12-06-2010, 11:39 AM
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz informatike.
Ideja da multimedija predstavlja povezanost više medija je dosta stara, dok se o primeni multimedije u prezentacione svrhe više govori od 70-ih godina prošlog veka.
Danas se od multimerdije zahteva da obezbedi sledeće multimodalitete:
- multitasking, tj. istovremeno izvršavanje više procesa;
- paralelnost, tj. mogućnost da se mediji paralalno izvršavaju i prikazuju;
- interaktivnost, tj. mogućnost interakcije.
Multimedija zapravo predstavlja jednu sveobuhvatnu medijsku integraciju.
U više navrata je definisana, tako da postoje različite definicije ovog pojma. Navedimo neke od njih:
Negroponte: “Nenaporno mešanje bitova. Početak je da se podese pomešano, a mogu se koristiti i zajedno ili odvojeno. Mešavina audija, videa i podataka se zove multimedija, zvuči komplikovano, ali nije ništa više nego pomešani bitovi”.
Feldman: “Multimedija je mešavina, integracija podataka, teksta, svih vrsta slika i zvuka unutar jednog digitalnog informacionog okruženja”.
Obe definicije polaze od hardversko – tehničkih kriterijuma. Reč je o tome da je multimedija kombinacija digitalnih podataka koji su računarski podržani ili tehnička integracija separatnih medija na jednom digitalnom mediju.
Po Galbreath-u multimedija se konstruiše tek u sferi opažanja korisnika. On otvara dilemu o tome da li multimediju treba shvatiti kao “multiple media”.
Grimes i Potel ne posmatraju samo fizičku konstituciju podataka, već smatraju da je proizvod koji je nastao kombinovanjem podataka nova tvorevina: “Multimedija kreira informaciju sa veštim pokušajem da ukomponuje podatke koji nisu bili drugačije sistematizovani”. Oni još navode: “Dobro integrisana multimedija osigurava celovitu prezentaciju koja isporučuje snažnu i jasnu poruku”. Kao argument za razlikovanje višestrukih medija od multimedija oni navode da jedna na papiru štampana multimedijska tvorevina, tako odštampana više ne predstavlja multimediju. To tvrdi i Steinmetz: “Svaka kombinacija medija ne opravdava upotrebu pojma multimedija”. Za njega je multimedija samo ono gde se kombinuju diskretni (prekidani) i kontinuirani (neisprekidani) podaci: “Multimedijalni sistem je označen kao integralni, računarom upravljani proizvod, kao manipulacija, predstavljanje, pamćenje, (skupljanje) i komunikacija nezavisnih podataka koje su najmanje u jednom kontinuiranom (vremenski zavisnom), ili jednom diskretnom (vremenski nezavisnom) mediju kodirani”.
Riehm i Wingert kažu da: “Multimedijalnost ne znači da na CD-ROM-u idu zajedno slika, video i tonovi; to mora biti jedan povezani ukupni odnos. Samo smislena kombinacija koja podržava sadržaj ima draži”.
Mayes: “Multimedijalni sistemi nisu prvenstveno definisani svojim strukturama podataka, već prirodom svoje komunikacije”.
U diskusijama o multimediji i pokušajima da se ona ustanovi kao disciplina, dolazi se uglavnom do zaključka da ne postoji ustanovljena terminologija pomoću koje bi se dao jasan opis i definicija. To ne čudi s obzirom da se oblast multimedije nalazi na mnogobrojnim procesima nekoliko različitih oblasti, kao štp su npr.: računarska industrija, telekomunikacije, izdavačka delatnost, TV/filmsko emitovanje, itd.
Recimo, telekomunikacije su se nekad zanimale primarno za telefoniju, dok danas telefonske mreže evolutivno prerastaju u digitalne mreže koje su veoma slične računarskim mrežama. Konvencionalni telefoni se sve više transkribuju u računare, ili se pojavljuju kao softver u formi “IP telefonije”.
TV sektor i radio emitovanja su pioniri u profesionalnoj audio/video tehnologiji. Međutim, danas su već neki profesoinalni sistemi, jednostavno rečeno, računari opremljeni specijalnim dodacima.
Većina izdavačkih kuća nudi svoja izdanja u elektronskoj formi. Takođe, raznovrsne delatnosti teže stvaranju interdisciplinarnih proizvođača multimedijalnih informacija.
Iz korisničke perspektive “multimedija” znači da se informacije mogu reprezentovati u formama od audio signala do pokretnih slika. Ali ipak, računarskom integracijom svih tih medija omogućava se interaktivno predstavljanje informacija.
Potrebno je naglasiti i da se ukupna funkcionalnost sve više pomera od hardvera ka softveru, iz razloga što se performanse delova računarskog sistema, kao što su procesor, memorijski kapaciteti i sl. permanentno poboljšavaju i unapređuju.
Od sistema koji rade u realnom vremenu očekuje se da rade sa dobro definisanim vremenskim ograničenjima da bi stvorili “foult tolerant” sisteme. Za multimedijalne aplikacije tolerancija na greške i brzina su najvažniji aspekti, jer oni koriste i konvencijalne medije i audio – video medije. Konvencionalni podaci se moraju dostavljati u pouzdanom obliku u cilju podrške audio – video podacima. Podaci obe klase medija treba da se prebace iz izvornog na ciljno mesto što je moguće brže, tj. u čvrsto definisanom vremenskom ograničenju. Elementi multimedijalne aplikacije nisu međusobno nezavisni, oni moraju biti integrisani i sinhronizovani.
Kada se govori o multimedijalnoj arhitekturi navodi se da se ona sastoji od okoline u širem i užem smislu. Okolina u užem smislu se sastoji od vizuelnog prostora (prostora predstavljanja sa grafičkim objektima na ekranu računara), prostora značenja (sa multimedijalnim objektima i vestima), prostora događanja (postupci od strane korisnika) i toka programa (korisnik, interaktivnost, dijalog).
Fisher i Mandl razlikuju površinsku strukturu hipermedija, njegove dublje relacione i asocijativne strukture i subjektivnu strukturu koju dodaje korisnik.
Prostor predstavljanja je reprezentativan sloj koga čini grafički korisnički interfejs. Ovaj prostor može imati svojstvo reprezentovanja određenih oblika, on ukazuje na prostor značenja, dubinsku strukturu, njegovi objekti mogu kroz simboličke oblike reprezentovati apstraktne entitete, ili biti čisto grafički znaci bez značenja. Dillenbourg i Mendelson informacioni prostor i označavaju parove predstavljanja i akcije kao mikrosvetove. “Mapping” korespondencija fizičkih i mentalnih reprezentativnih oblika je pri tom sasvim odgovoran i težak zadatak.
Prostor značenja se javlja u prostoru predstavljanja kao metafora reprezentacije za apstraktne ili konkretne svetove, za smisaoni sadržaj reprezentacije. Prostor značenja sadrži planove i namere svog dizajnera, on sadrži implicitno i planove učenja i ciljeve učenja za korisnika, on se sastoji iz konstrukcija i interpretacija, iz kreativnosti i mašte korisnika.
Komunikacija između korisnika i isistema čini vrednost multimedijske okoline.
Prostor događanja označava se kao korisničko mesto u kome se odigrava interakcijakorisnika sa multimedijskim objektima. Iz toga proizilaze dve dimenzije – dimenzija korisnika i interakcija, odnosno komunikacija sa programom. Ovaj prostor ima prostorne i vrem,enske aspekte.
Interakcija je odlučujuća za povezivanje prostora predstavljanja i prostora značenja. Bez interakcije se ne prenosi ni jedno značenje, a upravo prostor događanja treba da omogući prilaz semantičkoj ravni, prostoru značenja. Tek u interakciji se realizuje značenje multimedijalnih objekata u interpretativnom činu korisnika. Ako se značenje multimedijskih objekata otkrije tek u komunikativnoj imterakciji korisnika sa programom, tada pripada odlučujuće značenje oblikovanju te interakcije.
Jedan multimedijski objekat istovremeno pripada prostoru predstavljanja, prostoru značenja i prostoru događanja. Sastoji se od interaktivno manipulisanog površinskog objekta (reprezentacija), koji reaguje na postupke i raspolaže metodama, koje se kod odgovarajućih akcija isključuju i jedne semantičke dubinske strukture, koja se sastoji od kvaliteta koji joj dodeli autor ili korisnik.
Objekti u multimediji su vizuelni ili akustični objekti, koji reprezentuju stvarnost ili apstrakciju.
Površina multimedijalnih objekata spada u prostor predstavljanja i sastoji se od grafičkig reprezentacija tzv dubokih objekata, kao što su tekst, brojevi, grafikoni, ton, muzika, slika i film, ali isto tako i od realizacija i procedura. Te grafičke reprezentacije raspolažu sopstvenim osobinama i metodama objekata koje reprezentuju. Medijalne podatke mogu razumeti ljudi ili alati namenjeni upravljanju, evaluacijom i procesiranjem takvih podataka. Na logičkom nivou medijski podaci su uvek komponovani od merljivih vrednosti za određenu oblast u diskretnom multidimenzionalnom prostoru. Na fizičkom nivou neprocesirani medijski podatak je predstavljen u medijskom tipu specifičnog formata kao binarna sekvenca. Ovaj oblik reprezentacije često uključuje kompresiju i predprocesne korake.
Mediji mogu biti različiti : “Po stepenu interaktivnosti koji dopuštaju mediji mogu biti: linearni mediji, Feedback, adaptivni mediji i komunikativni mediji:.
Mediji mogu biti statički i dinamički. Tekst, brojevi, grafici se smatraju statičkim medijima. Animacije, artikulisani jezik, muzika i video uvode jednu dinamiku temporalnu dimenziju. Vreme egzistira u multimediji u dva oblika, kao sekvenca i kao pravo vreme.
U površinskoj strukturi multimedijalni objekti stoje u relaciji jedni prema drugima, koja se može iskazati kao jedna pored druge, jedna ispod druge, paralelna, jedna uz drugu hijerarhijski i sukcesivno.
U dubokoj strukturi su objekti relacija, koje se mogu označiti kao demonstracija, očiglednost, komentar, primer, dokaz, kauzalitet, indicija, naracija, argumentacija, itd.
Multimedijalno predstavljanje informacija
“Znak koji uvek izražava nameru da saopšti jedan smisao, a funkcija da saopštava ideje putem poruka “. Tvrdi Giro. Svaka poruka predstavlja sadržaj koji se izražava određenim znacima – znacima određenog izražajnog koda. Slika 1. predstavlja tipičan lanac komunikacije
Medijski podaci se generišu veštački ili kombinovanjem korišćenjem specifikacija. Različiti tipovi multimedijskih podataka imaju različite osobine i funkcije, tako da se nameće potreba za definisanjem tih različitih tipova podataka.
Jedna od mogućih klasifikacija tipova podataka je ona koju navodi Steinmetz u obliku prikaza na slici 2. , a podela na statičke i dinamičke tipove podataka je izvršena u odnosu na njihovu promenu tokom vremena. Na osnovu istog kriterijuma je izvršena i podela dinamičkih podataka na diskretne i kontinuirane podatke.
Određenje sintetičkog medijskog podatka, s obzirom na to da se medijski podaci generišu veštački ili kombinovanjem korišćenjem specifikacija, se ponekad naziva dokumentom.
Multimedijalni dokument je okarakterisan informacijom koja je kodirana u najmanje jednom kontinuiranom i jednom diskretnom medijumu. Sinhronizacija je integracija različitih medija, koja je moguća usled bliskih veza između informacionih jedinica.
Dokumenti opisuju medijske podatke sredstvima formalnog jezika koje računar može da procesira.
Fundamentalni sistemski koncepti koriste apstrakcije multimedijalnih podataka, oni služe kao koncept za informacione arhitekture i mogu se implementirati uz pomoć alata. U tom smislu izrazi arhitektura dokumenta i informaciona arhitektura su sinonimi. Razmena dokumenata znači komunikaciju i sadržaja i strukture. Razmena dokumenata, iz razloga upotrebe protokola, takođe zahteva i korišćenje arhitekture dokumenta. Ovo se odnosi na standardizovane arhitekture, kao što su SGML (Standard Generalized Markup Language), kao i korporativni razvoji, npr DCA (Document Content Architecture) ili MO:DCA (Mixed Object: Document Content Architecture).
Ideja da multimedija predstavlja povezanost više medija je dosta stara, dok se o primeni multimedije u prezentacione svrhe više govori od 70-ih godina prošlog veka.
Danas se od multimerdije zahteva da obezbedi sledeće multimodalitete:
- multitasking, tj. istovremeno izvršavanje više procesa;
- paralelnost, tj. mogućnost da se mediji paralalno izvršavaju i prikazuju;
- interaktivnost, tj. mogućnost interakcije.
Multimedija zapravo predstavlja jednu sveobuhvatnu medijsku integraciju.
U više navrata je definisana, tako da postoje različite definicije ovog pojma. Navedimo neke od njih:
Negroponte: “Nenaporno mešanje bitova. Početak je da se podese pomešano, a mogu se koristiti i zajedno ili odvojeno. Mešavina audija, videa i podataka se zove multimedija, zvuči komplikovano, ali nije ništa više nego pomešani bitovi”.
Feldman: “Multimedija je mešavina, integracija podataka, teksta, svih vrsta slika i zvuka unutar jednog digitalnog informacionog okruženja”.
Obe definicije polaze od hardversko – tehničkih kriterijuma. Reč je o tome da je multimedija kombinacija digitalnih podataka koji su računarski podržani ili tehnička integracija separatnih medija na jednom digitalnom mediju.
Po Galbreath-u multimedija se konstruiše tek u sferi opažanja korisnika. On otvara dilemu o tome da li multimediju treba shvatiti kao “multiple media”.
Grimes i Potel ne posmatraju samo fizičku konstituciju podataka, već smatraju da je proizvod koji je nastao kombinovanjem podataka nova tvorevina: “Multimedija kreira informaciju sa veštim pokušajem da ukomponuje podatke koji nisu bili drugačije sistematizovani”. Oni još navode: “Dobro integrisana multimedija osigurava celovitu prezentaciju koja isporučuje snažnu i jasnu poruku”. Kao argument za razlikovanje višestrukih medija od multimedija oni navode da jedna na papiru štampana multimedijska tvorevina, tako odštampana više ne predstavlja multimediju. To tvrdi i Steinmetz: “Svaka kombinacija medija ne opravdava upotrebu pojma multimedija”. Za njega je multimedija samo ono gde se kombinuju diskretni (prekidani) i kontinuirani (neisprekidani) podaci: “Multimedijalni sistem je označen kao integralni, računarom upravljani proizvod, kao manipulacija, predstavljanje, pamćenje, (skupljanje) i komunikacija nezavisnih podataka koje su najmanje u jednom kontinuiranom (vremenski zavisnom), ili jednom diskretnom (vremenski nezavisnom) mediju kodirani”.
Riehm i Wingert kažu da: “Multimedijalnost ne znači da na CD-ROM-u idu zajedno slika, video i tonovi; to mora biti jedan povezani ukupni odnos. Samo smislena kombinacija koja podržava sadržaj ima draži”.
Mayes: “Multimedijalni sistemi nisu prvenstveno definisani svojim strukturama podataka, već prirodom svoje komunikacije”.
U diskusijama o multimediji i pokušajima da se ona ustanovi kao disciplina, dolazi se uglavnom do zaključka da ne postoji ustanovljena terminologija pomoću koje bi se dao jasan opis i definicija. To ne čudi s obzirom da se oblast multimedije nalazi na mnogobrojnim procesima nekoliko različitih oblasti, kao štp su npr.: računarska industrija, telekomunikacije, izdavačka delatnost, TV/filmsko emitovanje, itd.
Recimo, telekomunikacije su se nekad zanimale primarno za telefoniju, dok danas telefonske mreže evolutivno prerastaju u digitalne mreže koje su veoma slične računarskim mrežama. Konvencionalni telefoni se sve više transkribuju u računare, ili se pojavljuju kao softver u formi “IP telefonije”.
TV sektor i radio emitovanja su pioniri u profesionalnoj audio/video tehnologiji. Međutim, danas su već neki profesoinalni sistemi, jednostavno rečeno, računari opremljeni specijalnim dodacima.
Većina izdavačkih kuća nudi svoja izdanja u elektronskoj formi. Takođe, raznovrsne delatnosti teže stvaranju interdisciplinarnih proizvođača multimedijalnih informacija.
Iz korisničke perspektive “multimedija” znači da se informacije mogu reprezentovati u formama od audio signala do pokretnih slika. Ali ipak, računarskom integracijom svih tih medija omogućava se interaktivno predstavljanje informacija.
Potrebno je naglasiti i da se ukupna funkcionalnost sve više pomera od hardvera ka softveru, iz razloga što se performanse delova računarskog sistema, kao što su procesor, memorijski kapaciteti i sl. permanentno poboljšavaju i unapređuju.
Od sistema koji rade u realnom vremenu očekuje se da rade sa dobro definisanim vremenskim ograničenjima da bi stvorili “foult tolerant” sisteme. Za multimedijalne aplikacije tolerancija na greške i brzina su najvažniji aspekti, jer oni koriste i konvencijalne medije i audio – video medije. Konvencionalni podaci se moraju dostavljati u pouzdanom obliku u cilju podrške audio – video podacima. Podaci obe klase medija treba da se prebace iz izvornog na ciljno mesto što je moguće brže, tj. u čvrsto definisanom vremenskom ograničenju. Elementi multimedijalne aplikacije nisu međusobno nezavisni, oni moraju biti integrisani i sinhronizovani.
Kada se govori o multimedijalnoj arhitekturi navodi se da se ona sastoji od okoline u širem i užem smislu. Okolina u užem smislu se sastoji od vizuelnog prostora (prostora predstavljanja sa grafičkim objektima na ekranu računara), prostora značenja (sa multimedijalnim objektima i vestima), prostora događanja (postupci od strane korisnika) i toka programa (korisnik, interaktivnost, dijalog).
Fisher i Mandl razlikuju površinsku strukturu hipermedija, njegove dublje relacione i asocijativne strukture i subjektivnu strukturu koju dodaje korisnik.
Prostor predstavljanja je reprezentativan sloj koga čini grafički korisnički interfejs. Ovaj prostor može imati svojstvo reprezentovanja određenih oblika, on ukazuje na prostor značenja, dubinsku strukturu, njegovi objekti mogu kroz simboličke oblike reprezentovati apstraktne entitete, ili biti čisto grafički znaci bez značenja. Dillenbourg i Mendelson informacioni prostor i označavaju parove predstavljanja i akcije kao mikrosvetove. “Mapping” korespondencija fizičkih i mentalnih reprezentativnih oblika je pri tom sasvim odgovoran i težak zadatak.
Prostor značenja se javlja u prostoru predstavljanja kao metafora reprezentacije za apstraktne ili konkretne svetove, za smisaoni sadržaj reprezentacije. Prostor značenja sadrži planove i namere svog dizajnera, on sadrži implicitno i planove učenja i ciljeve učenja za korisnika, on se sastoji iz konstrukcija i interpretacija, iz kreativnosti i mašte korisnika.
Komunikacija između korisnika i isistema čini vrednost multimedijske okoline.
Prostor događanja označava se kao korisničko mesto u kome se odigrava interakcijakorisnika sa multimedijskim objektima. Iz toga proizilaze dve dimenzije – dimenzija korisnika i interakcija, odnosno komunikacija sa programom. Ovaj prostor ima prostorne i vrem,enske aspekte.
Interakcija je odlučujuća za povezivanje prostora predstavljanja i prostora značenja. Bez interakcije se ne prenosi ni jedno značenje, a upravo prostor događanja treba da omogući prilaz semantičkoj ravni, prostoru značenja. Tek u interakciji se realizuje značenje multimedijalnih objekata u interpretativnom činu korisnika. Ako se značenje multimedijskih objekata otkrije tek u komunikativnoj imterakciji korisnika sa programom, tada pripada odlučujuće značenje oblikovanju te interakcije.
Jedan multimedijski objekat istovremeno pripada prostoru predstavljanja, prostoru značenja i prostoru događanja. Sastoji se od interaktivno manipulisanog površinskog objekta (reprezentacija), koji reaguje na postupke i raspolaže metodama, koje se kod odgovarajućih akcija isključuju i jedne semantičke dubinske strukture, koja se sastoji od kvaliteta koji joj dodeli autor ili korisnik.
Objekti u multimediji su vizuelni ili akustični objekti, koji reprezentuju stvarnost ili apstrakciju.
Površina multimedijalnih objekata spada u prostor predstavljanja i sastoji se od grafičkig reprezentacija tzv dubokih objekata, kao što su tekst, brojevi, grafikoni, ton, muzika, slika i film, ali isto tako i od realizacija i procedura. Te grafičke reprezentacije raspolažu sopstvenim osobinama i metodama objekata koje reprezentuju. Medijalne podatke mogu razumeti ljudi ili alati namenjeni upravljanju, evaluacijom i procesiranjem takvih podataka. Na logičkom nivou medijski podaci su uvek komponovani od merljivih vrednosti za određenu oblast u diskretnom multidimenzionalnom prostoru. Na fizičkom nivou neprocesirani medijski podatak je predstavljen u medijskom tipu specifičnog formata kao binarna sekvenca. Ovaj oblik reprezentacije često uključuje kompresiju i predprocesne korake.
Mediji mogu biti različiti : “Po stepenu interaktivnosti koji dopuštaju mediji mogu biti: linearni mediji, Feedback, adaptivni mediji i komunikativni mediji:.
Mediji mogu biti statički i dinamički. Tekst, brojevi, grafici se smatraju statičkim medijima. Animacije, artikulisani jezik, muzika i video uvode jednu dinamiku temporalnu dimenziju. Vreme egzistira u multimediji u dva oblika, kao sekvenca i kao pravo vreme.
U površinskoj strukturi multimedijalni objekti stoje u relaciji jedni prema drugima, koja se može iskazati kao jedna pored druge, jedna ispod druge, paralelna, jedna uz drugu hijerarhijski i sukcesivno.
U dubokoj strukturi su objekti relacija, koje se mogu označiti kao demonstracija, očiglednost, komentar, primer, dokaz, kauzalitet, indicija, naracija, argumentacija, itd.
Multimedijalno predstavljanje informacija
“Znak koji uvek izražava nameru da saopšti jedan smisao, a funkcija da saopštava ideje putem poruka “. Tvrdi Giro. Svaka poruka predstavlja sadržaj koji se izražava određenim znacima – znacima određenog izražajnog koda. Slika 1. predstavlja tipičan lanac komunikacije
Medijski podaci se generišu veštački ili kombinovanjem korišćenjem specifikacija. Različiti tipovi multimedijskih podataka imaju različite osobine i funkcije, tako da se nameće potreba za definisanjem tih različitih tipova podataka.
Jedna od mogućih klasifikacija tipova podataka je ona koju navodi Steinmetz u obliku prikaza na slici 2. , a podela na statičke i dinamičke tipove podataka je izvršena u odnosu na njihovu promenu tokom vremena. Na osnovu istog kriterijuma je izvršena i podela dinamičkih podataka na diskretne i kontinuirane podatke.
Određenje sintetičkog medijskog podatka, s obzirom na to da se medijski podaci generišu veštački ili kombinovanjem korišćenjem specifikacija, se ponekad naziva dokumentom.
Multimedijalni dokument je okarakterisan informacijom koja je kodirana u najmanje jednom kontinuiranom i jednom diskretnom medijumu. Sinhronizacija je integracija različitih medija, koja je moguća usled bliskih veza između informacionih jedinica.
Dokumenti opisuju medijske podatke sredstvima formalnog jezika koje računar može da procesira.
Fundamentalni sistemski koncepti koriste apstrakcije multimedijalnih podataka, oni služe kao koncept za informacione arhitekture i mogu se implementirati uz pomoć alata. U tom smislu izrazi arhitektura dokumenta i informaciona arhitektura su sinonimi. Razmena dokumenata znači komunikaciju i sadržaja i strukture. Razmena dokumenata, iz razloga upotrebe protokola, takođe zahteva i korišćenje arhitekture dokumenta. Ovo se odnosi na standardizovane arhitekture, kao što su SGML (Standard Generalized Markup Language), kao i korporativni razvoji, npr DCA (Document Content Architecture) ili MO:DCA (Mixed Object: Document Content Architecture).