15-09-2009, 08:43 PM
Tragična sudbina Selimovićevog Ahmeda Nurudina
Gradeći ovaj glavni lik u romanu ''Derviš i smrt'', Meša Selimović je čitaocu dao umetničku viziju čoveka, tj. pojedinca u svetu. Uspeo je da nam pikaže odnos pojedinca i vlasti, da nas učvrsti u uverenju kako je mnogo apsurdnog u svemu što nas određuje: slučaj, strah, samoća, očaj, sile koje su iznad naših moći, naša sputanost i ograničenost da ovladamo tim silama, stalno raspinjanje između onoga što činimo i što bismo želeli biti i, na kraju, smrt. Mnogo je šta u životu zbog čega bi čovek mogao da izgubi veru u sve postojeće i da prosto izludi, ili da zakorači u tragediju A da se to ne bi desilo, čovek mora da nađe neku tačku oslonca – u Bogu, u nekoj ideji, u nekom činjenju, u sebi.
Vladati sobom i sputavati, disciplinovano krotiti nemire i strasti u sebi i ne dati im da provale, bio je osnovni imperativ derviša Ahmeda Nurudina. Verska dogma bila je njegova odbrana, njegov štit, a tekija utvrda. Dok je bio vezan samo za njih, sve je funkcionisalo: u njemu je vladala harmonija, on se osećao bezbednim, život mu je naličio na zidanicu od kamena. Prva ''pukotina'', i to velika, javila se kada mu je brat bez pravog razloga uhapšen i oteran u tvrđavu. Sve se u njemu poljuljalo, izokrenulo; ništa nije bilo kao pre: došlo je do nesporazuma između sveta i njega. Nurudinu, užasnutom i uspaničenom, život se odjednom ukazao kao nepoznanica i velika tajna. Brat je ubijen, govor je održan, pretnje su došle: opomenuli su ga, na njega naletali konjima, bičevima ga izudarali, kasnije ga zatvorili u tvrđavu... Usadili su mu strah, ponizili ga pred drugima, sve sa ciljem da se odrekne brata, da zaboravi na njega, da se vrati u svoju tekiju. Izašavši iz tekije i krenuvši za istinom, i dolazeći u dodir s vlašću, on će otkriti da vlast i ljudi na vlasti idu za svojom logikom, da je i njihovo shvatanje pravde drugačije, da vlast odlikuju posebni mehanizmi upravljanja, stvoreni da izazivaju strah, da ih čovek uvek doživljava kao pretnju i ugrožavanje sebe. Mržnja, umesto vere i reda, postaje Nurudinova nova tačka oslonca. Sa mržnjom Nurudin je ojačao. Voljom drugih, postaće i kadija, nosilac vlasti i moći. Jedino svetlo što je upoznao i kao amajliju nosio u sebi do kraja, to je bilo prijateljstvo sa Hasanom. Ali, i to su mu uskratili. Vlast ga, dakle, nije usrećila. Naprotiv, učinila ga je još usamljenijim, nesrećnijim i tragičnijim.
Roman ''Derviš i smrt'' je roman o mržnji i ljubavi. Ahmed Nurudin je došao iz sveta teskobe i poneo je mržnju, i on je, u tom smislu, ona tamna strana života, nasuprot Hasanu, koji oličava vedru i svetlu stranu u kojoj je sav smisao čovekovog postojanja.
Gradeći ovaj glavni lik u romanu ''Derviš i smrt'', Meša Selimović je čitaocu dao umetničku viziju čoveka, tj. pojedinca u svetu. Uspeo je da nam pikaže odnos pojedinca i vlasti, da nas učvrsti u uverenju kako je mnogo apsurdnog u svemu što nas određuje: slučaj, strah, samoća, očaj, sile koje su iznad naših moći, naša sputanost i ograničenost da ovladamo tim silama, stalno raspinjanje između onoga što činimo i što bismo želeli biti i, na kraju, smrt. Mnogo je šta u životu zbog čega bi čovek mogao da izgubi veru u sve postojeće i da prosto izludi, ili da zakorači u tragediju A da se to ne bi desilo, čovek mora da nađe neku tačku oslonca – u Bogu, u nekoj ideji, u nekom činjenju, u sebi.
Vladati sobom i sputavati, disciplinovano krotiti nemire i strasti u sebi i ne dati im da provale, bio je osnovni imperativ derviša Ahmeda Nurudina. Verska dogma bila je njegova odbrana, njegov štit, a tekija utvrda. Dok je bio vezan samo za njih, sve je funkcionisalo: u njemu je vladala harmonija, on se osećao bezbednim, život mu je naličio na zidanicu od kamena. Prva ''pukotina'', i to velika, javila se kada mu je brat bez pravog razloga uhapšen i oteran u tvrđavu. Sve se u njemu poljuljalo, izokrenulo; ništa nije bilo kao pre: došlo je do nesporazuma između sveta i njega. Nurudinu, užasnutom i uspaničenom, život se odjednom ukazao kao nepoznanica i velika tajna. Brat je ubijen, govor je održan, pretnje su došle: opomenuli su ga, na njega naletali konjima, bičevima ga izudarali, kasnije ga zatvorili u tvrđavu... Usadili su mu strah, ponizili ga pred drugima, sve sa ciljem da se odrekne brata, da zaboravi na njega, da se vrati u svoju tekiju. Izašavši iz tekije i krenuvši za istinom, i dolazeći u dodir s vlašću, on će otkriti da vlast i ljudi na vlasti idu za svojom logikom, da je i njihovo shvatanje pravde drugačije, da vlast odlikuju posebni mehanizmi upravljanja, stvoreni da izazivaju strah, da ih čovek uvek doživljava kao pretnju i ugrožavanje sebe. Mržnja, umesto vere i reda, postaje Nurudinova nova tačka oslonca. Sa mržnjom Nurudin je ojačao. Voljom drugih, postaće i kadija, nosilac vlasti i moći. Jedino svetlo što je upoznao i kao amajliju nosio u sebi do kraja, to je bilo prijateljstvo sa Hasanom. Ali, i to su mu uskratili. Vlast ga, dakle, nije usrećila. Naprotiv, učinila ga je još usamljenijim, nesrećnijim i tragičnijim.
Roman ''Derviš i smrt'' je roman o mržnji i ljubavi. Ahmed Nurudin je došao iz sveta teskobe i poneo je mržnju, i on je, u tom smislu, ona tamna strana života, nasuprot Hasanu, koji oličava vedru i svetlu stranu u kojoj je sav smisao čovekovog postojanja.