12-06-2010, 12:22 PM
Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz književnosti.
Virdžinija Vulf, književnica koja je zauvek promenila pojam žene u književnosti, angažovane žene, koja je svojom ličnošću stvorila ikonu intelektualke, ostala je zabeležena u feminističkoj književnosti svojim esejima:
- Sopstvena soba,
- Tri gvineje,
- romanima Putovanje napolje,
- Orlando (imaginarna biografija posvećena Viti Sekvil Vest),
- Talasi i
- Gospođa Dalovej (romani toka svesti).
Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Virdžinija Vulf je u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna.
Tu ikonu 20. veka karakterisala je samostalnost, drugačiji pristup pisanju, neophodan iz feminističke perspektive, koji je sadržao i duševne rane, praćene čestim depresijama i krizama identiteta.
Iako je bila udata za Lionarda Vulfa, bila je biseksualka (o čemu svedoči roman Orlando, pisan delom u muškom, delom u ženskom rodu), ostajući i u svojim književnim delima verna svom androgenom identitetu.
Isticanje njene biografije se nameće kao nužno da bi se razumeo njen celokupan identitet. Okončala je svoj život bacivši se u reku Auze, ali je pre toga napunila džepove kamenjem da bi izbegla sudbinu Ofelije koja skače u vodu i poludela pluta pevajući.
U nastavku rada govoriće se o mestu za čitanje koje je prikazano u romanu Virdžinije Vulf, Sopstvena soba.
1 Mesto za čitanje
Žene i književnost - kakav nerešiv problem. Ako zađemo u neku biblioteku, bilo virtuelnu ili uobičajenu, prašnjavu, punu polica, i krenemo u potragu za knjigama, od rukopisa pa do CD a, čiji su predmet pisanja žene, utrošićemo onoliko vremena koliko je biljci aloje potrebno da dva puta procveta. Dakle, sto godina. Ali, to nisu dela koja su stvarale žene, već muškarci. Ako bismo krenuli obrnutim putem, onda bi nam se taj put činio besmislenim. Virdžinija Vulf je izabrala onaj drugi, trnovitiji.
Virdžinija Vulf nas vodi kroz nekoliko poglavlja koja imaju funkciju virtuelnih soba i predočava nam realnost.
Sopstvena soba kako glasi naziv romana Virdžinije Vulf je ustvari odnosno predstavlja to mesto za čitanje.
Međutim, ovde je reč o njenom potpuno drugačijem kontekstu. Ono je prvenstveno u vezi sa ženama i književnošću.
To znači da žene da bi mogle da pišu i da se bave književnošću što podrazumeva i čitanje, moraju da poseduju novac ali i nešto što je mnogo važnije od novca tj. sobu za to.
U opisu sopstvene sobe odnosno mesta za čitanje, autorka dela je prilično opširna i detaljna. Tačnije, mesta za čitanje se pominu odnosno ima ih više.
Prvo, takvo mesto za čitanje jste univerzitetska biblioteka. Univerzitetska biblioteka je idealno mesto za čitanje. Specifičnost ovog mesta sadržano je pre svega u velikom broju knjiga koje se nalaze u njemu ali i zbog njegove istorijske dimenzije i istorijskog značaja. Važnost istorijske dimenzije ogleda se u tome što su u njegovom stvaranju učešće imale i žene.
Nadalje, u knjizi se dolazi do potpuno drugačijeg opisa sobe ili ti meste za čitanje. U romanu, ono je opisano na sledeći način: “Moram da vas zamolim da zamislite jednu sobu, jednu od hiljade soba, s prozorom koji gleda preko šešira, kamiona i automobila na druge prozore i na stolu, u dnu sobe, prazan list hartije na kome je krupnim slovima napisano žene i književnost i ništa više.„
Prva soba i prvo mesto za čitanje nosi poruku da žena treba da se školuje i da je ključ njenog bavljenja književnošću obrazovanje. Književnica u to vreme sanja o ženskim zajednicama i ženskim koledžima o kojima u to vreme žene zaista mogle samo da sanjaju u baštama gde nema čuvara. Ovom sekvencom Virdžinija Vulf zatvara krug univerziteta odnosno prvog mesta za čitanje i svetla se gase.
Za opis ovog drugog mesta za čitanje u romanu autorki je bila potrebna poseta Britanskom muzeju. Druga soba ili mesto za čitanje je Britanski nacionalni muzej. Zašto mudri muškarci nikada ne govore o tome šta misle o ženama kada je očigledno da mudri muškarci ne govore ni o čemu drugom? Pol i njegova priroda mogu, naravno, da privuku doktore i biologe, ali ono što je neobično je to da taj pol, tj. žena, jako privlači autore ljupkih eseja i lakih romana. Sve sami muškarci sa kvalifikacijama, ili bez kvalifikacije, pišu o ženama (samo što nisu žena).
Razlog za posetu Britanskom muzeju proizilazi iz činjenice da je tako nešto neophodno jer ono podrazumeva način da se dođe do istinitijeg opisa mesta za čitanje.
Britanski muzej, možemo slobodno reći u množini, muzeji, predstavljaju drugo mesto za čitanje. Logično, postavlja se pitanje zašto muzej? Razloga ima više.
Muzej je mesto koje označava u prvom redu, mnoga slavna imena iz oblasti književnosti. Ono je takvo da omogućava da osoba provede sate i sate čitajući. Nalovi knjiga jesu materijal za razmišljanje. S druge strane, čitanje naslova knjiga daje sliku o tadašnjim učiteljima, naučnicima, sveštenicima, dakle svima onima koji su ih pisali.
Na ovom mestu se uočava jedna frapantna stvar a to je da postoji velika razlika i nejednakost između broja knjiga koje su napisale žene i broja knjiga koje su napisali muškarci kao i da su muškarci generalno više pisali o ženama u svojim delima nego što su to činile žene. Ovde se uočava i sledeće a to da je gnev bio motiv takvog pisanje o ženama od strane muškaraca.
Sve te knjige pisane su pod crvenim svetlom emocija koje je uzrokovala mizoginija. Mizoginija je mržnja prema ženama. U širem smislu reči, bezrazložna mržnja i/ili strah koji su najčešće praćeni neprijateljstvom i gađenjem. Mizoginija se javlja u institucionalnim i svakodnevnim praksama, u javnim diskursima, i u privatnim i intimnim odnosima. Ona je često ritualizovana i idologizovana i prati je hijerarhija i eksploatacija žena.
Mizoginija nije racionalna, već je to afektivno-emotivni odnos prema ženi, koji počiva na ambivalentnom odnosu između mržnje i ljubavi. Polna jednakost u institucionalnoj sferi ne umanjuje mizoginiju u vaninstitucionalnoj sferi i svakodnevnom životu. Prvi talas feminizma, kojem pripada Virdžinija Vulf, suočavao se sa mizoginijom i patrijarhatom u institucionalnoj
Virdžinija Vulf, književnica koja je zauvek promenila pojam žene u književnosti, angažovane žene, koja je svojom ličnošću stvorila ikonu intelektualke, ostala je zabeležena u feminističkoj književnosti svojim esejima:
- Sopstvena soba,
- Tri gvineje,
- romanima Putovanje napolje,
- Orlando (imaginarna biografija posvećena Viti Sekvil Vest),
- Talasi i
- Gospođa Dalovej (romani toka svesti).
Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Virdžinija Vulf je u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna.
Tu ikonu 20. veka karakterisala je samostalnost, drugačiji pristup pisanju, neophodan iz feminističke perspektive, koji je sadržao i duševne rane, praćene čestim depresijama i krizama identiteta.
Iako je bila udata za Lionarda Vulfa, bila je biseksualka (o čemu svedoči roman Orlando, pisan delom u muškom, delom u ženskom rodu), ostajući i u svojim književnim delima verna svom androgenom identitetu.
Isticanje njene biografije se nameće kao nužno da bi se razumeo njen celokupan identitet. Okončala je svoj život bacivši se u reku Auze, ali je pre toga napunila džepove kamenjem da bi izbegla sudbinu Ofelije koja skače u vodu i poludela pluta pevajući.
U nastavku rada govoriće se o mestu za čitanje koje je prikazano u romanu Virdžinije Vulf, Sopstvena soba.
1 Mesto za čitanje
Žene i književnost - kakav nerešiv problem. Ako zađemo u neku biblioteku, bilo virtuelnu ili uobičajenu, prašnjavu, punu polica, i krenemo u potragu za knjigama, od rukopisa pa do CD a, čiji su predmet pisanja žene, utrošićemo onoliko vremena koliko je biljci aloje potrebno da dva puta procveta. Dakle, sto godina. Ali, to nisu dela koja su stvarale žene, već muškarci. Ako bismo krenuli obrnutim putem, onda bi nam se taj put činio besmislenim. Virdžinija Vulf je izabrala onaj drugi, trnovitiji.
Virdžinija Vulf nas vodi kroz nekoliko poglavlja koja imaju funkciju virtuelnih soba i predočava nam realnost.
Sopstvena soba kako glasi naziv romana Virdžinije Vulf je ustvari odnosno predstavlja to mesto za čitanje.
Međutim, ovde je reč o njenom potpuno drugačijem kontekstu. Ono je prvenstveno u vezi sa ženama i književnošću.
To znači da žene da bi mogle da pišu i da se bave književnošću što podrazumeva i čitanje, moraju da poseduju novac ali i nešto što je mnogo važnije od novca tj. sobu za to.
U opisu sopstvene sobe odnosno mesta za čitanje, autorka dela je prilično opširna i detaljna. Tačnije, mesta za čitanje se pominu odnosno ima ih više.
Prvo, takvo mesto za čitanje jste univerzitetska biblioteka. Univerzitetska biblioteka je idealno mesto za čitanje. Specifičnost ovog mesta sadržano je pre svega u velikom broju knjiga koje se nalaze u njemu ali i zbog njegove istorijske dimenzije i istorijskog značaja. Važnost istorijske dimenzije ogleda se u tome što su u njegovom stvaranju učešće imale i žene.
Nadalje, u knjizi se dolazi do potpuno drugačijeg opisa sobe ili ti meste za čitanje. U romanu, ono je opisano na sledeći način: “Moram da vas zamolim da zamislite jednu sobu, jednu od hiljade soba, s prozorom koji gleda preko šešira, kamiona i automobila na druge prozore i na stolu, u dnu sobe, prazan list hartije na kome je krupnim slovima napisano žene i književnost i ništa više.„
Prva soba i prvo mesto za čitanje nosi poruku da žena treba da se školuje i da je ključ njenog bavljenja književnošću obrazovanje. Književnica u to vreme sanja o ženskim zajednicama i ženskim koledžima o kojima u to vreme žene zaista mogle samo da sanjaju u baštama gde nema čuvara. Ovom sekvencom Virdžinija Vulf zatvara krug univerziteta odnosno prvog mesta za čitanje i svetla se gase.
Za opis ovog drugog mesta za čitanje u romanu autorki je bila potrebna poseta Britanskom muzeju. Druga soba ili mesto za čitanje je Britanski nacionalni muzej. Zašto mudri muškarci nikada ne govore o tome šta misle o ženama kada je očigledno da mudri muškarci ne govore ni o čemu drugom? Pol i njegova priroda mogu, naravno, da privuku doktore i biologe, ali ono što je neobično je to da taj pol, tj. žena, jako privlači autore ljupkih eseja i lakih romana. Sve sami muškarci sa kvalifikacijama, ili bez kvalifikacije, pišu o ženama (samo što nisu žena).
Razlog za posetu Britanskom muzeju proizilazi iz činjenice da je tako nešto neophodno jer ono podrazumeva način da se dođe do istinitijeg opisa mesta za čitanje.
Britanski muzej, možemo slobodno reći u množini, muzeji, predstavljaju drugo mesto za čitanje. Logično, postavlja se pitanje zašto muzej? Razloga ima više.
Muzej je mesto koje označava u prvom redu, mnoga slavna imena iz oblasti književnosti. Ono je takvo da omogućava da osoba provede sate i sate čitajući. Nalovi knjiga jesu materijal za razmišljanje. S druge strane, čitanje naslova knjiga daje sliku o tadašnjim učiteljima, naučnicima, sveštenicima, dakle svima onima koji su ih pisali.
Na ovom mestu se uočava jedna frapantna stvar a to je da postoji velika razlika i nejednakost između broja knjiga koje su napisale žene i broja knjiga koje su napisali muškarci kao i da su muškarci generalno više pisali o ženama u svojim delima nego što su to činile žene. Ovde se uočava i sledeće a to da je gnev bio motiv takvog pisanje o ženama od strane muškaraca.
Sve te knjige pisane su pod crvenim svetlom emocija koje je uzrokovala mizoginija. Mizoginija je mržnja prema ženama. U širem smislu reči, bezrazložna mržnja i/ili strah koji su najčešće praćeni neprijateljstvom i gađenjem. Mizoginija se javlja u institucionalnim i svakodnevnim praksama, u javnim diskursima, i u privatnim i intimnim odnosima. Ona je često ritualizovana i idologizovana i prati je hijerarhija i eksploatacija žena.
Mizoginija nije racionalna, već je to afektivno-emotivni odnos prema ženi, koji počiva na ambivalentnom odnosu između mržnje i ljubavi. Polna jednakost u institucionalnoj sferi ne umanjuje mizoginiju u vaninstitucionalnoj sferi i svakodnevnom životu. Prvi talas feminizma, kojem pripada Virdžinija Vulf, suočavao se sa mizoginijom i patrijarhatom u institucionalnoj