodaji naziva prodajom. To je u stvari skraćeni način izražavanja, jer nema prodaje bez kupovine, što znači da prodaja pretpostavlja kupovinu, pa otuda, može se upotrebiti samo termin "prodaja".
Ugovor o kupoprodaji je ugovor kojim se jedan ugovornik (prodavac) obavezuje da stvar koju prodaje preda drugom ugovorniku (kupcu) tako da ovaj stekne pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje prodavcu da plati cenu. Prodavac nekog prava obavezuje se da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva držanje stvari, da mu i preda stvar. Pojam kupoprodaje ukazuje na njegovo osnovno svojstvo da se pomoću njega, u stvari, vrši razmena stvari za novac. Prodavac se obavezuje da preda stvar kupcu ali tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odnosno pravo svojine, a kupac se obaveyuje da mu za to plati cenu izraženu u novcu i da stvar preuzme. Uvek je reč o isplati sume novca, kao sveopšteg ekvivalenta, za pravo koje se ovim ugovorom stiče.
Ovako određen pojam kupoprodaje odgovara stanovištu Zakona o obligacionim odnosima prema kome se jedinstvenim normama regulišu obligacioni odnosi bez obzira na različite pravne statuse učesnika tih odnosa.
Pored toga što je u pitanju jedan klasičan i najčešće praktikovan ugovor, određivanje njegovog pojma nije u teoriji proteklo bez teškoća, pa i upadljivih razlika. Iako je, prema tradicionalnom konceptu, prenos svojine je jedna od osnovnih pravnih osobina ovog ugovora, ona ne nalazi uvek mesta u definiciji ugovora o kupoprodaji. Kada se imaju u vidu uporedna zakonodavna rešenja, onda se može reći da prema jednoj tezi pravo svojine u načelu, prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora (tzv. transaltivno dejstvo kupoprodaje), pa, prema tome, nije ni potrebno u samoj definiciji kupoprodaje istaći obaveyu prodavca da prenese pravo svojine na kupca. Prenos te obaveze neminovno proizilazi iz samog fakta zaključenja ugovora, on se ipso iure ostvaruje. Onog momenta kad je ugovor o kupoprodaji punovažno zaključen, u principu, preneseno je i pravo svojine na prodatoj stvari, tako da prodavčeva obaveza da izvrši prenos svojine, u stvari "umire u trenutku rođenja". Prema ovoj tezi, dakle, definicija kupoprodaje treba samo da izrazi obavezu prodavca na isporuku odnosno predaju stvari i njuegovu odgovornost za pravne i fizičke nedostatke, a ne i obavezu prenosa svojine, pošto se ova realizuje samim faktom zaključenja. Razume se, definicija kupoprodaje treba, s druge strane, da izrayi i obavezu kupca na isplatu određene cene. Naproti, prema drugoj tezi, koju naročito slede izvesne kodifikacije građanskog prava iz prošlog veka, prenos svojine je centralna tačka u formuli kojom se određuje pojam kupoprodaje. To je zbog toga, što ugovor, prema ovoj tezi predstavlja samo izvor prava i obaveza, a ne i akt koji je "sam po sebi" dovoljan da prenese pravo svojine. Da bi se prenos svojine izvršio potrebno je da na osnovu ugovora (iustus titulus) usledi i jedan materijalni akt predaje stvari (modus acquirendi), za koji se , u stvari, vezuje prenos prava svojine. Otuda, definicija kupoprodaje treba u prvom planu da izrazi i druge njegove obaveze, kao i obaveze kupca, s druge strane...
UGOVOR O KUPOPRODAJI
Zakon o obligacionim odnosima (čl.454.) ugovor o kupoprodaji naziva prodajom. To je u stvari skraćeni način izražavanja, jer nema prodaje bez kupovine, što znači da prodaja pretpostavlja kupovinu, pa otuda, može se upotrebiti samo termin "prodaja".
Ugovor o kupoprodaji je ugovor kojim se jedan ugovornik (prodavac) obavezuje da stvar koju prodaje preda drugom ugovorniku (kupcu) tako da ovaj stekne pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje prodavcu da plati cenu. Prodavac nekog prava obavezuje se da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva držanje stvari, da mu i preda stvar. Pojam kupoprodaje ukazuje na njegovo osnovno svojstvo da se pomoću njega, u stvari, vrši razmena stvari za novac. Prodavac se obavezuje da preda stvar kupcu ali tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odnosno pravo svojine, a kupac se obaveyuje da mu za to plati cenu izraženu u novcu i da stvar preuzme. Uvek je reč o isplati sume novca, kao sveopšteg ekvivalenta, za pravo koje se ovim ugovorom stiče.
Ovako određen pojam kupoprodaje odgovara stanovištu Zakona o obligacionim odnosima prema kome se jedinstvenim normama regulišu obligacioni odnosi bez obzira na različite pravne statuse učesnika tih odnosa.
Pored toga što je u pitanju jedan klasičan i najčešće praktikovan ugovor, određivanje njegovog pojma nije u teoriji proteklo bez teškoća, pa i upadljivih razlika. Iako je, prema tradicionalnom konceptu, prenos svojine je jedna od osnovnih pravnih osobina ovog ugovora, ona ne nalazi uvek mesta u definiciji ugovora o kupoprodaji. Kada se imaju u vidu uporedna zakonodavna rešenja, onda se može reći da prema jednoj tezi pravo svojine u načelu, prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora (tzv. transaltivno dejstvo kupoprodaje), pa, prema tome, nije ni potrebno u samoj definiciji kupoprodaje istaći obaveyu prodavca da prenese pravo svojine na kupca. Prenos te obaveze neminovno proizilazi iz samog fakta zaključenja ugovora, on se ipso iure ostvaruje. Onog momenta kad je ugovor o kupoprodaji punovažno zaključen, u principu, preneseno je i pravo svojine na prodatoj stvari, tako da prodavčeva obaveza da izvrši prenos svojine, u stvari "umire u trenutku rođenja". Prema ovoj tezi, dakle, definicija kupoprodaje treba samo da izrazi obavezu prodavca na isporuku odnosno predaju stvari i njuegovu odgovornost za pravne i fizičke nedostatke, a ne i obavezu prenosa svojine, pošto se ova realizuje samim faktom zaključenja. Razume se, definicija kupoprodaje treba, s druge strane, da izrayi i obavezu kupca na isplatu određene cene. Naproti, prema drugoj tezi, koju naročito slede izvesne kodifikacije građanskog prava iz prošlog veka, prenos svojine je centralna tačka u formuli kojom se određuje pojam kupoprodaje. To je zbog toga, što ugovor, prema ovoj tezi predstavlja samo izvor prava i obaveza, a ne i akt koji je "sam po sebi" dovoljan da prenese pravo svojine. Da bi se prenos svojine izvršio potrebno je da na osnovu ugovora (iustus titulus) usledi i jedan materijalni akt predaje stvari (modus acquirendi), za koji se , u stvari, vezuje prenos prava svojine. Otuda, definicija kupoprodaje treba u prvom planu da izrazi i druge njegove obaveze, kao i obaveze kupca, s druge strane...