Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Poslovno pravo
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
VIŠA ŠKOLA ZA POSLOVNE SEKRETARE I MENADŽMENT
SRREMSKI KARLOVCI









S E M I N A R S K I R A D




PREDMET: P O S L O V N O P R A V O



TEMA: UGOVOR O OSIGURANJU

















S A D RŽ A J:




1. UVOD ................. 2
2. POJAM POSLOVNOG PRAVA ................. 3
3. PODRUČJA POSLOVNOG PRAVA ................. 5
4. SUBJEKTI POSLOVANJA ................. 6
4.1. Tržište i ponašanje poslovnih subjekata ................. 8
5. ZNAČAJ I FUNKCIJE OSIGURANJA ................. 9
6. UGOVOR O OSIGURANJU ................. 10
6.1. Pravna priroda posla osiguranja ................. 10
6.2. Zaključivanje ugovora o osiguranju ................. 10
6.3. Polisa osiguranja ................. 11
6.4. Premija kod osiguranja ................. 12
7. TRAJANJE OSIGURANJA ................. 13
7.1. Davanje podataka o osiguranju ................. 13
8. OBAVEZE OSIGURAVAČA KOD UGOVORA
KOD OSIGURANJA ................. 14
8.1. Podela osiguranja ................. 16
8.2. Prestanak ugovora o osiguranju ................. 17
9. ZAKLJUČAK ................. 18
10. LITERATURA ................. 19














UVOD


Poslovno pravo je nova grana prava nastala u poslednjim dekadama ovog veka. Samo poslovanje predstavlja aktivnost koja već dugo zaokuplja pažnju mnogih stručnjaka od ekonomista, menadžera, pa do pravnika. No, i pored te zainteresovanosti trebalo je da prođe vreme da bi se oformilo shvatanje da poslovanje treba i mora da bude poseban predmet regulisanja i specifičan skup pravnih normi, institucija i principa kojima se regulišu poslovni odnosi koji nastaju između raznih subjekata. U početku se mislilo da je Trgovinsko ili Privredno pravo sasvim dovoljno za "pokrivanje" novih pojava vezanih za i proisteklih iz poslovanja. Isto tako, pojedini autori zastupali su shvatanje da se ne može govoriti o posebnoj grani prava, negirajući joj specifičnost predmeta i metoda proučavanja. Kako je ova grana prava nastala na tlu Severne Amerike, tačnije u SAD-u, to je odbojnost prema njoj, takođe, rasla naročito u zemljama kontinentalnog prava, mada ni V. Britanija, kao okosnica Common law, s toga, i najbliža, nije bila baš naročito blagonaklona.
Čini se, ipak, da je sve više onih koji smatraju da poslovanje, zbog sve veće složenosti i raznolikosti, neumitno nameće sve veću potrebu za njegovim svestranim izučavanjem i razjašnjavanjem, što svakako dovodi i do potrebe da i pravnici daju odgovore na pitanja koje im praksa nameće. Ćutanjem se, svakako, to neće moći postići niti će problemi nestati. Otuda se sve više o Poslovnom pravu govori kao o nečem realnom. Ono treba da obezbedi da se identifikuju, blagovremeno izbegnu i otklone posledice pravnih problema koji u vezi sa poslovanjem nastaju. Kako su ti problemi postajali sve složeniji to se pred pravo postavilo sledeće pitanje: menjati tradicionalne grane prava i dopunjavati ih novim pravnim institutima ili stvarati novo pravo? Početna dilema uskoro se počela pretvarati u pitanje kako, umesto da li?
Naime, razvojem raznih oblika poslovanja, mogućnosti da ono prevaziđe klasične načine i da korišćenjem informacione tehnologije pređe bez problema u kratkim vremenskim intervalima granice, ne samo jedne ili dve zemlje nego velikog broja zemalja, dovelo je do prevazilaženja prvobitnog pitanja - da li je potrebna i opravdana nova grana prava? Odgovor je - da, neophodna je nova grana prava koja će obuhvatiti, na odgovarajući način, postojeće probleme i predvideti nova i buduća pitanja i pokušati dati nova rešenja.











2. POJAM POSLOVNOG PRAVA


Nova grana prava polako je nastajala i prolazila kroz razne poteškoće od toga šta bi sve trebala da obuhvati, do načina na koji to treba definisati.Jedna grupa shvatanja polazi od toga da je dovoljno da se Poslovno pravo definiše kao skup pravnih pravila, normi i institucija kao skupa instrukcija, kojima se obuhvataju činjenice, radnje i aktivnosti koje se odnose na poslovanje. Pri tome se pojavljuju značajne razlike šta se pod pojmom poslovanja podrazumeva, što svakako otežava i definisanje predmeta koji treba da se reguliše. Ipak, široko definisanje predstavlja prevashodno savladavanje efekta "mračnog tunela" u kome se pravo našlo nedovoljno brzom reakcijom na novonastale promene koje su zahvatile i poslovanje.
Poslovno pravo obezbeđuje da promene koje nastaju ne ostanu po strani, jer nisu bile predviđene. Svakako da ovakav način definisanja nije uvek i najpodesniji, jer se može različito tumačiti šta je to, u stvari, predmet ove grane prava, kao i u čemu je specifičnost metoda izučavanja ove u odnosu na druge grane i sl.?
Druga grupa shvatanja polazi od toga da poslovanje raznih subjekata stvara niz problema koje treba pravno rešiti, nabrajajući najvažnije od njih. Tako, pojedini autori, smatraju da su to:
pravno okruženje poslovanja (ovlašćenja za regulaciju poslovanja, štete vezane za poslovanje i sl.);
ugovori (priroda i terminologija, sporazumi, pravne činjenice, sposobnost i pravni pristanak, zakonitost, pisanje i forma, prava trećih lica, karakteristike i oblici ispunjenja obaveza, raskid ugovora, pravna sredstva i sl.);
komercijalne transakcije (vrste trgovačkih ugovora i njihova forma, prodaja, titular, rizik, zaštita interesa, karakteristike, obaveze i odgovornosti kupca i prodavca pri raskidu ugovora, trgovačke garancije, odgovornost za proizvode, osnovni koncepti trgovačkih dokumenata, hartije od vrednosti, prenosivost i pregovaranje, držalac i dospeće, tužbe, odgovornost i ispunjenje obaveza, elektronski transfer i sl.);
prava kreditora i bankrotstvo (osiguranje transakcija, prava kreditora i dužnika, bankrotstvo i reorganizacija i sl.);
agencije i zaposlenost (odnosi u agenciji, zaposleni i sl.);odgovornost prema trećim licima i odnosi poslodavac
poslovne organizacije (oblici poslovnih organizacija, akcionarska društva, zasnivanje, operacije i obaveze, odgovornost, korporacije, priroda i podela, formiranje i finansiranje, ovlašćenja, rukovođenje, prava i obaveze direktora, integracija, konsolidacija i prestanak, regulisanje finansija i zaštita investitora, privatna franšiza i sl.);
državna regulativa (uvod u Upravno pravo, zaštita potrošača, zaštita sredine, antitrust, radno pravo i pravo zapošljavanja i sl.);
imovina i njena zaštita (pokretnosti, deponovanje, priroda i vlasništvo nad zakupoprimac, osiguranje i sl.); inepokretnostima, odnos zakupodavac
posebni predmeti (kompjuteri i pravo, volja, poverenje i vlasništvo, računovodstvena odgovornost, efekti međunarodnog prava u globalnoj ekonomiji i sl.).

Interesantno je da pripadnici ovakvog shvatanja paralelno dopunjuju sadržaje sa etičkim dilemama i rešenjima, za koje ističu da su sastavni i neodvojivi deo poslovanja i da od adekvatnosti njihovog nastajanja i primenjivanja umnogome zavisi uspešnost i motivisanost subjekata da se zadrže u okvirima "fer postupaka". Svakako da se ne sme zaboraviti ni činjenica da je u pitanju doktrina i praksa ponikla u SAD, čija specifičnost znatno utiče na prihvaćenost postojanja i primenjivanja Poslovnog prava.
Međutim, u svim sistemima i bilo kojem društvu trebalo bi iskoristiti to što pravo i etika "idu ruku pod ruku" i čine dopunjujuće elemente i principe ponašanja različitih subjekata, mada je to pogodnost koja se ne dešava baš uvek i tako često. Mnogo češće dolazi do njihove međusobne neusaglašenosti, ponekad čak i do konfrontacije. Ne retke su situacije da su neke aktivnosti pravno dozvoljene, ali su zato etički nedopustive. Šta će se u tom slučaju desiti i koje će se norme primenjivati? Dilema nije veštački stvorena, niti je odgovor lagan kao što možda na prvi pogled izgleda.
U svakom slučaju praksa da se pravila i set instrukcija od kojih se sastoji Poslovno pravo dopunjuju i etičkim normama ili bar naglašavaju etičke dileme i probleme koji nastaju je izuzetno pogodna, pa čak i za one sisteme u kojima su etičke norme neadekvatno ili nepotpuno definisane. Naročito je intersantna, na primer, pojava kriminala "belih kragni" i u okviru njih kompjuterskih virusa koji po mnogim zakonodavstvima ne predstavljaju krivično delo iako ozbiljno ugrožavaju ne samo informacione sisteme, već i poslovanje napadnute organizacije. U takvoj situaciji nastale su začuđujuće brzo etičke norme po kojima svi tvorci virusa, ukoliko svoje virus-programe koriste da zaraze informacioni sistem neke bolnice, predstavljaju krajnju opasnost i svaki haker ili programer ne samo što neće biti bojkotovan od drugih zbog prijavljivanja policiji, već će se smatrati da je učinio časno delo. Isto tako i programer koji stvori virus kojim se prvobitni virus - napadač osujećuje neće se smatrati kriminalcem ili počiniocem disciplinskog prekršaja ili privrednog prestupa.
Takvih dilema je bezbroj i ne treba ih ignorisati. Čak bi se moglo reći da se više nego i jedno drugo pravo Poslovno pravo tesno isprepliće sa etikom i često je gotovo nemoguće striktno ih odvojiti. Pri tome posebno treba voditi računa da je Trgovačko (Trgovinsko) pravo, kao jedna od preteča Poslovnog prava, nastalo kodifikacijom trgovačkih običaja.













3. PODRUČJA POSLOVNOG PRAVA



Područja Poslovnog prava definišu i drugi sa manje ili više razlika. Prilično je jasno da oni koji nabrajaju koji se sve sadržaji nalaze u okviru Poslovnog prava rizikuju da neke od njih ne obuhvate i tako materiju osiromaše. Upravo je to slučaj sa delima intelektualne svojine koja postaju sve značajniji vid imovine organizacije i sve bitniji predmet njenog poslovanja i pravnog prometa.
Takođe, posebno značajni postaju podaci, informacije, softver ili hardverske komponente, dela reverzibilnog programiranja, korisnički interfejs i sl. koji se kod pojedinih autora pojavljuju kao predmet regulisanja Poslovnog prava, dok kod drugih ne. Pitanje je da li je to učinjeno sticajem okolnosti i njihovom nesposobnošću da zaokruže ovu granu prava takvim predmetom ili pripadaju upravo onoj plejadi autora koji smatraju da nove tehnologije, njihovi produkti i odnosi koji u vezi i povodom njih nastaju nisu stvar ove već drugih grana prava? Takvo bi bilo Pravo informacionih tehnologija, Komunikaciono pravo i sl. Tu svakako treba dodati da većina autora Poslovnim pravom nije obuhvatila i poslovanje sa elementom inostranosti da li zbog toga što smatra da ovaj predmet pripada posebnoj grani - Međunarodnom poslovnom pravu ili zato što ih ne prihvata kao predmet Poslovnog prava uopšte?
Ove dileme posledica su, u suštini, različitosti polazišta, odnosno, da li se prihvata polazište da ovu granu prava treba na opšti način definisati i sve pojave i odnose koji imaju određena karakteristična svojstva u nju uključiti, ili poći od posebnog, pa nabrajanjem zaokružiti celinu. Čini se da je razvoj Poslovnog prava u takvoj fazi da je celishodnije njegov predmet definisati na opšti način. Pojedinačnim sadržajima mogu se samo, primera radi, objasniti šta se sve pod tim pojmom podrazumeva. Svakako da je nužno stalno isticati da enumeracija nije konačna i eliminatorna već ilustrativna.
Prihvatljivo je, čini se, srednje rešenje, odnosno opšta definicija da je Poslovno pravo skup pravnih normi, institucija i principa kojima se regulišu poslovni odnosi koji nastaju između raznih subjekata. U tim poslovnim odnosima pojavljuju se raznolike stvari, činjenice, stanja, radnje, prava i obaveze i aktivnosti kojima se poslovanje realizuje. To je, pre svega, organizovanje, proizvodnja, distribucija, finansiranje, potom konkurencija, cene, monopoli, zaposlenost, zastupanje, socijalna sigurnost, zaštita potrošača, pravni poslovi, aktivnosti kojima se one sprečavaju ili ugrožavaju, pa razni oblici kriminala i nedozvoljenih radnji i sl.
Posebno je značajan triangl proizvodnja distribucija potrošnja. Pod proizvodnjom podrazumevaju se svi njeni oblici od proizvodnje dobara (proizvodi, podaci i informacije, pronalasci i sl.) do "proizvodnje" raznih usluga (informacionih, ugostiteljskih, intelektualnih i sl.). Distribucija pretpostavlja transport, komunikacije, međunarodni saobrćaj. Potrošnja predstavlja stvaranje mogućnosti za kurentnost poslovnog subjekta. Naravno da se u tom poslovnom odnosu pojavljuju različiti subjekti sa različitim ulogama, od države do fizičkih lica, od međunarodnih organizacija do raznih oblika preduzeća i društava, od velikih, transnacionalnih, kompanija do liliput preduzeća.

Sagledavajući predmet Poslovnog prava sa aspekta sveukupnog prava može se konstatovati da ova grana prava, kao takva, još uvek nije našla dostojno mesto u našoj pravnoj teoriji i praksi. Doduše ono se spominje u knjizi Međunarodno privredno pravo jedne knjige i kao naslov sa podnaslovom u zagradi druge, međutim, što još uvek nije dovoljno.
Imajući sve ovo u vidu jedino što pouzdano ostaje je:
Nova grana prava je nastala.
Ta grana prava još uvek je nedovoljno afirmisana.
Predmet je još uvek nedovoljno definisan. To sve više postaje jasno s obzirom na složenost materije koja se Poslovnim pravom obuhvata, kao i na raznovrsnost poslovnih odnosa i operacija koje se odvijaju.
Poslovno pravo predstavlja kompleksno pravo koje se može formirati, čak, kao sistem koji bi obuhvatao više pravnih disciplina od: trgovinskog, kompjuterskog, privrednog, obligacionog, transportnog, finansijskog, radnog pa do krivičnog, upravnog i druga prava čiji bi se delovi mogli povezati u jednu celinu - sistem Poslovnog prava.

Zajednički imenitelj su poslovni odnosi i operacije. No, i pored svega, ostaje pitanje kako će se ono dalje razvijati i koliko će još vremena trebati da prođe da bi njegovo postojanje zaokupilo mnogo veću pažnju.



























4. SUBJEKTI POSLOVANJA


U poslovnim odnosima subjekti mogu biti različiti. Međutim, pored svih različitosti postoji nešto što im je zajedničko - subjekti poslovanja su nosioci određenih prava i obaveza i nalaze se u određenom poslovnom odnosu, bez obzira koju ulogu i položaj u njemu imali. Dakle, u pitanju mogu biti ona "lica" koja, kumulativno, imaju sledeća svojstva:

 da se mogu pojaviti kao nosioci prava i obaveza; i
 da su to takva lica koja stupajući u određene poslovne odnose u suštini obavljaju neku od aktivnosti poslovanja, odnosno da su u vezi sa njom.

Znači, ukoliko neko "lice" ne ispunjava jedan od ova dva uslova neće imati svojstvo poslovnog subjekta. Nosioci prava i obaveza, u većini prava, moraju imati pravnu i poslovnu sposobnost. Pod pravnom sposobnošću podrazumeva se sposobnost nekog lica da bude subjekt prava. Poslovna sposobnost znači da to lice može stvarati, izjavom volje, prava i obaveze, dakle, vršiti pravne poslove.
Drugi, pak, uslov znači da je nužno da oni obavljaju određenu delatnost i da se pojavljuju u obavljanju neke od aktivnosti koje sačinjavaju poslovanje i, naravno, da u tim aktivnostima stupaju u takve odnose koji imaju osobenosti poslovnih.Pod poslovnim odnosima podrazumevaju se pravni i drugi odnosi koji nastaju između subjekata povodom nekog predmeta poslovanja ili u vezi sa njim.


Predmet poslovanja može biti: proizvodnja roba i usluga, njihov transfer, razmena, promena i sl., a radi zadovoljenja određenih potreba (društvenih, individualnih, zajedničkih). Ovaj termin širi je od pojma delatnost i u suštini predstavlja ukupnost delatnosti jednog subjekta.
Poslovna operacija je skup aktivnosti koje preduzima subjekt poslovnog odnosa radi njegovog (poslovnog odnosa) realizovanja i postizanja određenog cilja. Poslovne operacije mogu biti raznovrsne i odvijati se svaka ponaosob ili više njih zajedno. Bitno je da se preduzimaju u odnosu na određeni objekt poslovanja, a od strane određenog ili određenih subjekata.Objekt poslovanja je onaj "predmet" na koji su upravljena prava i obaveze subjekta poslovanja. To mogu biti:
stvari (roba, cena);
radnje (ponašanja poslovnih subjekata do kojih dolazi u ispunjenju poslovnih operacija ili drugim poslovnim odnosima, a mogu se sastojati u činjenju ili nečinjenju);
prava (po pravilu imovinska);
proizvodi ljudskog uma (dela intelektualne svojine);
dobra (lična i javna); i
objekti društvene svojine (specifično za nas, sa tendencijom postepenog nestajanja).

U toku poslovanja određeni subjekti mogu stupiti u pravni promet. Ti određeni subjekti su pravna lica, odnosno preduzeća, društva i složeni oblici njihovih udruživanja. Kod nas učešće u pravnom prometu zahteva ispunjenje određenih pretpostavki - pravni subjektivitet, jer se samo pravna lica mogu pojaviti kao nosioci prava i obaveza u pravnom prometu prema trećim licima za razliku od drugih prava u kojima se pored pravnih lica pojavljuju i nepotpuna pravna lica ili predpravna pravna lica (američko pravo poznaje partnership i trust, dok su u engleskom pravu to uncorporate association, u našem ranijem pravu javna trgovačka društva, tajna društva) i za koje važi poseban pravni režim. Ovakav stav našeg prava prouzrokuje da su ugovori instrumenti na osnovu kojih se odvija pravni promet, pravni poslovi i pravne radnje. Način istupanja, pak, zavisi od statuta, pravila ili ugovora o osnivanju ili sporazuma, odnosno ugovora o udruživanju. U svakom slučaju, naše pravo danas ne poznaje kategotiju "unutrašnjeg pravnog prometa", kao što je to bilo u vreme Zakona o udruženom radu, već je pravni promet jedinstvena kategorija i u njemu je svako preduzeće ili društvo nosilac prava i obaveza prema trećim licima.
Subjekti u poslovanju, znači, mogu biti različiti, ali se ipak, s aspekta uloge koju imaju, mogu podeliti na subjekte u užem smislu, pod kojim se prevashodno podrazumevaju poslovne organizacije koje su u našem pravu istovremeno i pravna lica, i subjekte u širem smislu, kakva su fizička lica, država ili međunarodne organizacije. Poslovne organizacije mogu biti različiti tipovi preduzeća, društava, grupacija preduzeća kao što su holdinzi, multinacionalna preduzeća, pulovi, skrivena udruženja i sl., ali i razne druge organizacije i asocijacije. Fizička lica su pojedinci koji imaju svojstvo subjekta prava i poslovanja. Pored ova dva subjekta pojavljuje se i država, i to najčešće kao fiskus, i razne međunarodne organizacije i asocijacije.





4.1. Tržište i ponašanje poslovnih subjekata


Poslovni subjekti obavljajući različite poslovne akcije i operacije, stupajući u razne obligacione odnose, vršeći razne usluge: bankarske, kreditne, berzanske, osiguravajuće, komisione, zastupničke, posredničke, transportne, skladišne i mnoge druge mahom su vezani za pojavljivanje na tržištu i međusobne poslovne odnose koji tamo nastaju. Dakle, tržište se pojavljuje kao "prostor" u kome se kreću robe, ljudi, kapital, usluge i na kome poslovni subjekti stupaju u određene odnose preduzimajući određene poslovne aktivnosti. Iako se ne može u potpunosti predvideti koji će se poslovi odvijati i kakvi će se poslovni odnosi povodom kretanja robe, ljudi, kapitala i usluga uspostavljati ipak je vremenom dolazilo do dva gotovo suprotstavljena zahteva:
sve veće potrebe za slobodom tog kretanja; i
sve jasnije kristalizacije potreba da se neki odnosi i poslovi usmere i regulišu.

Tako se u većini zemalja, a i na međunarodnom planu, pokušavaju sprečiti određena ponašanja poslovnih subjekata kao što su: nelojalna konkurencija; monopolističko delovanje; špekulacije; ograničavanje tržišta; zaključivanje zabranjenih (protivzakonitih), nemoralnih i fiktivnih ugovora; zaključivanje poslova opasnih za ljudsko zdravlje, nacionalnu sigurnost, moral. Ovakva ponašanja, zbog opšteg značaja, regulišu se i sankcionišu odgovarajućim aktima države kako bi se na taj način obezbedila njihova dovoljna "jačina" i snaga. Pri tome, ukoliko se radi o federalnim državama, ova ponašanja mahom su regulisana saveznim (federalnim) propisima i/ili dopunjena sa njima usklađenim propisima federalnih jedinica, a gotovo zanemarljivo malo lokalnim. Istine radi, postojali su pokušaji, kod nas ali i u mnogim drugim zemljama, da se ovaj način regulacije modifikuje zbog navodnog sve većeg mešanja države u poslove i poslovne odnose. Međutim, usled izuzetnog značaja ovih oblika ponašanja za ukupnost nacionalne privrede i poslovanja odustalo se od deregulacije ove materije i ona je i dalje ostavljena pod patronatstvom državne regulative. Kod nas su razlozi deregulacije bili nešto drugačiji: u vreme samoupravnog socijalizma postojala je tendencija da se ovi oblici ponašanja fleksibilnije regulišu više samoupravnim, manje državnim aktima, a u poslednje vreme postoji tendencija da se ova materija reguliše republičkim propisima sa namerom da se oduzme ili ograniči nadležnost savezne države i republike dobiju veće ingerencije u ovoj važnoj oblasti. I pored svih ovih tendencija za očekivanje je da će se one ubrzo usaglasiti i da će savezna država i dalje imati regulativnu funkciju u ovoj materiji.
Poslovni subjekti, drugim rečima, mogu svojom voljom birati poslovne aktivnosti koje će preduzimati i odnose u koje će stupati, ali moraju voditi računa o propisanim zakonskim uslovima i opštim uslovima poslovanja, dobrim poslovnim običajima, trgovačkim pravilima i načelima lojalne konkurencije, nemonopolističkog ponašanja, nešpekulativnosti i drugim poželjnim oblicima tržišnog ponašanja i sve svoje aktivnosti realizovati na način kojim se ne nanosi šteta drugim poslovnim subjektima i potrošačima.






















5. ZNAČAJ I FUNKCIJE OSIGURANJA

Osiguranje je kompleksna aktivnost usmerena na čuvanje dobara i obnovu oštećene imovine, a kad se radi o osiguranju lica, to je onda sistem mera za očuvanje života, zdravlja i životnog standarda. Ciljevi osiguranja su ekonomska zaštita imovine i lica, a ti ciljevi se ostvaruju isplatom naknade štete za oštećenje i propale stvari, odnosno isplatom ugovorenih iznosa o osiguranju lica, kad nastane osigurani slučaj.
Osiguranje ima i psihološki efekat – stvara osećaj sigurnosti, uverenja da ih štetni događaji neće oštetiti ili suviše oštetiti. Štetni događaj tako neće imati dejstvo potpuno neočekivanog slučaja. Rizik prelazi na zajednicu. Osiguranje se zasniva na iskustvu da se neke pojave u prirodi i društvu dešavaju izuzetno, ali se ipak dešavaju. Ako se udruže svi oni koji su izloženi takvim pojavama, štetne posledice se mogu ekonomski ublažiti ili otkloniti. Osiguranje može izvršiti svoju ekonomsku funkciju samo ako postoji masa osiguranika. Osiguranje uključuje i preventivne mere, zbog toga su osiguravači dužni pri utvrđivanju uslova osiguranja, odnosno prilikom zaključivanja ugovora sa osiguranicima, predvide i mere koje imaju svrhu otklanjanje uzroka i smanjenja šteta (gubitak prava na naknadu, davanje premije i sl.)
Funkcija osiguranja je trojaka:
čuvanje imovine – preduzimanje preventivnih i represivnih mera, te naknada štete
akumulacija naovčanih sredstava – koja se stavljaju na raspolaganje poslovnom svetu
socijalna sigurnost - ublažavanje materijalnih nezgoda

Pravni izvori ovog ugovora mogu se podeliti u dve grupe: zakonske i autonomne.
Zakonski: (Zakon o osiguranju imovine i osoba, i dr.)
Autonomni izvori su pravila osiguravajuće organizacije, koje one donose samostalno. Mogu biti:
1. opšta – za pojedine tipove i grupe osiguranja
2. posebna pravila – za pojedinu vrstu osiguranja

Posao osiguranja – je širi pojam od ugovora o osiguranju. On najpre označava ukupnu pravnu regulativu pojedinog osiguranja i drugo postoji značajna razlika između ugovora i posla.Aktivnosti osiguravača deli u dve grupe:

1. grupa:
 zaključivanje i izvršavanje ugovora o osiguranju imovine i lica
 zaključivanje i izvršavanje ugovora o saosiguranju i reosiguranju
 mere za sprečavanje i smanjenje rizika koji ugrožavaju osiguranu imovinu
 mere na sprećavanju i smanjenju šteta
 drugi poslovi osiguranja




2. grupa:
 poslovi posredovanja u ugovaranju osiguranja
 zastupanja u osiguranju
 snimanje rizika,
 snimanje i procena štete
 prodaja ostatka osiguranih uništenih stvari
 pružanje pravne pomoći i drugih intelektualnih i tehničkih usluga u osiguranju


6. UGOVOR O OSIGURANJU

Ugovor o osiguranju je ugovor kojim se obavezuje ugovaratelj osiguranja da, na načelima uzajamnosti i solidarnosti, udružuje određeni iznos u zajednici osiguranja (osiguranik), a zajednica se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekoj trećoj osobi naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Obilježja ovog ugovora su: sinalagmatičnost, teretnost, formalnost, a u pojedinim slućajevima i svojstva ugovora u korist trećih lica.

6.1. Pravna priroda posla osiguranja

O pravnoj prirodi osiguranju postoji više teorija koje se mogu podeliti u dve grupe: ugovorna i protivugovorna shvatanja.
Protivugovorna teorija tvrdi da je posao osiguranja rezultat delovanja ekonomski jače strane – osiguravača pa zbog toga nije ugovornog karaktera. On unapred, poput zakonodavca, propisuje pravila za buduće slučajeve osiguranja. Nema ravnopravnosti volja, pa prema tome ni ugovora. Drugi, pak, tvrde suprotno tj.da je ovaj pravni posao ugovornog karaktera i to je potkrijepljeno sa 5 teorija i to:
teorija naknade štete – po kojoj se osiguranik ovim ugovorom obezbjeđuje od štetnih posledica
mešovita teorija – po njoj je ugovor o imovinskom osiguranju ugovor o šteti koja se može dogoditi, a ugovor o ličnom osiguranju predstavlja aleatorni pravni posao
aleatorna teorija- tvrdi da ne postoji ekvivalentnost između osiguravača i osiguranika jer je moguća nepodudarnost uplaćenih premija sa naknadom štete
teorija prestacija – tvrdi da je ugovor ekvivalentan jer on obavezuje obe strane na vršenje određenih radnji (plaćanje premije i otklanjanje štete)
teorija organizovanja zaštite od rizika – osiguravač se za premiju obavezuje da će naknadom štete obezbediti osiguranika.







6.2. Zaključivanje ugovora o osiguranju

U najvećem broju slućajeva osiguravač traži posao, saugovorače, preko svog predstvanika (akvizitera osiguranja) koji može imati posrednička ili zastupnička ovlašćenja. Pretpostavlja se da akviziter nema ovlašćenja na zastupanje.
Ukoliko zastupniku osiguravač nije odredio obim ovlašćenja, zastupnik je po samom zakonu ovlašćen na sklapanje ugovora u ime i za račun osiguravača.U praksi osiguranje se zasniva ugovorom, a on se zaključuje na osnovu pismene ponude (formulara). Zakon o osiguranju predviđa tri načina zaključivanja ugovora:
1. kao pravilo uzima se da je ugovor o osiguranju zaključen kad ugovarači potpišu polisu osiguranja, ili listu pokrića.
2. kad neko podnese pismenu ponudu za zaključenje ugovora osiguravaču i ovaj je prihvati ili ne odgovori da odbija ponudu
3. za neke slučajeve, uslovima osiguranja može biti predviđeno da ugovorni odnos iz osiguranja može nastati samim plaćanjem premije (zbog hitnosti roba u transportu)
Kod obaveznog osiguranja obaveze i prava stranaka su utvrđeni zakonom i pravilima osiguranja pa odnos nastaje i bez zaključivanja ugovora, čim osiguranik podnese prijavu, odnosno čim uplati premiju.

6.3. Polisa osiguranja

O zaključenom ugovoru o osiguranju osiguravač izdaje polisu (lat. policere – obećati) osiguranja u kojoj je sadržano sljedeće:
 ugovorne strane
 osigurana stvar ili lice
 rizik osiguranja,
 trajanje osiguranja
 svota osiguranja (i podatak da je osiguranje neograničeno, ako je neograničeno)
 premija
 datum izdavanja polise i potpisi ugovornih strana
 ime i prezime onog na koga se osiguranje odnosi
 oštampani uslovi osiguranja ili klauzula da su opšti i posebni uslovi sastavni deo ugovora

Ono što je upisano u polisu ima prednost nad opštim i posebnim uslovima osiguranja, i u slučaju suprotnosti važeća će biti rukopisna odredba. Polisa može biti privremeno zamenjena listom pokrića. To je pismena izjava osiguravača kojom izveštava osiguranika da prihvata njegovu ponudu i preuzima osiguranje odmah. Ona ima karakter isprave o osiguranju i izdaje se da bi se izbegle štetne posledice po osiguranika ako je potreban protok vremena da se dobije polisa osiguranja (npr. zbog lekarskog pregleda kod osiguranja života). Lista pokrića sadrži iste elemente kao i polisa osiguranja, stim da lista pokrića traje samo do izdavanja polise osiguranja. Polisa osiguranja je hartija od vrednosti i može glasiti na određeno ime, po naredbi i na donosioca. Polisa osiguranja života može glasiti samo na ime ili po naredbi. Ona se može i zalagati kada glasi po naredbi, a zalaže se indosamentom.Elementi ugovora o osiguranju su :1. stranke, 2. predmet osiguranja 3. rizik, 4. premija, 5. osigurana suma, 6. trajanje osiguranja
Predmet osiguranja je dobro za čije su normalno postojanje stranke zainteresovane, ono čemu se pruža zaštita od rizika, o čemu je sklopljen ugovor, ono što se osigurava. Mogu biti stvari, životinje, bestelesne stvari (osiguranje kredita, osiguranje od odgovornosti) i lica. Zakon o osiguranju stoji na ovom stanovištu i da polisa treba da sadrži podatke o tome šta se osigurava. Rizik od osiguranja je budući neizvestan događaj koji u konkretnom slučaju može prouzrokovati štetnu posledicu. Da bi neki predmet mogao da bude osiguran potrebno je da bude izložen riziku. Osnovni uslov posla i bitan elemenat ugovora. Gde nema rizika nema ni osiguranja. Rizikom se smatra:
 mogućnost nastupanje ekonomski štetnog događaja, tj. događaja usled kojeg može nastati šteta na predmetu osiguranja.
 sama opasnost, događaj protiv koga se osigurava
 štetni događaj, uzrok štete
 i sama šteta



Da bi se neki događaj smatrao rizikom u osiguranju potrebno je da ispunjava sledeće uslove:
1. mogućnost njegovog nastupanja
2. i da je podoban da prouzrokuje posledice protiv kojih se osigurava (ako se osigurava od poplave da se stvar nalazi u predelu koji može biti poplavljen, od požara – da stvar može gorti itd.) (objektivna mogućnost)
3. Po zakonu dalje mora biti budući, neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača.
Rizik u sebi nosi: elemenat neizvesnosti – ne zna hoće li se i kada desiti događaj protiv kojeg se osigurava (svako će umreti, ali ne zna kada). Događaj treba da bude budući, da se nije desio ili se ne zna da se desio (npr. brod otplovio, a osigurava se od putativnog rizika, moguće je da je već brod potonuo, ali se ne zna), u suprotnom ugovor je ništavan.Mogućnost ugovarača da utiče na ostvarenje rizika procenjuje se objektivno, a ne subjektivno.
Pravo predstvlja još dva uslova da bi rizik bio pokriven osiguranjem:
1. da je veza osiguranika i imovine legalna (da nije ukradena), odnosno kod osiguranja lica da radnje pri kojima je čovek izložen riziku nisu protivpravne (npr. provalne krađe).
2. da bi se neki događaj mogao uzeti kao rizik potrebno je da se ponavlja, i što je učestalost veća oseća se veća potreba za zaštitom i veća je verovatnoća nastupanja štetnih posledica. Visina štete izračunava se posebnim matematičkim metodama.
Svi elementi rizika utvrđuju se prilikom zaključivanja rizika i osigurati se može protiv jednog ili više rizika.




6.4. Premija kod osiguranja

To je iznos koji ugovarač uplaćuje u fond osiguranja kao kao cenu za rizik koji preuzima osiguravač. Na njenu visinu utiče stepen verovatnoće ostvarenja rizika, i u zavisnosti od njega utvrđuje se visina premije korištenjem tarife. Stepen verovatnoće ostvarenja rizika se izračunava statističkim posmatranjem štetnih događaja, pa se pri određenju premije uzimaju sledeći elementi:
 intenzitet nastupanja štetnog događaja – što češće nastupa štetni događaj premija je veća, jer je veća vjerovatnoća da će osiguravać isplatiti naknadu.
 trajanje osiguranja (ako je period osiguranja duži vjerovatnoća štetnog događaja je veća, pa i premija treba da je veća)
 vrijednost stvari, odnosno od naknade (što je naknada veća – veća je i premija.

Premija izračunata na prethodni način naziva se u literaturi teorijskom, statističkom ili neto-premijom, a u zakonu tehničkom premijom. Kad se na tehničku premiju dodaju naknade za organizovanje preventive dobija se funkcionalan premija koja je bruto-premija. Premija kao izvor prihoda osiguravača određuje se tarifom koju donosi svaki osiguravač. Po načelima tehnike osiguranja, premija bi trebala da bude nedeljiva, što znaći da se plaća za ceo period osiguranja.Osigurana suma, osigurana vrednost je u ugovoru utvrđena vrednost imovinskog interesa koja je za ugovarača koncentrisana u predmetu ugovora. Osigurana suma razlikuje se od naknade po osnovu osiguranja. Naknada je iznos koji osiguravač isplaćuje korisnuku naknade kad nastupi ugovorom predviđeni štetni događaj, kad se ostvari rizik koji je pokriven osiguranjem. Ona se ne ugovara ali zavisi od štete koju pretrpi osiguranik. Osigurati se ne mora na stvarnu vrednost stvari, nego može biti ispod vrednosti što znači da osiguravajuće društvo npr. neće isplatiti punu cenu štete za oštećenu stvar. Takva vrsta osiguranja se naziva podosiguranje. Suprotno od toga je nadosiguranje. Zakon u načelu ne prihvata nadosiguranje – osiguranje iznad stvarne vrednosti, ona se snižava do stavrne vrednosti.












7. TRAJANJE OSIGURANJA

Predstavlja period u kome je osiguranik pokriven osiguranjem. Njegova dužina bitno utiče na veličinu rizika i iznos premije.Trajanje se određuje:- najpre ugovorom – izričitim određivanjem početka i kraja vremena ili pozivom na opšte uslove poslovanja. Ugovor se može sklopiti i na neodređeno vreme tada osiguranje traje dok traje ugovor. Postoje i izuzetci – mogu se sporazumeti da je osiguranjem pokriven i period koji prethodi zaključivanju ugovora ili da traje izvesno vreme nakon isteka trajanja osiguranja.Razlikuje se trenutak zaključivanja ugovora od trenutka kad počinje dejstvo. Dejstva počinju 24 sata od potpisivanja polise osiguranja. Ako je trajanje osiguranja ugovoreno ono traje do isteka poslednjeg dana roka. I ovde postoji izuzetci:
 ako je ugovoreno da se premija plaća odjednom i prilikom zaključivanja ugovora, dejstvo počinje od idućeg dana po uplati premije,
 kada se ispostavlja lista pokrića – od dana izdavanja


Obaveze osiguranika su:
1. davanje podataka o riziku,
2. plaćanje premije,
3. obavještavanje o osiguranom slučaju i promjene rizika
4. staranje o osiguranom predmetu


7.1. Davanje podataka o riziku


Ugovarač je dužan da prilikom zaključenja ugovora prijavi osiguravaču sve okolnosti koje su značajne za procenu rizika, a koje su mu poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate. Pošto ugovarač (osiguranik) ne zna koje su to oklnosti to se radi putem upitnika, koji sastavlja osiguravač, a popunjava ugovarač. Tu je veoma važno da li je ugovarač postupio savesno ili nesavesno tj. da li je dao tačne podatke ili nije. Ako je ugovarač namerno dao netačne podatke osiguravač može u zakonski određenom roku od tri meseca da traži poništenje ugovora. Ako je ugovarač ne namerno dao netačne podatke osiguravač može tražiti raskid ugovora ili povećanje premije. Ukoliko ugovarač ne pristane, ugovor prestaje po samom zakonu.
U slučaju da je osiguravač u času zaključivanja ugovora znao ili je mogao znati da su dobijeni podaci netačni ili da je ugovarač neke informacije prećutao, on se ne može više pozvati na netačnost prijave i ostvariti svoje pravo, odnosno tražiti povećanje premije. Isto je rešenje kada osiguravač u toku trajanja osiguranja sazna za netačnost informacija. On svoje pravo može ostvariti u zakonom predviđenom roku, u suprotnom gubi pravo.
Kod osiguranja života ako je osiguranik dao pogrešne podatke o godinama,
a one prelaze gornju granicu, ugovor je ništavan, a primljene premije se vraćaju
a one ne prelaze gornju granicu, ugovor ostaje na snazi, osigurana svota se smanjuje u srazmeri ugovorene premije i premije koja je predviđena za njegove stvarne godine
osiguranik ima manje godina nego što je prijavljeno, smanjuje se premija na njegove stvarne godine i osiguravač je dužan vratiti razliku u primljenim premijama

Plaćanje premije (kod osiguranja) plaća ugovaratelj. No osiguravač je dužan primiti premiju i od svakog ko ima pravnog interesa da ona bude uplaćena. Po izričitoj odredbi obaveza nije donosiva. Ako ništa nije ugovoreno plaća se u mestu gde je sedište, odnosno prebivalište ugovarača osiguranja. Po pravilu se plaća unapred, a može biti ugovoreno i drugačije (kvartalno, polugodišnje i sl.). Obaveza osiguravača na naknadu štete nastaje tek pošto osiguranik uplati premiju. Danas je kod svih osiguranja usvojeno da se plaća fiksna premija koju izračunava osiguravač, za koju se prigovara da nije pravična jer visina uplačenih premija znatno prevazilazi iznos isplaćenih šteta u jednog godini i da se kao kriterijum ne uzima vrednost stvari nego neka druga osobina (motorna vozila)
Kod imovinskog osiguranja pravilo je da osiguravač ne mora da opominje osiguranika da plati premiju izuzev ako je ugovor na neodređeno vreme, a premija nije uplaćena za naredni period. Ukoliko osiguranik ne plati ni u roku od 30 dana od opomene, sledi raskid ugovora po sili zakona. Kod osiguranja života ako premija ne bude isplaćena u dospelosti, osiguravač opominje ugovarača i daje mu zakonski rok od 30 dana za plaćanje stim da rok ne može biti i kraći. Osiguravač ne može raskinuti ugovor ako su dotle uplaćene premije bar za 3 godine, samo može smanjiti osiguranu svotu na iznos otkupne vrednosti osiguranja.



8. OBAVEZE OSIGURAVAČA KOD UGOVORA O
OSIGURANJU

Kada se govori o obavezama osiguranika kod ugovora o osiguranju ističu se dve obaveze:
1. Osnovna obaveza: plaćanje naknade
2. Ostale obaveze osiguranika
- osiguranik je dužan da putem reosiguranja obezbedi sredstva za isplatu naknade
- osiguranik mora svoju ekonomsku delatnost da organizuje saglasno ekonomskim načelima osiguranja – mogućnost trajnog obezbeđenja izvršenja svojih obaveza po osnovu osiguranja
- obaveza osiguranika je da svoje opšte akte pravila osiguranja, tarife uslovi osiguranja i sl. učini dostupnim javnosti
- osiguranik je dužan obavestiti osiguranike o uslovima osiguranja – zakonska mu je dužnost da prilikom zaključivanja ugovora preda osiguraniku pravila i uslove osiguranja i da ga upozori da su oni sastavni dio ugovora, da mu izda polisu
- osiguranik je dužan da se osigura od rizika nemogućnosti isplate naknada jačanjem raznih fondova tj. širenjem svog posla i samim tim prikupljanjem većeg broja sredstava. Ova obaveza u našem pravu je javnog karaktera i ne potiče iz ugovora nego iz karaktera i tehnike poslovanja
Plaćanje naknade, odnosno plaćanje osigurane sume, je osnovna obaveza osiguravaća prema osiguraniku kada se desi događaj protiv koga se lice osiguralo. Prije isplate najpre se utvrdi postojili ugovor o osiguranju, zatim je li se desio slučaj predviđen ugovorm, te ima li osiguranik pravo na naknadu i kolika je ta naknada. Osiguravač je dužan isplatiti naknadu osiguraniku ili imaocu polise ako je ona izdata na donosioca, i to u roku od 14 dana, od dana dobijanja obavještenja da se slučaj desio. Ako se iznos naknade ne utvrdi u tom roku osiguravač je dužan isplatiti kao predujam dio naknade koji nije sporan, ako to traži ovlašteno lice. Ako je sporno postojanje ili visina naknade, rok od 14 dana teče od dana kada su oni utvrđeni.
Postupak kojim se utvrđuje postojanje obaveze za naknadu je složen i sastoji se iz faza, i to:
 utvrđivanje osiguranog slučaja – da li je to slučaj iz ugovora i je li pogodio osiguranika,
 procena štete (ako se osiguravač i ugovarač ne slože o visini štete onda se ona poverava veštacima, a ako jedna od strana nije zadovoljna i njihovim nalazom onda se pokreće spor kod suda)
 utvrđivanje veličine naknade.
Pored naknade štete osiguravač je dužan da nadokandi i troškove koje je osiguranik morao nužno učinit radi otklanjanja i smanjenja štete, i onda kada oni zajedno sa naknadom prelaze osiguranu sumu. Kod nekih vrsta osiguranja, kada se stvar osigurava ispod vrednosti, može se ugovoriti da se u slučaju delimične štete umesto primene proporcije, vrši naknada za potpunu štetu, a ako stvar potpuno propadne isplaćuje se suma osiguranja.
To osiguranje naziva se osiguranje na prvi rizik. Premija je veća od premije koja odgovara sumi osiguranja, a manja od premije za stvarnu vrednost.
U nekim slučajevima može se ugovoriti da osiguravač plaća naknadu samo ako šteta pređe određenu granicu. Taj deo štete koji se ne isplaćuje naziva se franšiza. Slaba strana franšize je da osiguranik nema interesa da šteta bude manja i nije stimulisan da preduzme radnje i mere usled kojih bi ona mogla biti manja. Kod osiguranja života osiguraniku ili korisniku isplaćuje se osigurana suma kada osiguranik umre ili doživi određeno doba života.
Osiguravač nije dužan da nadoknadi štetu ako je:
1. ona nastala zbog ratnih operacija, pobuna i nemira, (i samoubistvom kod osiguranja lica).
2. ukoliko je štetu prouzrokovao osiguranik namerno (nepažnjom da, ali namjerno ne),
3. u slučaju da je ona nastala usled nedostatka osigurane stvari i sl. osiguranje nije dužno platiti naknadu i u slučaju osiguranja života ako je smrt prouzrokovana ratnim operacijama. Takođe, nije dužno ni za naknadu štete koju je osiguranik namjerno počinio.



Postoji par izuzetaka od pravila da osiguravač ne nadoknađuje štetu i to:
1. osiguravač je u slučaju smrti osiguranika naknadu dužan podeliti naslednicima i to u zavisnosti koliko je koji dobio nasledstva od osiguranika
2. ako je šteta bila na prevoznom sredstvu osiguranje je dužno nadoknaditi štetu osiguraniku bez obzira da li je on kriv za štetu ili nije


8.1. Podela osiguranja

Prema načinu nastanka osiguranje se deli na dobrovoljno i obavezno. A druga najčešća podela je na:
osiguranje lica
osiguranje imovine
pomorsko osiguranje (koje se deli na kasko i kargo tj. osiguranje broda i osiguranje brodske pošiljke)

Dalje se vrši podela osiguranja imovine na:
osiguranje stvari – predmet je stvar imovinske vrednosti i naknađuje se šteta u slućaju propasti ili oštećenja stvari.
osiguranje od imovinskih šteta – obaveza osiguranika je u naknadi imovinske šete kad se desi slučaj, bez obzira ima li oštećenja stvari, ili je šteta nastala kao neposredna ili posredna posledica oštećenja ili uništenja stvari, zatim kad nije ostvaren mogući dobitak ili kad su prouzrokovani troškovi.

Neke vrste osiguranja imovine:
od požara
od provalne krađe
osiguranje dobitka
osiguranje stakla od loma i sl.

Osiguranje lica (podela), zakon razvrstava poslove životnih osiguranja na:
osiguranje života
- osiguranje na nedoživljenje (osiguranje života)
- osiguranje na slučaj bolesti, nezgode nesposobnosti (osiguranje od nesretnog slučaja) – ovdje se isplaćuje i troškovi lečenja
penziono osiguranje

Obavezno osiguranje se uvodi samo zakonom. Može biti propisano osiguranje:
od rizika koji ugrožavaju treća lica i
od rizika koja predstavljaju opštu opasnost.

Prema zakonu obavezna osiguranja su:
putnika u javnom saobraćaju od posledica nesretnog slučaja
vlasnika/korisnika od odgovornosti za štete počinjene trećim licima
vlasnika/korisnika vazduhoplova od odgovornosti za štete počinjene trećim licima
vlasnika/korisnika brodova na motorni pogon od odgovornosti za štete počinjene trećim licima

Svi koji obavljaju javni prevoz dužni su da sa osiguranikom sklope ugovor o osiguranju putnike koje prevoze od posledica nesrećnog slučaja za slučaj: smrti, trajnog gubitka opšte radne sposobnosti i za slučaj prolazne nesposobnosti putnika za rad. Isto pravilo važi za druge poslovne subjekte kada prevoze svoje radnike kada ih prevoze na rad ili u vezi sa obavljanjem svoje delatnost.



Ako putnika zadesi nesretan slučaj, osiguravač je dužan isplatiti:
 osiguranu sumu ako je došlo do smrti ili trajnog gubitka radne sposobnosti
 ako je dušlo do djelimičnog gubitka radne sposobnosti osiguranje isplaćuje određeni procenat osigurane sume koji odgovara procentu gubitka opšte radne sposobnosti
 naknadu izgubljene zarade i nužnih troškova lečenja
Kod obaveznog osiguranja u saobraćaju nema kumuliranja, zahteva jer ugovor ne zaključuje putnik, nego organizacija. Od iznosa naknade štete po osnovu sudske odluke koju prevoznik duguje putniku, odbija se naknade koju je putnik naplatio od osiguravača.


8.2. Prestanak ugovora o osiguranju

1. Po sili zakona,
 zbog ništavosti i to kada se osigurani slučaj već desio ili je bio u nastajanju ili je postalo sigurno da će se desiti (stranke su dužne vratiti jedna drugoj ono što su primile po osnovu ugovora)
 Ako za vreme trajanja ugovora predmet osiguranja propadne usled događaja koji nije predviđen ugovorom (vraća se srazmeran deo premije)
 Ako je rok osiguranja ugovoren prestaje sa istekom ugovora (poslednjeg dana roka).
 u slučaju stečaja osiguravajućeg društva i to nakon isteka 30 dana od otvaranja stečajnog postupka. Isto pravilo ne važi kad je stečaj nad ugovaračem. Kod osiguranja lica prestaje kada lice pređe starosnu granicu do koje osiguravač vrši osiguranje.
 zbog neplaćanja premija i to po zakonu kada protekne 30 dana od dana dospjelosti, odnosno od uručenja preporučenog pisma o dospjelosti premije
 kad osiguranik namerno da pogrešne podatke ili ih propusti dati, a osiguravač ponudi povećanje premije, ako osiguranik to ne prihvati ni u roku od 14 dana.
2. jednostranim raskidom i to u nekoliko slučajeva:
 ako mu ugovarač da netačnu prijavu ili prećuti relevantne podatke osiguravač ima pravo da raskine ugovor
 osiguravač može raskinuti ugovor ako se u periodu nakon sklapanja rizik povećao do te mere da pri takvim uslovima ugovor uopšte ne bi bio sklopljen (procena uticaja povećanja rizika pripada osiguravaču)
 osiguravač može raskinuti ugovor sa neograničenim rokom sa danom dospelosti premije. Otkazni rok iznosi 3 meseca, a kod osiguranja dužih od 5 godina, otkazni rok je 6 meseci od dana pismeno date izjave o raskidu. I osiguranik ima ista prava.
 osiguravač može tražiti raskid ako društvo ide u stečaj i to u roku od 3 meseca od dana otvaranja stečaja. Deo premije ide u stečajnu masu. Isto pravo pripada osiguraniku.
 osiguravač može raskinuti ugovor kada je izvršeno nadosiguranje usled prevare osiguranika. Isto pravo ima osiguranik.
 osiguranik može tražiti jednostrani raskid kada se nakon ugovora rizik smanjio a osiguravač odbije smanjenje premije
 napokon osiguranik ima pravo u svako doba da raskine ugovor uz nadoknadu štete koju je tim aktom prouzrokovao osiguravaču.

























9. ZAKLJUČAK

Osiguranje kao važnu privrednu delatnost možemo definisati kao ukupnost svih oblika trgovačkih aktivnosti, od nabavke robe od proizvođača do isporuke te robe konačnom potrošaču. Zahvaljujući svom položaju između ponude i potražnje robe, te na taj način utičući na proizvođače i potrošače, osiguranje igra ključnu ulogu u privredi a posebno u ličnim životima građana. U nekoliko poslednjih godina udeo sektora osiguranja je u snažnom usponu. Svojim učešćem u stvaranju dodatne vrijednosti i sigurnosti kako imovine preduzeća tako i samih građana, osiguranje igra važnu ulogu u kreiranju novih poslova jer poboljšanjem uslova poboljšava se i standard života. Istovremeno, osiguranje se suočava s velikim izazovima, kao što su povećana konkurencija na domaćem tržištu, koncentracija, uvođenje novih tehnologija, nužnost pružanja novih usluga i oblika prodaje baziranih na elektronskom protoku informacija, globalizacija trgovine.
Istovremeno s početkom ekspanzije velikih svetskih trgovačkih, ekonomskih i ostalih uzansi u našu zemlju, domaće osiguravajuće kuće proživljavale bolne promene i borile se za opstanak. Osiguravajuće kuće kuće koje su bile u državnom vlasništvu su privatizirane. Progresivna koncentracija zapadnoevropskih i domaćih osiguravajućih kuća povećavaju konkurenciju između lanaca osiguravajućih drštava. Da bi se što ravnosnije prikazale i približile ‘’potrošaču’’, osiguranje počinju primjenjivati sofisticirane metode poput brzog managementa, automatskog sastava naručivanja osiguranja, te se ugovori o osiguranju sklapaju brzo i uz pompezno najavljivanje povlastica za korisnike.U isto vrijeme, privatne osiguravajuće kuće su prepoznate kao jedna od opcija u snižavanju cena. Jedna od prednosti domaćih trgovačkih kuća jest u poznavanju specifičnosti hrv osiguranja što prouzrokuje povećanu tražnju osiguranja i sklapanja većeg broja ugovora.
Razvoj informatičkog društva i tehnologije menja tradicionalan način poslovanja, prilagođavajući ga novim potrebama potrošača, što uslovljava pojavu novih oblika ugovaranja osiguravanja; direktnu prodaja krajnjem potrošaču, prodaja na daljinu elektronskim putem, nove komercijalne usluge na području prezentacije proizvoda, saveta, plaćanja i isporuke.
Budući razvoj ove delatnosti zavisi će prvenstveno o njenoj primeni, ali i o regulativi koja bi trebala osigurati razvoj ove vrste pružanje usluga za zaštitu tržišnog prilagožavani i borbe za potrošača-osiguranika.

















10. LITERATURA:



1. Dr Dragoslav Neškov, Poslovno pravo,FAM,Novi Sad, 2006.godina
2. Jokić dr Slobodan, Osnovi ekonomije, ''Proinkom'', Beograd, 2004.
3. Bingulac dr Zoran, Monetarne i javne finansije, ''Megatrend'', Beograd, 2003.
Referentni URL