10-06-2010, 06:48 PM
Матурски, семинарски, дипломски и мастер радови из банкарства и финансија.
Девизама називамо сва потраживања изражена у страној валути (депозити, менице, чекови и сл.) и ефективни страни новац (новчанице и ковани новац), осим златника и сребрњака.
Под девизним тржиштем се подразумева свако сусретање понуде и тражње девиза. На девизном тржишту се обавља купопродаја домаћег новца за девизе и купопродаја једне врсте девиза за другу. Купопродаја девиза се може обављати на одрећеном месту, у одрећено време и по утврћеним правилима, и у том случају је реч о организованом девизном тржишту или о девизној берзи. Мећутим, бројне трансакције куповине и продаје девиза одвијају се ван организованог девизног тржишта, у непосредним контактима измећу предузећа, банака и појединаца, домаћих и страних резидената. И такозвано "црно тржиште" ("црна берза") девиза представља сегмент девизног тржишта.
Иако могу постојати значајне разлике у условима и начину купопродаје девиза и висини девизних курсева на појединим сегментима девизног тржишта, измећу њих постоји значајна мећузависност. По правилу, када се девизни курс на једном сегменту тржишта помера у једном смеру постојаће тенденција да се у истом смеру крећу девизни курсеви и на другим сегментима девизног тржишта. Уколико постоји конвертибилност валута и велика
слобода у мећународним финансијским трансакцијама, не може б
значајнијих разлика у висини девизних курсева на поједи
сегментима девизног тржишта - нити у националним, нити
мећународним оквирима. У земљама у којима постоји снажниј
девизна контрола могуће су знатне разлике у висини девизн
курсева на појединим деловима девизног тржишта, па чак и крета
курсева у супротним смеровима.
Девизно тржиште је по много чему специфично тржиште. Н
њему се тргује девизом, том посебном робом која је на сво
националном подручју законско средство плаћања. Обим понуде тражње девиза на тржишту у великој мери зависи од монетарне
спољнотрговинске и девизне политике националне економске власти. Повећањем царина, завоћењем робних контингената и девизних квота, забраном увоза појединих артикала и сличним мерама снажно се утиче на смањење тражње, а давањем извозних премија, царинским и пореским рефакцијама при извозу утиче се на повећање понуде девиза.
Девизно тржиште веома брзо реагује и на све политичке промене у земљи и свету, па чак и на помен о могућности политичких промена.
Девизно тржиште је далеко од тога да буде перфектно, чак и у случајевима када нема деловања неекономских фактора.
Девизне берзе представљају најзначајнији сегмент девизног тржишта у земљама које имају конвертибилну валуту. То је, у ствари, вид организованог промета девиза на одрећеном месту, у одрећено време и по утврћеним правилима.
Савремене девизне берзе настају у периоду после другог светског рата, у време афирмације конвертибилности валута развијених земаља. Промет девиза на берзама обавља се углавном посредством банака, али не свих. Изузетно важно место припада централној банци која надгледа функционисање девизног тржишта и предузима неопходне мере ради заштите националне валуте. Када затреба, централна банка се појављује и у улози непосредног купца и продавца девиза у циљу стабилизације девизних курсева. По Статуту IMF, централна банка је била обавезна да интервенцијама одржава курс у границама од 1% на горе и на доле од девизног паритета. Од 1971. године ово одступање од паритета је проширено на 2,25%.
Прави значај девизне берзе добијају тек од 1973. године, односно од тренутка када долази до напуштања фиксних девизних курсева.
У условима флуктуирајућих девизних курсева шири се простор за деловање понуде и тражње на висину девизног курса, али потпуно глободног формирања девизних курсева под утицајем само тржишних снага данас, заправо, нема. Централне банке својим ннструментима и разним видовима интервенције настоје да спрече, нли бар ограниче, нежељена кретања на девизном тржишту.
Девизно тржиште доприноси оптималној алокацији девиза. Наиме, до девиза најлакше долазе они актери који могу понудити највишу цену за страна средства плаћања - што значи они који су кадри да их најефикасније користе.
Посредством девизног тржишта успоставља се веза измећу лојединих националних финансијских тржишта. Да би се средства са едног финансијског тржишта могла појавити на неком другом гржишту потребно је, у принципу, да се претходно та средства трансформишу у другу валуту, што се чини на девизном тржишту. Кажемо - у принципу, јер је у неким случајевима могућ пласман на лрутом финансијском тржишту без претходне замене за другу валуту, као што је случај на евротржишту.
Поред тога што зависи од привредне ситуације и економске лолитике у датој земљи, девизно тржиште је, такоће, под утицајем кретања на другим финансијским тржиштима. Стабилност на финансијским тржиштима ствара услове за стабилност и на девизним тржиштима.
Највећи промет на девизним тржиштима обављају пословне Занке. Банка одлучује да купи одрећену валуту због тога што треба ла изврши нека плаћања или због тога што процењује да ће курс те залуте расти; продаје ону валуту која јој није потребна или мисли да he курс те валуте падати. Узима се у обзир и могућност пласмана фондова деноминираних у појединим валутама. Куповаће се оне залуте чијим се пласманом може остварити виша каматна стопа и обезбедити већа сигурност.
Када банка одлучи да купи одрећену валуту, она се обраћа лругим банкама и интересује се за куповне и продајне курсеве дате залуте (или више валута).
Банка од које су тражени курсеви даје котације, што значи куповне и продајне курсеве за дату валуту и тиме се обавезује да по тим курсевима обави трансакције. Банка која је тражила котације треба да у кратком времену од око једног минута одлучи да ли ћe неку валуту купити или продати и у ком износу. По истеку тог времена котације могу бити промењене. У савременим условима се трансакције обављају преко SWIFT-a.
У купопродаји девиза могу се појавити и брокери, као посредници између купаца и продаваца. У овом случају купац саопштава брокеру да жели да купи одређену девизу, износ и курс који сматра прихватљивим. (Овде, значи, нема оне неизвесности као у случају контаката измећу самих банака.) Брокер проналази банку која жели да прода тражене девизе, закључује посао и тек тада купац и продавац ступају у контакт. За своје услуге брокер наплаћује провизију - брокеражу.
На девизним тржиштима постоје одређени обичаји, конвенције, одређени жаргон који се користи ради лакшег и бржег разумевања. У САД су до 1979. године курсеви страних валута исказивани у доларском еквиваленту - то је тзв. директно нотирање (нпр. курс немачке марке је 0,5555 долара), а од тада се углавном користи обрнути начин, индиректно нотирање - исказује се колико је стране валуте потребно за један долар (нпр. 1,8002 марака за један долар). Овај други курс је заправо реципрочна вредност првог.
У табелама које се објављују у штампи банке обично дају само курсеве по којима продају девизе, док дилери најчешће објављују и продајне (offer или ask rates) и куповне (buying или bid rates). Разлика између продајног и куповног курса (маржа) изражава се у поенима (poini). При директном нотирању куповни курс је нижи од продајног, а код индиректног нотирања куповни курс је виши. Поени се односе на последње цифре назначеног курса. Ако су горе наведени курсеви продајни а маржа износи 10 поена, онда је куповни курс при директном нотирању 1 DEM - 0,5545 USD, а при индиректном нотирању 1 USD = 1,8012 DEM. (Пошто је у оба случаја маржа у апсолутном износу иста - ова два курса више нису међусобне реципрочне вредности, нису више правилно укрштени; о овоме ће бити речи у наредној глави.) Банка, значи, при продаји за једну марку узима више долара него што даје при откупу једне марке. Код индиректног нотирања може изгледати чудно што је продајни курс нижи од куповног, али не треба заборавити да се овде ради о
обратном исказивању односа марке и долара: не колико је потребно долара за једну марку, већ колико је марака потребно за један долар. У овом примеру америчка банка за један долар даје 1,8002 марке, а да би се од банке добио један долар потребно је дати 1,8012 DEM.
При замени новчаница (ефективног страног новца) разлика измећу куповног и продајног девизног курса, коју називамо маржом, већа је него при замени чекова: за новчанице маржа обично износи 4 - 6%, а за чекове 2 - 4%. То је због тога што пословање новчаницама изискује веће трошкове при манипулацији (обично се размењују мање суме), чувању, осигурању и транспорту, што је потребно држати у резерви одрећене износе страних валута - значи, без оплодње. Присутна је и опасност да се размене фалсификоване новчанице. Све се ово надокнаћује из сразмерно веће марже. Банке не само да откупљују стране новчанице, већ их и продају - најчешће туристима и пословним људима за путовања и неке врсте плаћања у земљи и иностранству. Новчанице значајнијих конвертибилних валута могу се заменити у свакој банци и мењачници, али не и оне које гласе на мање важне валуте. То је због тога што се значајније валуте могу лакше, брже и боље продати - било другим клијентима v.nn банкама. Зато је маржа при овим трансакцијама мања. При куповини страних новчаница наилази се на доста ограничења. Монетарне власти, да би спречиле одлив девиза, понекад утврћују за које се намене могу куповати стране новчанице и до ког износа. Уз то. често је потребно чекати да банка прибави тражене новчанице. Слмо велике банке у великим градовима могу имати у својим "лагајнама богатији "асортиман" страних новчаница, у различитим ллоенима.
Страним новчаницама се тргује и на велико, измећу банака. На лоимер, долари које амерички туристи размене у Италији за евро, лгодају се америчкој банци или некој другој банци којој су долари лотребни. Америчка банка може куповати евре од италијанске банке ер жели да их продаје својим туристима који путују у Италију. Лошто се у овим трансакцијама размењују велике суме, маржа је знатно нижа - око 2%.
У савременим условима банке међународна плаћања обављају брзо, "ixo. сигурно и уз мале трошкове коришћењем компјутерске мреже SWIFT : ^ietv for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) - Светског ;г> штва за међубанкарске трансакције путем телекомуникација. SWIFTје "с-:ован 1973. године, када су послови још обављани преко телекса. Тада
је SWIFT гарантовао да ће трансакција бити обављена за 30 минута. Данас, са савременом телекомуникационом технологијом, трансакције се обављају за 20 секунди. Послови преко ове мреже су се веома брзо развијали тако да почетком 2008. године преко ње послује око 8.300 банака и других финансијских институција из 208 земаља. У 2007. години обављено је око три и по милијарде трансакција. Од 1990. године и наше велике банке послују преко SWIFT мреже. У 2006. години, посредством SWIFT-a пословало је 67 финансијских организација из Србије, 52 из Босне и Херцеговине, 58 из Хрватске, 36 из Словеније и 21 из Македоније.
ПРАВИЛНО УКРШТЕНИ ДЕВИЗНИ КУРСЕВИ
У нормалним околностима однос измећу две валуте требало би да је исти на свим девизним тржиштима, односно курс евра у САД је реципрочна вредност курса долара у Европи, курс фунте у САД је реципрочна вредност курса долара у Великој Британији, а однос измећу евра и фунте се може добити и из њиховог односа према долару (подразумевамо да се у свим земљама примењује директно нотирање, односно да се цена јединице стране валуте исказује у домаћем новцу).
Девизама називамо сва потраживања изражена у страној валути (депозити, менице, чекови и сл.) и ефективни страни новац (новчанице и ковани новац), осим златника и сребрњака.
Под девизним тржиштем се подразумева свако сусретање понуде и тражње девиза. На девизном тржишту се обавља купопродаја домаћег новца за девизе и купопродаја једне врсте девиза за другу. Купопродаја девиза се може обављати на одрећеном месту, у одрећено време и по утврћеним правилима, и у том случају је реч о организованом девизном тржишту или о девизној берзи. Мећутим, бројне трансакције куповине и продаје девиза одвијају се ван организованог девизног тржишта, у непосредним контактима измећу предузећа, банака и појединаца, домаћих и страних резидената. И такозвано "црно тржиште" ("црна берза") девиза представља сегмент девизног тржишта.
Иако могу постојати значајне разлике у условима и начину купопродаје девиза и висини девизних курсева на појединим сегментима девизног тржишта, измећу њих постоји значајна мећузависност. По правилу, када се девизни курс на једном сегменту тржишта помера у једном смеру постојаће тенденција да се у истом смеру крећу девизни курсеви и на другим сегментима девизног тржишта. Уколико постоји конвертибилност валута и велика
слобода у мећународним финансијским трансакцијама, не може б
значајнијих разлика у висини девизних курсева на поједи
сегментима девизног тржишта - нити у националним, нити
мећународним оквирима. У земљама у којима постоји снажниј
девизна контрола могуће су знатне разлике у висини девизн
курсева на појединим деловима девизног тржишта, па чак и крета
курсева у супротним смеровима.
Девизно тржиште је по много чему специфично тржиште. Н
њему се тргује девизом, том посебном робом која је на сво
националном подручју законско средство плаћања. Обим понуде тражње девиза на тржишту у великој мери зависи од монетарне
спољнотрговинске и девизне политике националне економске власти. Повећањем царина, завоћењем робних контингената и девизних квота, забраном увоза појединих артикала и сличним мерама снажно се утиче на смањење тражње, а давањем извозних премија, царинским и пореским рефакцијама при извозу утиче се на повећање понуде девиза.
Девизно тржиште веома брзо реагује и на све политичке промене у земљи и свету, па чак и на помен о могућности политичких промена.
Девизно тржиште је далеко од тога да буде перфектно, чак и у случајевима када нема деловања неекономских фактора.
Девизне берзе представљају најзначајнији сегмент девизног тржишта у земљама које имају конвертибилну валуту. То је, у ствари, вид организованог промета девиза на одрећеном месту, у одрећено време и по утврћеним правилима.
Савремене девизне берзе настају у периоду после другог светског рата, у време афирмације конвертибилности валута развијених земаља. Промет девиза на берзама обавља се углавном посредством банака, али не свих. Изузетно важно место припада централној банци која надгледа функционисање девизног тржишта и предузима неопходне мере ради заштите националне валуте. Када затреба, централна банка се појављује и у улози непосредног купца и продавца девиза у циљу стабилизације девизних курсева. По Статуту IMF, централна банка је била обавезна да интервенцијама одржава курс у границама од 1% на горе и на доле од девизног паритета. Од 1971. године ово одступање од паритета је проширено на 2,25%.
Прави значај девизне берзе добијају тек од 1973. године, односно од тренутка када долази до напуштања фиксних девизних курсева.
У условима флуктуирајућих девизних курсева шири се простор за деловање понуде и тражње на висину девизног курса, али потпуно глободног формирања девизних курсева под утицајем само тржишних снага данас, заправо, нема. Централне банке својим ннструментима и разним видовима интервенције настоје да спрече, нли бар ограниче, нежељена кретања на девизном тржишту.
Девизно тржиште доприноси оптималној алокацији девиза. Наиме, до девиза најлакше долазе они актери који могу понудити највишу цену за страна средства плаћања - што значи они који су кадри да их најефикасније користе.
Посредством девизног тржишта успоставља се веза измећу лојединих националних финансијских тржишта. Да би се средства са едног финансијског тржишта могла појавити на неком другом гржишту потребно је, у принципу, да се претходно та средства трансформишу у другу валуту, што се чини на девизном тржишту. Кажемо - у принципу, јер је у неким случајевима могућ пласман на лрутом финансијском тржишту без претходне замене за другу валуту, као што је случај на евротржишту.
Поред тога што зависи од привредне ситуације и економске лолитике у датој земљи, девизно тржиште је, такоће, под утицајем кретања на другим финансијским тржиштима. Стабилност на финансијским тржиштима ствара услове за стабилност и на девизним тржиштима.
Највећи промет на девизним тржиштима обављају пословне Занке. Банка одлучује да купи одрећену валуту због тога што треба ла изврши нека плаћања или због тога што процењује да ће курс те залуте расти; продаје ону валуту која јој није потребна или мисли да he курс те валуте падати. Узима се у обзир и могућност пласмана фондова деноминираних у појединим валутама. Куповаће се оне залуте чијим се пласманом може остварити виша каматна стопа и обезбедити већа сигурност.
Када банка одлучи да купи одрећену валуту, она се обраћа лругим банкама и интересује се за куповне и продајне курсеве дате залуте (или више валута).
Банка од које су тражени курсеви даје котације, што значи куповне и продајне курсеве за дату валуту и тиме се обавезује да по тим курсевима обави трансакције. Банка која је тражила котације треба да у кратком времену од око једног минута одлучи да ли ћe неку валуту купити или продати и у ком износу. По истеку тог времена котације могу бити промењене. У савременим условима се трансакције обављају преко SWIFT-a.
У купопродаји девиза могу се појавити и брокери, као посредници између купаца и продаваца. У овом случају купац саопштава брокеру да жели да купи одређену девизу, износ и курс који сматра прихватљивим. (Овде, значи, нема оне неизвесности као у случају контаката измећу самих банака.) Брокер проналази банку која жели да прода тражене девизе, закључује посао и тек тада купац и продавац ступају у контакт. За своје услуге брокер наплаћује провизију - брокеражу.
На девизним тржиштима постоје одређени обичаји, конвенције, одређени жаргон који се користи ради лакшег и бржег разумевања. У САД су до 1979. године курсеви страних валута исказивани у доларском еквиваленту - то је тзв. директно нотирање (нпр. курс немачке марке је 0,5555 долара), а од тада се углавном користи обрнути начин, индиректно нотирање - исказује се колико је стране валуте потребно за један долар (нпр. 1,8002 марака за један долар). Овај други курс је заправо реципрочна вредност првог.
У табелама које се објављују у штампи банке обично дају само курсеве по којима продају девизе, док дилери најчешће објављују и продајне (offer или ask rates) и куповне (buying или bid rates). Разлика између продајног и куповног курса (маржа) изражава се у поенима (poini). При директном нотирању куповни курс је нижи од продајног, а код индиректног нотирања куповни курс је виши. Поени се односе на последње цифре назначеног курса. Ако су горе наведени курсеви продајни а маржа износи 10 поена, онда је куповни курс при директном нотирању 1 DEM - 0,5545 USD, а при индиректном нотирању 1 USD = 1,8012 DEM. (Пошто је у оба случаја маржа у апсолутном износу иста - ова два курса више нису међусобне реципрочне вредности, нису више правилно укрштени; о овоме ће бити речи у наредној глави.) Банка, значи, при продаји за једну марку узима више долара него што даје при откупу једне марке. Код индиректног нотирања може изгледати чудно што је продајни курс нижи од куповног, али не треба заборавити да се овде ради о
обратном исказивању односа марке и долара: не колико је потребно долара за једну марку, већ колико је марака потребно за један долар. У овом примеру америчка банка за један долар даје 1,8002 марке, а да би се од банке добио један долар потребно је дати 1,8012 DEM.
При замени новчаница (ефективног страног новца) разлика измећу куповног и продајног девизног курса, коју називамо маржом, већа је него при замени чекова: за новчанице маржа обично износи 4 - 6%, а за чекове 2 - 4%. То је због тога што пословање новчаницама изискује веће трошкове при манипулацији (обично се размењују мање суме), чувању, осигурању и транспорту, што је потребно држати у резерви одрећене износе страних валута - значи, без оплодње. Присутна је и опасност да се размене фалсификоване новчанице. Све се ово надокнаћује из сразмерно веће марже. Банке не само да откупљују стране новчанице, већ их и продају - најчешће туристима и пословним људима за путовања и неке врсте плаћања у земљи и иностранству. Новчанице значајнијих конвертибилних валута могу се заменити у свакој банци и мењачници, али не и оне које гласе на мање важне валуте. То је због тога што се значајније валуте могу лакше, брже и боље продати - било другим клијентима v.nn банкама. Зато је маржа при овим трансакцијама мања. При куповини страних новчаница наилази се на доста ограничења. Монетарне власти, да би спречиле одлив девиза, понекад утврћују за које се намене могу куповати стране новчанице и до ког износа. Уз то. често је потребно чекати да банка прибави тражене новчанице. Слмо велике банке у великим градовима могу имати у својим "лагајнама богатији "асортиман" страних новчаница, у различитим ллоенима.
Страним новчаницама се тргује и на велико, измећу банака. На лоимер, долари које амерички туристи размене у Италији за евро, лгодају се америчкој банци или некој другој банци којој су долари лотребни. Америчка банка може куповати евре од италијанске банке ер жели да их продаје својим туристима који путују у Италију. Лошто се у овим трансакцијама размењују велике суме, маржа је знатно нижа - око 2%.
У савременим условима банке међународна плаћања обављају брзо, "ixo. сигурно и уз мале трошкове коришћењем компјутерске мреже SWIFT : ^ietv for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) - Светског ;г> штва за међубанкарске трансакције путем телекомуникација. SWIFTје "с-:ован 1973. године, када су послови још обављани преко телекса. Тада
је SWIFT гарантовао да ће трансакција бити обављена за 30 минута. Данас, са савременом телекомуникационом технологијом, трансакције се обављају за 20 секунди. Послови преко ове мреже су се веома брзо развијали тако да почетком 2008. године преко ње послује око 8.300 банака и других финансијских институција из 208 земаља. У 2007. години обављено је око три и по милијарде трансакција. Од 1990. године и наше велике банке послују преко SWIFT мреже. У 2006. години, посредством SWIFT-a пословало је 67 финансијских организација из Србије, 52 из Босне и Херцеговине, 58 из Хрватске, 36 из Словеније и 21 из Македоније.
ПРАВИЛНО УКРШТЕНИ ДЕВИЗНИ КУРСЕВИ
У нормалним околностима однос измећу две валуте требало би да је исти на свим девизним тржиштима, односно курс евра у САД је реципрочна вредност курса долара у Европи, курс фунте у САД је реципрочна вредност курса долара у Великој Британији, а однос измећу евра и фунте се може добити и из њиховог односа према долару (подразумевамо да се у свим земљама примењује директно нотирање, односно да се цена јединице стране валуте исказује у домаћем новцу).