10-06-2010, 07:22 PM
Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.
Autorsko pravo je pravo koje uživaju stvaraoci (autori) književnih, naučnih i umetničkih dela (autorska dela), a koje im daje isključivo pravo korišćenja ili odobravanja drugima korišćenja svog dela, a uključuje i sistem zaštite tih prava. U objektivnom smislu, ono je sistem pravnih pravila i načela koje regulišu prava koje zakon daje autoru dela.
Autoru pripada autorsko pravo na njegovu autorskom delu činom samog ostvarenja dela i, za razliku od većine drugih oblika intelektualnog vlasništva, ne podleže nikakvom administrativnom ili registracionom postupku. NJime se ne štiti ideja nego delo koje je izražaj ideje ljudskog uma, bez obzira na vrstu ili kvalitet izražaja.
Autorskom pravu srodna prava odnose se na prava i obim pravne zaštite umetničkog izražaja, te zaštite organizacionih, poslovnih i finansijskih ulaganja u izvođenje, proizvodnju, distribuciju i radiodifuziju autorskih dela, a obuhvataju:
• prava umetnika izvođača na njihovim izvedbama;
• prava proizvođača fonograma na njihovim fonogramima;
• prava filmskih producenata (proizvođača videograma) na njihovim videogramima;
• prava organizacija za radiodifuziju na njihovim emitovanjima;
• prava izdavača na njihovim izdanjima;
• prava proizvođača baza podataka na njihovim bazama podataka.
Područje srodnih prava ubrzano se razvilo u proteklih 50 godina. Srodna prava razvila su se uz autorsko pravo i najčešće su vezana uz omogućavanje saopštavanje autorskog dela javnosti.
Autorsko pravo i srodna prava ključni su za ljudsko stvaralaštvo, jer pružaju autorima podsticaj u obliku priznanja i novčanih naknada, a s druge strane pružaju im određenu sigurnost da se njihova dela mogu da distribuiraju bez straha od neovlašćenog kopiranja ili piraterije, a ukoliko do toga dođe, osigurana im je određena zaštita autorskog prava.
Autorsko pravo karakteristično je za evropski pravni krug (prvenstveno se razvilo u francuskom pravu). U anglosaksonskom pravu koristi se pojam kopirajt. Temeljna razlika između autorskog prava i kopirajt je ta, što je prvo bazirano na ideji sopstvenog prava autora kod kojeg postoji veza između autora i njegove tvorevine, dok se kopirajt ograničava striktno na delo kao takvo.
Kao deo međunarodnog privatnog prava, autorsko pravo i srodna prava, sastavnice pravnog područja intelektualnog vlasništva, imaju naglašeno međunarodnopravno obeležje. Međutim, kao deo unutrašnjeg prava, svaka država donosi i sopstvene, unutrašnje propise koje uređuju ovo područje.
Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela (BK)
Prvi univerzalni višeestrani međunarodni pravni akt u oblasti zaštite autorskog prava jeste Konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela, zaključena u Bernu 1886. godine. Bernska konvencija je revidirana do sada 7 puta od 9.9.1886. godine, dopunjena u Parizu 4.5.1896. godine, izmenjena u Berlinu 13.11.1903 godine, dopunjena u Bernu 20.3.1914. godine, izmenjena u Rimu 2.6.1928. godine, u Briselu 26.6.1948. godine, u Stokholmu 14.7.1967. godine i u Parizu 24.7.1971. godine.
Danas Bernska Unija broji 162 država od kojih je i Bosna i Hercegovina članica od 1992 godine. Ideja o potrebi zaključenja takve konvencije zvanično je potekla od međunarodne nevladine organizacije „Međunarodno književno udruženje“ sa njenog kongresa održanog 1882 godine u Rimu. Uz saradnju vlade Švajcarske koja je bila domaćin kongresa „Međunarodnog književnog udruženja“ 1883 godine upućen je poziv civilizovanim državama sveta da se pridruže naporima za zaključenje jedne konvencije koja će dovesti s jedne strane do univerzalnog priznanja prava autora bez obzira na njihovu nacionalnost i s druge strane do poželjne ujednačenosti principa na kojima je ta zaštita uređena. Većina vlada je prihvatila poziv sa oduševljenjem, međutim jedna od najvećih „demokratskih“ država SAD nije prihvatila poziv. Održane su tri diplomatske konvencije od kojih je treća održana u Bernu 1886 godine. Na toj konferenciji koja je bila održana u Bernu došlo se do usvajanja „Konvencije o zaštiti književnih i umjetničkih dela“. Svesni da Bernska konvencija ne iscrpljuje i ne može iscrpeti sve mogućnosti međunarodne saradnje u zaštiti autorskih prava tvorci Bernske konvencije su u članu 20 pokušali da reše sve moguće nedoumice.
Član 20: „Vlade zemalja Unije zadržavaju sebi prava da pristupe sklapanju posebnih aranžmana, ukoliko bi se ovim aranžmanima autora dala šira prava od onih koja su im priznata Konvencijom ili ukoliko bi oni sadržavali druge odredbe koje nisu u suprotnosti sa ovom konvencijom. Odredbe postojećih aranžmana koje odgovaraju gore navedenim uslovima ostaju u važnosti“.
Dakle članom 20 Bernske konvencije je ostavljena mogućnost da države sklapaju međusobno sporazume koji ne bi bili u suprotnosti sa odredbama Konvencije. Države mogu svojim sporazumima da čak daju i veća ovlašćenja nego što je to dato Konvencijom.
Centralna odredba Bernske Konvencije sadržana je u članu 5. stav 1. a ona glasi: „U pogledu dela za koja su zaštićeni ovom konvencijom,u zemljama Unije, osim zemlje porekla dela, autori uživaju prava koja zakoni ovih zemalja sada priznaju ili će docnije priznati svojim državljanima, kao i prava specijalno priznata ovom konvencijom“. Po ovoj centralnoj odredbi Bernske konvencije autori uživaju ona prava koja zakoni tih država sada priznaju ili će im kasnije priznati a i specijalna prava priznata konvencijom.
Zaštićena lica
Bernskom konvencijom pravo na zaštitu ima autor, a isto tako i svaki pravni sledbenik autora bez obzira na osnov pravnog sledstva (npr.nasleđe). Kod ovih pravila se pravi izuzetak kada je u pitanju filmsko delo onda je to prepušteno državama članicama da to propisuju. Da bi lice uživalo zaštitu moraju biti ispunjeni sledeći uslovi koje propisuje Bernska konvencija
Autorsko pravo je pravo koje uživaju stvaraoci (autori) književnih, naučnih i umetničkih dela (autorska dela), a koje im daje isključivo pravo korišćenja ili odobravanja drugima korišćenja svog dela, a uključuje i sistem zaštite tih prava. U objektivnom smislu, ono je sistem pravnih pravila i načela koje regulišu prava koje zakon daje autoru dela.
Autoru pripada autorsko pravo na njegovu autorskom delu činom samog ostvarenja dela i, za razliku od većine drugih oblika intelektualnog vlasništva, ne podleže nikakvom administrativnom ili registracionom postupku. NJime se ne štiti ideja nego delo koje je izražaj ideje ljudskog uma, bez obzira na vrstu ili kvalitet izražaja.
Autorskom pravu srodna prava odnose se na prava i obim pravne zaštite umetničkog izražaja, te zaštite organizacionih, poslovnih i finansijskih ulaganja u izvođenje, proizvodnju, distribuciju i radiodifuziju autorskih dela, a obuhvataju:
• prava umetnika izvođača na njihovim izvedbama;
• prava proizvođača fonograma na njihovim fonogramima;
• prava filmskih producenata (proizvođača videograma) na njihovim videogramima;
• prava organizacija za radiodifuziju na njihovim emitovanjima;
• prava izdavača na njihovim izdanjima;
• prava proizvođača baza podataka na njihovim bazama podataka.
Područje srodnih prava ubrzano se razvilo u proteklih 50 godina. Srodna prava razvila su se uz autorsko pravo i najčešće su vezana uz omogućavanje saopštavanje autorskog dela javnosti.
Autorsko pravo i srodna prava ključni su za ljudsko stvaralaštvo, jer pružaju autorima podsticaj u obliku priznanja i novčanih naknada, a s druge strane pružaju im određenu sigurnost da se njihova dela mogu da distribuiraju bez straha od neovlašćenog kopiranja ili piraterije, a ukoliko do toga dođe, osigurana im je određena zaštita autorskog prava.
Autorsko pravo karakteristično je za evropski pravni krug (prvenstveno se razvilo u francuskom pravu). U anglosaksonskom pravu koristi se pojam kopirajt. Temeljna razlika između autorskog prava i kopirajt je ta, što je prvo bazirano na ideji sopstvenog prava autora kod kojeg postoji veza između autora i njegove tvorevine, dok se kopirajt ograničava striktno na delo kao takvo.
Kao deo međunarodnog privatnog prava, autorsko pravo i srodna prava, sastavnice pravnog područja intelektualnog vlasništva, imaju naglašeno međunarodnopravno obeležje. Međutim, kao deo unutrašnjeg prava, svaka država donosi i sopstvene, unutrašnje propise koje uređuju ovo područje.
Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela (BK)
Prvi univerzalni višeestrani međunarodni pravni akt u oblasti zaštite autorskog prava jeste Konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela, zaključena u Bernu 1886. godine. Bernska konvencija je revidirana do sada 7 puta od 9.9.1886. godine, dopunjena u Parizu 4.5.1896. godine, izmenjena u Berlinu 13.11.1903 godine, dopunjena u Bernu 20.3.1914. godine, izmenjena u Rimu 2.6.1928. godine, u Briselu 26.6.1948. godine, u Stokholmu 14.7.1967. godine i u Parizu 24.7.1971. godine.
Danas Bernska Unija broji 162 država od kojih je i Bosna i Hercegovina članica od 1992 godine. Ideja o potrebi zaključenja takve konvencije zvanično je potekla od međunarodne nevladine organizacije „Međunarodno književno udruženje“ sa njenog kongresa održanog 1882 godine u Rimu. Uz saradnju vlade Švajcarske koja je bila domaćin kongresa „Međunarodnog književnog udruženja“ 1883 godine upućen je poziv civilizovanim državama sveta da se pridruže naporima za zaključenje jedne konvencije koja će dovesti s jedne strane do univerzalnog priznanja prava autora bez obzira na njihovu nacionalnost i s druge strane do poželjne ujednačenosti principa na kojima je ta zaštita uređena. Većina vlada je prihvatila poziv sa oduševljenjem, međutim jedna od najvećih „demokratskih“ država SAD nije prihvatila poziv. Održane su tri diplomatske konvencije od kojih je treća održana u Bernu 1886 godine. Na toj konferenciji koja je bila održana u Bernu došlo se do usvajanja „Konvencije o zaštiti književnih i umjetničkih dela“. Svesni da Bernska konvencija ne iscrpljuje i ne može iscrpeti sve mogućnosti međunarodne saradnje u zaštiti autorskih prava tvorci Bernske konvencije su u članu 20 pokušali da reše sve moguće nedoumice.
Član 20: „Vlade zemalja Unije zadržavaju sebi prava da pristupe sklapanju posebnih aranžmana, ukoliko bi se ovim aranžmanima autora dala šira prava od onih koja su im priznata Konvencijom ili ukoliko bi oni sadržavali druge odredbe koje nisu u suprotnosti sa ovom konvencijom. Odredbe postojećih aranžmana koje odgovaraju gore navedenim uslovima ostaju u važnosti“.
Dakle članom 20 Bernske konvencije je ostavljena mogućnost da države sklapaju međusobno sporazume koji ne bi bili u suprotnosti sa odredbama Konvencije. Države mogu svojim sporazumima da čak daju i veća ovlašćenja nego što je to dato Konvencijom.
Centralna odredba Bernske Konvencije sadržana je u članu 5. stav 1. a ona glasi: „U pogledu dela za koja su zaštićeni ovom konvencijom,u zemljama Unije, osim zemlje porekla dela, autori uživaju prava koja zakoni ovih zemalja sada priznaju ili će docnije priznati svojim državljanima, kao i prava specijalno priznata ovom konvencijom“. Po ovoj centralnoj odredbi Bernske konvencije autori uživaju ona prava koja zakoni tih država sada priznaju ili će im kasnije priznati a i specijalna prava priznata konvencijom.
Zaštićena lica
Bernskom konvencijom pravo na zaštitu ima autor, a isto tako i svaki pravni sledbenik autora bez obzira na osnov pravnog sledstva (npr.nasleđe). Kod ovih pravila se pravi izuzetak kada je u pitanju filmsko delo onda je to prepušteno državama članicama da to propisuju. Da bi lice uživalo zaštitu moraju biti ispunjeni sledeći uslovi koje propisuje Bernska konvencija